Последња деспотица смедеревска/14
| ←Други појав | Последња деспотица смедеревска Писац: Лаза Телечки ТРЕЋИ ПОЈАВ |
ТРЕЋИ ПОЈАВ
(Улице Смедеревске. — Бој, трубе, нападаји, сеча. Деспотови двори у пламену.)
(Излази чета уплаирени Јеленини војника; гунгула)
ПРВИ ВОЈНИК:
Куд си наго? — Овамо је пропаст,
Шишман нам је дворе попалио! —
ДРУГИ ВОЈНИК:
Још је горе тамо; — Турчин нас је
Са свих страна неверно оплео —
На одпор се немож ни мислити.
ТРЕЋИ ВОЈНИК:
Тако дакле узалуд гинемо!
ДРУГИ ВОЈНИК:
Зато беж'мо!
ПРВИ ВОЈНИК:
Да бежимо, велиш? —
То баш не ћу, ма ми глава данас
Сабљом турском посечена била.
ЧЕТВРТИ ВОЈНИК (дојури):
Којима су ноге заостале
Нек се спасу још докле је време;
Ко с’ узбрани, гроб ће си зградити.
(Сви нагну бежати.)
(Јакшић са Стеваном дође им на сусрет.)
ЈАКШИЋ:
Куд бежиге? — То л’ вам је јунаштво?
Кукавице! — Амо у бој замном!
ДРУГИ ВОЈНИК:
Нејди кнеже, тамо све изгибе!
ЈАКШИЋ:
Шта, да нејдем? — Гњиле кукавице!
Ко вас роди, кад тако зборите?
Србија вас није одранила —
Јер не би је данас остављали
Срамно тако у највећој нужди;
Та ни штенци не ће оставити
Матер своју кад је са сви страна
Све најљући зверови окупе, —
Но јоште ће око мртве мајке
Купити се, бранећ тело своје
Ранитељке у самом мртвилу! —
Куд сте наумили? —
Ка женама својим? — Та те ће вас
Преслицама одагнат’ од себе,
Што им пород тако окаљасте!
Ил’ туђину? — Тај ће вас презрети, —
Јер не треба за госта кукавца,
Који не зна бранити огњишта,
Натопљеног скупоценом крвљу
Поаштенијих својих прадедова! —
Хајд’те за мном! — Кад нам ваља мрети,
Погинимо ка наши дедови; —
Њину славу каљати не смемо;
Није она наша стечевина!
ПРВИ ВОЈНИК:
Шта стојите? Хајдмо за Јакшћем!
СВИ:
Хајдмо за њим кад је крајње време!
(Сви оду.)
ШИШМАН (дође):
Шта је; гори?... Горте горди двори!
Сагорите и грех онај црни,
Који мајку у пако ми сруши,
Кад јој отац пољубац украде,
Виновника Шишмановог бића! —
Та ми ватра очинскога двора
Гаси огањ у осветним грудма —
Огањ морам огњем загатити!...
Гор’те двори! — Некада ми отац
У вама је матер преварио,
Пак ћутасте; не хтесте одати
Грех тај црни свету радозналом
Но га верно кристе међ зидове
Не хтедосте срушити се тада
Над грешници!... Рушите се сада...
Али тајну оне глуве ноћи
Заронити више не можете!
Још који час свет ће знати ко сам,
Пак ће ми се смерно поклонити!
ДРИНОВИЋ (журно дође):
Зла ти срећа на одмору твоме;
Јакшић ено потисну Божића
Из обкопа с нова... грдна је невоља
Ласно ће нас опет разгонити
ШИШМАН:
Ха Јакшићу, ево и Шишмана;
Но се чувај, у мене је сабља
Која сече најтврђе оклопе.
(Оду обоје.)
Јелена и Гргур (са стране одкуд је ватра)
ГРГУР:
Стани, мајко; не могу ти даље;
Ноге су ме већ слабе издале
Корачајућ по густоме мраку,
Кој’ ме јадна од свуд окружава.
ЈЕЛЕНА:
Да станемо? — Куку мени тужној!...
Ал’ ту ће нас душман сустигнути.
ГРГУР:
Нек сустигне... нек раскине једном
И последњу жицу, што ме јадна
Јоште за свет веже. — Нек прекине
Живот овај мучан и чемеран,
Да с’ прекине и поворка јада
Већ несносних мојих!...
ЈЕЛЕНА:
Куку мени... куку несрећници!...
Све душмани данас узеше нам. —
Двори ено у пламену букте;
Стуб високи славе Бранковића,
Ког зградише мучно прадедови,
Већ се руши и у густу таму
Незнатности пада!...
Растопи се на жестоком огњу,
Којим душман храниште му спали,
Где с’ одржа толико столећа!...
Бунтом мрском уздрмани престо
Србски сурвао се веће...
Никада га више подић’ не ће
Од Србина нико... Са пламеном
Наших белих двора угаси се
Нада моја, која ме крепљаше
Све до сада!... Са пепелом оних
Изгорелих гордих развалина
Зарони се сва будућност ваша!
Има л’ дегод владара на свету
Несрећнијег од мене несрећне?!
СТЕВАН (дође):
Беж’мо, мати... бежимо, Гргуре...
Узастопце смрт за нама јури!...
Пријатељи сви нас оставише,
Један Јакшић још се за нас бори;
Неверни је Шишман преотео
Веће маха, па сад бесни као
Дивљи вепар међ’ нашима!...
Наша срећа већ је утонула,
Наше небо већ је потавнило,
Наша звезда за навек заиђе!...
С једне стране Шишман притиснуо,
С друге стране Турци наваљују,
Што Шишману у помоћ дођоше;
Они ничу ко из црне земље
И јурдишу као гладни вуци,
Да се нашим раздором користе!...
ЈЕЛЕНА:
Зашт’ погибе данас Абоговић?
Зашт’ пренагли са смрћу његовом,
Те подстаче против нас сав народ?...
Када дође веће на помиру,
Зашт’ братинску руку не пружисте,
Већ слушасте речи издајника,
Те га смрти грозној предадосте!...
Смрт његова... смрт је нама свима;
С њим пропаде и цела Србија!...
СТЕВАН:
Сада видим, шта смо учинили!...
Ал’ кајањем већ не одклонисмо
Црну пропаст, што пред нама зија. —
ЈЕЛЕНА:
Да он живи, све би другче било...
Ал’ премишљат’ сада није време; —
Хајде, беж’мо, јадна децо моја; —
Чамци стоје за нас на Дунаву,
Спасимо се на угарску страну. —
А Србија... за њу је већ касно!
СТЕВАН:
Већ помоћи ни од куда нема...
Судба наша — судба је народа!...
Господари до сада смо били,
Од сада смо туђински робови...
(Чује се близу сеча.)
Жедни вуци штекћу већ за нама...
Хајде,... беж’мо... ускоримо брже...
Јер милости од њих се не надај!...
ЈЕЛЕНА:
Збогом, земљо!... Никада те више
Видет’ не ћу у животу своме!...
ГРГУР:
Збогом, земљо... — мили завичају!...
Тама твоја још ми светлост беше, —
У туђинству још тамније биће!
СТЕВАН:
Збогом, роде... збогом, домовино!...
За мене си за навек пропала...
Никада те својом звати не ћу!...
(Оду сво троје.)
ШИШМАН долази у борби с ЈАКШИЋЕМ.
ШИШМАН:
Ха, Јакшићу, ето крв ти цури...
Самном данас лоша ти је срећа!
ЈАКШИЋ:
Нека цури... нек потоком лије...
Ал’ јошт снаге у мишци остаје,
Да т’ накажем за црно неверство.
ШИШМАН:
Стој, Јакшићу не проливај крвцу
Из мог срца, Немања је извор
Ове крви;... престо србски мој је; —
Деспот Лазар отац ми је био,
Ја сам син му најстарији!...
ЈАКШИЋ:
Ха, с тим горе... с тим горе по тебе;
На браћу си мач крвав подиго!...
(Рани Шишмана.)
Ево за њи!...
(Прободе га.)
Ово за Србију,
Коју ти си у пропаст бацио!
ШИШМАН (пада):
Добро си ме, псето, погодио,...
Крај је сада свему!...
ЈАКШИЋ:
Камо срећа да сам ти неверство,
Што с’ носио у грудма отровним,
Још зарана упознао...
Не би данас цела земља србска
У чељусти дивијему змају
Сама улетила!...
Абоговићу... Абоговићу!...
Зашт’ се дасмо од овог крвника
Обманути... у пропаст сурвати?...
Крај је свему... све је већ пропало!...
Хајд’, Јакшићу, сад у бој најљући,
Јер и теби ваља данас мрети,
Кад последњи час Србији куцну!...
(Оде.)
ШИШМАН:
Ох, како ме љуто ране тиште...
Дајте, воде... само једну капку...
Ил’ сеците... испарајте груди
Злоковарне ове...
Оне вам справише... свима пропаст...
Ја сам издо земљу Махомету...
(Диже се мучно на руке.)
Чујеш, смрти ја сам издаица! —
Не долазиш јоште?...
Дајте воде... дајте једну капку, —
Жеђа... пали груди... распорене...
Ил’ дај крви србске, да с напијем...
Крви србске... ха, ха!... или своје!
Чекај, паклу... не дави ме тако;...
Узми душу, — само ме не мучи!...
Ха, ха!... Душу узми!... Та теби је
Давно веће намењена, паклу...
(Отискује руком по ваздуху.)
Ох, не гуши... не гуши ме тако...
Ти с’ то оче?... Што с’ на мене мрштиш?...
Зар ти нису дела синовљева
По вољи била?... Ха, ха!
Зар си и ти већ у паклу, оче?...
Ево т’ сина... узми моју душу, —
Искупи се са њоме из пакла...
Само немој гушити ме — и ти!...
А ви други?... Шта ће те ви са мном?...
Зар се — цела Србија подигла...
Да ме мучи... да ме дави... гуши?
Ха, ево ме... Гле, како с’ смејете!...
Црни друзи, — смејте се... смејте се...
Ево вама — и црног... Шишмана!...
(Умре.)
ЈАКШИЋ (дође тешко рањен):
Овде ће ми живот да с’ угаси,
Који беше Србији посвећен!
Ох, Србијо, твој пад већма тишти
Срце моје, него што ће душа
Да остави уморено тело!...
Сјајна с’ била некада, Србијо;
Ал’ проклети раздор међусобни
Помрча ти твоје сунце јасно...
Од сада ће, — ох, земљо несрећна, —
Густа тама са црнилом својим
Твоје груди притиснути...
Крст ће пасти;... месец ће ти сјати,...
Бог зна, кад ћеш опет васкрснути
Из мрачнога гроба твога!...
Од ваздуха ране заладнеше; —
Смрт, осећам, ближи ми се срцу,
Да му удар ладном руком својом
Обустави за навек!...
Са тобом сам, Србијо, живео, —
Са тобом ћу ево и да умрем!...
Ја свој посо сврших... Збогом... Збогом ...
Земљо мила мојих прадедова —
(Умре.)
(На пољу жагор и тутњава.)
Махомет долази, а за њиме са свију страна куљајуТурци.
МОХОМЕТ:
Радујте се, моји соколови!...
Пред ногама вашега Падише
Лежи веће у праху Србија!...
Ал’ је наше јунаштво не доби:
Њихов раздор земљу нам предаде.
Сабље своје и не напоисмо
Крвљу србском,
У замену за поље Косово.
Кад овамо у град уљезесмо,
Беху скоро све улице празне,
Кром мртваца, што у крви својој,
Проливеној братовљевом руком,
Нагомилани лежаше...
Нико јоште тако не задоби,
И без једног сабље окршаја,
Краљевину целу!...
Зрела беше за пропасг Србија, —
Зрело воће и само опада!...
Но кој’ ово, у мртвилу бледом
Што укочен ту на земљи лежи?
Загледај му лице! —
САИД-ПАША:
То је Шишман!
МАХОМЕТ:
Шишман... Шишман? — Зар и он погибе?
Малена је још то му награда
За неверну, подмуклу му душу:
Турчин би му још боље платио!...
Сад заиђ’те по читавој земљи,
Сец’те, кољте и старо и младо;
Но мушку ми децу покуните
И донес’те мени у Једрене. —
Така крвца жестока, јуначна,
Суђено је, да корану служи!
Та ће крвца турско господарство
Одржати над холим ђауром;
Та ће турско утемељит’ царство,
Ти јунаци узвисиће Турство!
|