Последња деспотица смедеревска/13

Извор: Викизворник
Последња деспотица смедеревска
Писац: Лаза Телечки
ДРУГИ ПОЈАВ



ДРУГИ ПОЈАВ
(Чадор Абоговићев у стану под Смедеревом.)
ДРИНОВИЋ и ТВРТКОВИЋ дођу.


ДРИНОВИЋ:
Од тог мира прије злу се надам,
Него добру; не требасмо њега
Ни пустити сама Деспотици!
ТВРТКОВИЋ:
Кад никога не хтеде повести;...
Знаш му нарав; — куда главом нагне,
Ту му немој пута препречити,
Ако желиш да читав останеш!
ДРИНОВИЋ:
С те наглости своје нерасудне
И главу ће једном изгубити. —
Ал’ шта ј’ ово? — Божић амо трчи...
Каква њега невоља нагони,
Старе ноге да трку приволе? —
Па гле, ево и Шишмана с њиме!...
(Божић и Шишман дођу.)
ТВРТКОВИЋ:
Но, Божићу, шта си тако хитан;
Ил’ нам носиш каква тешка гласа?
БОЖИЋ:
Ево Шишман, он нек’ вам казује
То сатанско дело, сред божјега
Што с’ учини дана, на срамоту
Нашу и целога народа!
Ја казиват’ не ћу... нити могу!
Срце стало, куцат’ више не зна, —
Од чуда ми следила се крвца
Сред хитрога тока у жилама!...
Памет ми је главу оставила,
Те с’ витлају мисли узмућене
Као стадо вуком разагнано
По широком пољу...
Ох, да страшног — ох, да грозног дела!
ТВРТКОВИЋ:
Ма говори, Шишмане, говори! —
У страху ми срце уздрктало,
Не могу те дуго изгледати.
ШИШМАН:
Стојте, сузе!... Не гуш’те ми гласа
Докле дело грозно не испричам!...
Натраг, раго... издајниче влажни, —
Труло чедо срца размажена;...
Натраг, велим,... не ружи ми лица! —
Зар ја више нисам јунак? — Нисам? —
Кукавица ја сам,... кукавица!...
Та ни сузе уздржат’ не могу,
Камо л’ мача сечиво отрпет’...
Па је л’ чудо?... је ли чудо какво? —
Та при самој причи о безбоштву,
Којег бијах данас очевидац,
Срце ће вам тврдо уздрктат’ се
У грудима ко прут танки, кад га
Вихор дрма!... Не, причат’ не могу
ДРИНОВИЋ:
Већ почињем нешто разбирати...
Ох, говори, ако знаш за Бога!
ШИШМАН:
Та како ћу језик преломити, —
Како ли ћу уста приволети
На ту причу, од које се грозим?...
Кнежевина вишеславска поста
Удовицом;... господар погибе!...
Изгуби нам војска свог јунака
Најхрабријег и најврснијега;
Изгуби нам земља бранитеља;
Изгубисмо и ми пријатеља
Највернија, а друга најбоља!...
Није терет доста тежак вама? —
Ха, идите! — У вас већ су жице
Покидане, које с’ одзиваше
У срцу вам при сладкоме гласу
Пријатеља свога,... те сад веће
Умукнуше немо. —
ДРИНОВЋ:
Ох, неверо, црни роде пакла,
Где си, где си, да т’ мачем исплатим?!
ШИШМАН:
Где је, питаш? — На србском престолу!...
На престолу србском... ха , ха! — ту је
Згодно легло себи изабрала!
ДРИНОВИЋ:
Па све да је и у седмом небу
Опет ћу је ја осветник наћи!...
Хајд’ јунаци... диж’те се на ноге! —
Шта стојите као немо стење? —
Зар да дело ’вако без освете
Те крвнике прође?
БОЖИЋ:
Неће проћи; не! вере ми, не ће!...
Ова десна још ће их сустићи,
Да нож оштар љутог осветника
Забоде им у гркљан крвнички
И црне им душе туд изгони...
Ил’ нек’ ова глава гроба нађе
Под каменим стењем, за којим се
Крвници сакрише!
ШИШМАН:
Та зашт’ дође прождрљивом зверу
Сам у нокте?... Зашто да послуша
Глас примамљив Гркиње варљиве,
Која песму певајућ’ о миру
За собом је аждају прикрила,
Са чељустма грозно сиктајућим,
Да прогута нехатна јунака,
Чим с’ приближи леглу издајничком!
Камо мени уши, очи беху,
Да не дочух сикање аждаје,
Да не видох, куд штекћући језик
Свој опружа?... Али нека... нека! —
Ево и ја на ноге се дижем; —
Подиже ме то крвничко дело,
Што с’ изврши на мом пријатељу...
А ово ће подићи и народ,
Да освети смрт свога љубимца,
И неверство, којим уграбише
Из недара његових јунака,
Каквог мајка више родит’ не ће! —
БОЖИЋ:
И тај измет пакла проклетнога,
Што реч дану бесрамно погази,
Још да седи на престолу србском? —
Ха, јунаци!. . Хајд’, купимо војску,
Раструбимо убиство по стану,
Нек’ се диже Србин на освету!...
А ми, браћо, закун’мо се овде:
Мач не спушћат’ прије у корице,
Док од срамне крви издајника
До балчака сав нам не захрђа;
Не узети пречешћа у себе
Не склопити прије трепавица,
Нит’ окусит’ сдадак сан одмора,
Не загрлит’ љубу у постељи,
Нит’ пољубит’ чедо у колевци,
Док над гробом друга убијена
Не проспе се крвца издајника!...
ШИШМАН:
Аман, браћо, тај ми говор прија!
Ево вам се и ја, браћо, кунем
Србском вером, поштеним именом,
Успоменом славних праотаца,
Да ћу прије душу изгубити,
Него што ћу одступит’ од вере
Једним словцем само!...
Друже верни, кој’ нас одзго гледаш,
Загледај нам у срдашца наша;
Ако нађеш и помисла гдегод
О издаји и неверству каквом,
Нек’ на двоје расцепе се груди,
Нека други виде срце оно,
Које отров у себи прикрива...
Свети пепо твој ћемо осветит’,
Ил’ ћемо се скупа са својима
Закопати под стенама тврдим,
Које деле нас од проклетника! —
БОЖИЋ:
Хајдмо, браћо, разредимо војску:
Сваком каж’те за губитак тешки,
Који нас је све данас десио,
Нек’ свак данас осветником буде! —
На град ћемо јуриш да чинимо,
Да смрвимо камене бедеме,
Па да онда ко гром из облака
Бацимо се на душмана свога.
ШИШМАН:
Ид’те, браћо, свак нек буде справан;
Ја знам граду страну најслабију,
Тамо ћемо сложке навалити...
(Војводе оду.)
Хајде... хајде, кољите се за ме
Гложите се још за часак само,
Док ми помоћ турска не дојезди;
Помоз’те ми уграбити круну,
Када за вас ни једнога није...
Још им не ћу одкрит’ тајну своју,
Да сам и ја лозе Немањине;
Јер како су кивни на браћу ми, —
Омразити могу још и мене. — —
То ћу казат’, кад већ круну србску
Међу мојим прстима осетим...
Мајко... мајко! та погледај доле...
Погле сина, како т’ освећује!
Је л’ ти право... је л’ по вољи, мајко? —
Јоште корак, па сам на престолу...
Још скок један, па врх достиго сам
Среће своје, и круна је моја!...
Мутно небо, што сад ниси ведро? —
Светло сунце што се данас кријеш
Иза црних, претећих облака?
Што си с’данас, небо, намрштило,
Као да ми претиш за издајство,
Којим дођох до круне злаћане?...
Ха, ха! Небо, небојим се твога
Мргодила!... Не треба ми сунца,
Нит’ његове сјајности варљиве —
Та круна ће скорим засијнути,
Та круна ће мрак на челу твоме,
Поносито небо са јасношћу
Разагнати својом... док се вијне
Шишману на главу! . —
(Одлази.)



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Лаза Телечки, умро 1873, пре 151 година.