Poslednja despotica smederevska/13

Poslednja despotica smederevska
Pisac: Laza Telečki
DRUGI POJAV

DRUGI POJAV
(Čador Abogovićev u stanu pod Smederevom.)
DRINOVIĆ i TVRTKOVIĆ dođu.

DRINOVIĆ:
Od tog mira prije zlu se nadam,
Nego dobru; ne trebasmo njega
Ni pustiti sama Despotici!
TVRTKOVIĆ:
Kad nikoga ne htede povesti;...
Znaš mu narav; — kuda glavom nagne,
Tu mu nemoj puta preprečiti,
Ako želiš da čitav ostaneš!
DRINOVIĆ:
S te naglosti svoje nerasudne
I glavu će jednom izgubiti. —
Al’ šta j’ ovo? — Božić amo trči...
Kakva njega nevolja nagoni,
Stare noge da trku privole? —
Pa gle, evo i Šišmana s njime!...
(Božić i Šišman dođu.)
TVRTKOVIĆ:
No, Božiću, šta si tako hitan;
Il’ nam nosiš kakva teška glasa?
BOŽIĆ:
Evo Šišman, on nek’ vam kazuje
To satansko delo, sred božjega
Što s’ učini dana, na sramotu
Našu i celoga naroda!
Ja kazivat’ ne ću... niti mogu!
Srce stalo, kucat’ više ne zna, —
Od čuda mi sledila se krvca
Sred hitroga toka u žilama!...
Pamet mi je glavu ostavila,
Te s’ vitlaju misli uzmućene
Kao stado vukom razagnano
Po širokom polju...
Oh, da strašnog — oh, da groznog dela!
TVRTKOVIĆ:
Ma govori, Šišmane, govori! —
U strahu mi srce uzdrktalo,
Ne mogu te dugo izgledati.
ŠIŠMAN:
Stojte, suze!... Ne guš’te mi glasa
Dokle delo grozno ne ispričam!...
Natrag, rago... izdajniče vlažni, —
Trulo čedo srca razmažena;...
Natrag, velim,... ne ruži mi lica! —
Zar ja više nisam junak? — Nisam? —
Kukavica ja sam,... kukavica!...
Ta ni suze uzdržat’ ne mogu,
Kamo l’ mača sečivo otrpet’...
Pa je l’ čudo?... je li čudo kakvo? —
Ta pri samoj priči o bezboštvu,
Kojeg bijah danas očevidac,
Srce će vam tvrdo uzdrktat’ se
U grudima ko prut tanki, kad ga
Vihor drma!... Ne, pričat’ ne mogu
DRINOVIĆ:
Već počinjem nešto razbirati...
Oh, govori, ako znaš za Boga!
ŠIŠMAN:
Ta kako ću jezik prelomiti, —
Kako li ću usta privoleti
Na tu priču, od koje se grozim?...
Kneževina višeslavska posta
Udovicom;... gospodar pogibe!...
Izgubi nam vojska svog junaka
Najhrabrijeg i najvrsnijega;
Izgubi nam zemlja branitelja;
Izgubismo i mi prijatelja
Najvernija, a druga najbolja!...
Nije teret dosta težak vama? —
Ha, idite! — U vas već su žice
Pokidane, koje s’ odzivaše
U srcu vam pri sladkome glasu
Prijatelja svoga,... te sad veće
Umuknuše nemo. —
DRINOVĆ:
Oh, nevero, crni rode pakla,
Gde si, gde si, da t’ mačem isplatim?!
ŠIŠMAN:
Gde je, pitaš? — Na srbskom prestolu!...
Na prestolu srbskom... ha , ha! — tu je
Zgodno leglo sebi izabrala!
DRINOVIĆ:
Pa sve da je i u sedmom nebu
Opet ću je ja osvetnik naći!...
Hajd’ junaci... diž’te se na noge! —
Šta stojite kao nemo stenje? —
Zar da delo ’vako bez osvete
Te krvnike prođe?
BOŽIĆ:
Neće proći; ne! vere mi, ne će!...
Ova desna još će ih sustići,
Da nož oštar ljutog osvetnika
Zabode im u grkljan krvnički
I crne im duše tud izgoni...
Il’ nek’ ova glava groba nađe
Pod kamenim stenjem, za kojim se
Krvnici sakriše!
ŠIŠMAN:
Ta zašt’ dođe proždrljivom zveru
Sam u nokte?... Zašto da posluša
Glas primamljiv Grkinje varljive,
Koja pesmu pevajuć’ o miru
Za sobom je aždaju prikrila,
Sa čeljustma grozno siktajućim,
Da proguta nehatna junaka,
Čim s’ približi leglu izdajničkom!
Kamo meni uši, oči behu,
Da ne dočuh sikanje aždaje,
Da ne vidoh, kud štekćući jezik
Svoj opruža?... Ali neka... neka! —
Evo i ja na noge se dižem; —
Podiže me to krvničko delo,
Što s’ izvrši na mom prijatelju...
A ovo će podići i narod,
Da osveti smrt svoga ljubimca,
I neverstvo, kojim ugrabiše
Iz nedara njegovih junaka,
Kakvog majka više rodit’ ne će! —
BOŽIĆ:
I taj izmet pakla prokletnoga,
Što reč danu besramno pogazi,
Još da sedi na prestolu srbskom? —
Ha, junaci!. . Hajd’, kupimo vojsku,
Rastrubimo ubistvo po stanu,
Nek’ se diže Srbin na osvetu!...
A mi, braćo, zakun’mo se ovde:
Mač ne spušćat’ prije u korice,
Dok od sramne krvi izdajnika
Do balčaka sav nam ne zahrđa;
Ne uzeti prečešća u sebe
Ne sklopiti prije trepavica,
Nit’ okusit’ sdadak san odmora,
Ne zagrlit’ ljubu u postelji,
Nit’ poljubit’ čedo u kolevci,
Dok nad grobom druga ubijena
Ne prospe se krvca izdajnika!...
ŠIŠMAN:
Aman, braćo, taj mi govor prija!
Evo vam se i ja, braćo, kunem
Srbskom verom, poštenim imenom,
Uspomenom slavnih praotaca,
Da ću prije dušu izgubiti,
Nego što ću odstupit’ od vere
Jednim slovcem samo!...
Druže verni, koj’ nas odzgo gledaš,
Zagledaj nam u srdašca naša;
Ako nađeš i pomisla gdegod
O izdaji i neverstvu kakvom,
Nek’ na dvoje rascepe se grudi,
Neka drugi vide srce ono,
Koje otrov u sebi prikriva...
Sveti pepo tvoj ćemo osvetit’,
Il’ ćemo se skupa sa svojima
Zakopati pod stenama tvrdim,
Koje dele nas od prokletnika! —
BOŽIĆ:
Hajdmo, braćo, razredimo vojsku:
Svakom kaž’te za gubitak teški,
Koji nas je sve danas desio,
Nek’ svak danas osvetnikom bude! —
Na grad ćemo juriš da činimo,
Da smrvimo kamene bedeme,
Pa da onda ko grom iz oblaka
Bacimo se na dušmana svoga.
ŠIŠMAN:
Id’te, braćo, svak nek bude spravan;
Ja znam gradu stranu najslabiju,
Tamo ćemo složke navaliti...
(Vojvode odu.)
Hajde... hajde, koljite se za me
Gložite se još za časak samo,
Dok mi pomoć turska ne dojezdi;
Pomoz’te mi ugrabiti krunu,
Kada za vas ni jednoga nije...
Još im ne ću odkrit’ tajnu svoju,
Da sam i ja loze Nemanjine;
Jer kako su kivni na braću mi, —
Omraziti mogu još i mene. — —
To ću kazat’, kad već krunu srbsku
Među mojim prstima osetim...
Majko... majko! ta pogledaj dole...
Pogle sina, kako t’ osvećuje!
Je l’ ti pravo... je l’ po volji, majko? —
Jošte korak, pa sam na prestolu...
Još skok jedan, pa vrh dostigo sam
Sreće svoje, i kruna je moja!...
Mutno nebo, što sad nisi vedro? —
Svetlo sunce što se danas kriješ
Iza crnih, pretećih oblaka?
Što si s’danas, nebo, namrštilo,
Kao da mi pretiš za izdajstvo,
Kojim dođoh do krune zlaćane?...
Ha, ha! Nebo, nebojim se tvoga
Mrgodila!... Ne treba mi sunca,
Nit’ njegove sjajnosti varljive —
Ta kruna će skorim zasijnuti,
Ta kruna će mrak na čelu tvome,
Ponosito nebo sa jasnošću
Razagnati svojom... dok se vijne
Šišmanu na glavu! . —
(Odlazi.)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Laza Telečki, umro 1873, pre 151 godina.