Pop Ćira i pop Spira/4
Glava četvrta
Kakvih ti opisa nema u njoj! Tu je opisan i stari šarov, i lopov mačak, i mladi guščići i stari patak, i popina ćerka i učiteljeva poseta; drugim rečima, opisano je jedno idiličko predveče uoči nedelje u kući pop-Spirinoj.
Pop-Spirina kuća nije bila daleko od crkve, odmah u drugom sokaku. Lepa, velika kuća, a na njoj ni krajcare duga. Pet prozora sa sokaka, a prozori puni cveća, a među cvećem dva kaveza sa kanarinkama. Pešaci ulaze na vrata, a kola na braun-kapiju sa dugačkim i čestim ekserima sa vrhovima gore poređanima zbog lopova, a još više zbog Mađarice sluškinje. Pred kućom red bagrenja i dva velika jalova duda, a ispod dudova je klupa, a na klupi ispod onog divnog hlada, vrlo zgodnog za pretresanje i ogovaranje svega i svačega, sedele su rado i često obe popadije.
Stigli su već pred kuću. Pop Spira otvori vrata i ponudi gosta napred, koji posle malog nukanja uđe porebarke. Popini su čuli već za dolazak učiteljev; dotrčao je i izvestio ih jedan deran koji je povazdan u porti, pomaže Arkadiji, zvoni i piri u kadionicu i za to dobije uvek pola poskurice, a poslao ga je Arkadija da javi. Znali su, dakle, da je putnik došao, ali mu se, naravno, nisu nadali. Iz avlije ga je prvi opazio popin šarov, jedan grdan glavat i čupav pas, sa čupavim i punim čičaka repom, koji je izdaleka, kad zine, izgledao da se smeje, ali je ta spoljašnjost njegova bila fališna, jer bio je ljut baš k’o pas, što rekli. Kad opazi stranca, a on stade tako strašno lajati i skakati na lancu, da u mal’ što nije iščupao kolac za koji je bio vezan, dok nije opazio i pop-Spiru i tako se obavestio i umirio malo. Posle toga je manje lajao za sve vreme vizite. Tek ponekad lane, pogleda sumnjivo na tu stranu od vremena na vreme, kao da progunđa nešto na formu: hm, ajd, ajd! a zatim se smirio, legao je i produžio spavanje »lenjština jedna, što badava jede hleb« (da se poslužim rečma kojim ga je popadija često grdila mrzeći ga i zamerajući mu naročito što je postao nepouzdan, pa neće da laje na Žužine mnogobrojne kurmahere).
U avliji se ukaza putniku divan prizor. Prava idila; divna idila seoskog gazdinstva! Ah, čega ti tu sve nije bilo! Jedan spahiluk, jedno bogatstvo, pa ne znaš gde pre da se zaustaviš okom i pogledom! Domaćin i gost se zaustaviše na avlijskim vratima pa se nešto razgovaraju. Dok se oni razgovaraju, imaće prilike čitalac da razgleda avliju.
Avlija prostrana, otegla se čitavih dŷž njivâ, da jedva možeš dovikati onoga s drugog kraja avlije. A u avliji svačega; jedno bogatstvo dostojno zavisti. Tu su šupe, ambari, golubinjaci. Tri kamare slame, kamara ganjeva i šapurika od kojih se dobijala dobra žeravica za »štogl« kojim se peglale frajla-Juline bele suknjice sa šlingerajem, i gomila orezane loze spremljene za pečenje jaganjaca kojima je počešće pop Spira omastio brk. Tu je, dalje, u avliji bio bunar sa divnom hladnom vodom u kojoj je pop Spira hladio vino i lubenice. Uz bunar je stajao nog valov oko koga se neprestano gurkala i džakala živina, a naročito patke i pačići, a onaj stari već olupani valov bio je privezan za donji kraj đerma da se lakše vuče ogroman kabao iz bunara.
I u avliji kao i sa sokaka bio je ispred kuće red bagremovih drveta i dva velika duda, ali ne jalova. kao ona na sokaku, nego rodna, koja su svake godine donosila rod i stokratno nagradila negdašnji trud pop-Spirin oko njih. Uvek je pod njim bilo brbljavih pataka i pačića i druge živine, a na njemu dečurlije koja se častila dudom. Popadiji nije nikad potrebno bilo da izađe na sokak i da krivi šiju i levo i desno da vidi hoće l’ otkud koje dete ugledati da je posluša. Treba samo da izađe iz kujne pa da vikne: »O Neco, Pero (ili) Rado!« a ono tek polete najpre šeširi a odmah i oni s grane k’o majmuni uz stablo pa pred nju po dva tri tresnu od silne uslužnosti, pa zalarmaju i grabe se koji će pre. A u popinoj vrednoj kući uvek je bilo posla i da se pomaže. Ili je trebalo pleviti baštu, ili kljukati gusku, ili čuvati od živine razastrtu taranu koja se sušila na suncu, ili tako nešto iz domaćeg virtšafta, a za to im je popadija odsekla parče hleba i dozvolila im da se popnu i natresu sebi duda. Mogli su se siti najesti, pa čak i napuniti šešire i poneti kući svojim ubogim roditeljima. Zato su dečji šeširi u tom selu i bili iznutra kao kalajisani. Roditelji su obično posle zablagodarivali i izvinjavali se bog zna kako zbog dece im, koja imaju, hvala bogu, šta da jedu kod kuće, ali koja su, govorahu oni, deca k’o deca, bezobrazna, pa svaki dan dosađuju gospodin-popi, a popa ih izvinjava pa veli: »Eh, nije nego još nešto! Kakva blagodarnost?! Nema tu ništa od toga! S narodom sam, veli, stekao pa neka sad taj narod i jede! Valjda ću, veli, poneti dudove na onaj svet?! To ti je sve što na zemlji učiniš! »Bezumni, veli evangelist, još ovu noć uzeću ti dušu...« A čovek, što kažu, »ništa sobom ne ponese već skrštene bele ruke i pravedna dela svoja!« — »To jest«, odgovara paor, »kaz’ti: ’vatate duši mesta!«
Iz avlije se video lep hodnik u kome su ujesen pop Spira, Arkadija i Žuža krunili kukuruz, a leti, kad su velike vrućine bile, u njemu je pod komarnikom spavao domaćin sam glavom. Pop Spira je iz paorske ili nemeške kuće, pa se nikako nije mogao odviknuti — kako se pop Ćira izražavao — od tih paorenderskih navika da spava leti pred kućom pod komarnikom. Međutim to je imalo svoju dobru stranu ne samo što se tiče pop-Spirinog gojaznog tela i komocije, nego i što se tiče pop-Spirine kuće, pa čak i za komšijske kuće bilo je dobro. Koliko je samo puta lopov stao pa ne zna u koju će avliju, jer čuje neko hrkanje, ali ne zna u kojoj to kući hrču, — pa ne sme preko zida ni u jednu kuću! Tako je pop Spira svojim spavanjem pod komarnikom i svojim užasnim nemeško-paorskim hrkanjem spasao često i sebe i još bar pet-šest komšijskih kuća.
Po svemu se videlo odmah na prvi pogled da je kuća bogata. Neka sudi sada čitalac: koliko se njih moralo roditi, venčati i razvenčati i umreti u selu pa da se ovako domaćinstvo podigne! I to su samo krupnije stvari koje dosad spomenusmo, a gde su tek one sitnije?! Na primer živine! Šta je i kakve je sve te bilo u avliji! Pravi Nojev kovčeg! Bilo gusaka ugojenih tako da, kad ih pop Spira vidi onako u perju još, a njemu pođe voda na usta; pa luckastih ćuraka i među njima glupi i uobraženi ćýrak, zodovoljstvo komšijske dece. Iako je pazio na sebe i dostojanstveno se ponašao, ipak je propadao među komšijskom decom kao kakav nevešt pedagog. Vrlo su ga često sekirala deca iz komšiluka kad izađe na sokak, tako da se obično morala i sama gospoja Sida umešati i zauzeti za nj. »Sram vas bilo, bećari jedni, grdila bi ih ona tada, nemate ni srca ni duše! A šta vam radi da ga sekirate tako!? Jao, naopako, a kaka ste u drugom šoru i šta tek radite s drugim paorskim ćýrkovima kad ste take aramije pred gospodin-popinom kućom?!« A deca se pravdaju i bede jedno drugo. — Tu i silne kokoške sa svojim petlom, jednim dugačkim grlatim klipanom, koji je sa svojom divnom krestom izgledao kao kakav jakobinac sa svojom crvenom kalom. On jedan, a one tolike! Prave mormonske familije! — A tek pataka i pačića šta je bilo! I sve je to bio porod,3 porodica jednog krasnog ali i vrlo pohotljivog pátka. Ta ga je mana tako kompromitovala da je već ušao u poslovicu u selu: »Lola k’o popin pátak!« rekli bi obično za izvikana čoveka. A to je došlo i pop-Spiri odnekud do ušiju, i naravno da ga je jako zabolelo to što patak ni najmanje ne vodi računa o kući u kojoj je. Trebalo bi, da je sreće, da je primer selu, a on se osušio već od te nesrećne ljubavne čežnje kao kakav provansalski trubadur. Od toga doba pop Spira očima da ga ne vidi; i jednako je zbog njega bilo reči u kući s gospoja-Sidom, koja je, kao dobra domaćica na kojoj kuća stoji, imala u vidu samo ekonomne obzire. Popa naredio da se patak zakolje, a popadija odlaže smrt jednako: »Jao mene žalosne! — govorila bi popadija, — a kud bi bio virtšaft bez pátka. A ako ovog zakoljem, moram drugoga naći, pa opet mora tu pátak da bude!« — »Ma koga, samo njega moje oči više da ne gledaju; da ne gledaju toga — zamuckuje ljut k’o vatra pop Spira — to-to-to-toga Tu-Tu-Turčina! Toga, toga Aga-ga-ga-garjanina!
»Pak-pak? Pâââk-pap-pak!« — dere se pátak gotov na svađu, pa čujući zamuckivanje domaćinovo i misleći da je neko od živine voljan da se svađa s njim (jer pop Spira je imao i luksuznih stvari, koje nisu za jelo, kao na primer Gágu, jednog glavatog gavrana, grdnu svađalicu i opasnog lopova kućevnog, čije je: ga-ga! uvek naljutilo pátka). A pop-Spiri dođe naposletku smešno, odobrovolji se pa veli: »Idi bestraga!« a gospoja Sida srećna što je produžen život njenom klijentu i ljubimcu do prve prilike. A da ne bi do toga došlo, nije žalila truda, nego je učinila od svoje strane i poslednji pokušaj za koji se nadala da će spasti život njenom vrednom i poleznom štićeniku. Napravila mu je kecelju od kože koju je oparala sa jedne starodrevne kožne fotelje, u kojoj je još njena baba odmarala stare svoje kosti, i poslednjih pet šest godina pred smrt slabo se i micala iz nje. Od te kože je napravila i pripasala lepo pátku kožnu kecelju, pa sad izgleda u njoj kao kakav pinterski kalfa. Sad se lepo vlada, i svi su s njim u kući zadovoljni, a naročito pop-Spira. On se odobrovoljio i ne traži više njegovu krv. Šta više, sad ga rado gleda svaki dan, i smeje mu se kad se ovaj sapleće preko svoje malo poduže kožne kecelje i kad zadžaka ono njegovo: pak-pak?
Pored gusaka bilo je tu i guščića. Baš to je hranila jedna mlada rumena devojka, frajla Jula, popina ćerka, i zadubila se u posao, kad se najedared trže, jer zasikta stari gusak iza njenih leđa na gosta koji se (posle dužeg pripovedanja pop-Spirinog o tome kako je skinuo sav dug s kuće) već približio, stao i, skinuvši šešir, klanjao joj se.
— Klanjam se, gospođice! Petar Petrović, učitelj ovdašnji... to jest skorodošavši, novopostavljeni. Gospodin vaš otac imao je dobrotu da me svrati i dovede amo, i sad je, naravno, njegova, ako smem reći, krivica što sam vas uznemirio u virtšaftu, to jest gazdinstvu.
— O, ni najmanje — odgovori Jula koja se brzo ispravi, a zbunila se pa u rukama jednako drži jedno lepo žuto gušče, jer mu ostala njegova braća nikako nisu dala, kao najstidljivijem, da priđe čanku punom kaše; — naprotiv, ako ko, onda mi treba da se izvinimo što u ovakom vašaru dočekujemo goste.
— A, baš naprotiv, gospođice: vazda sam žudeo da se naslađavam jednom takom slikom — reče malo zbunjeni putnik, pa se saže da omiluje jedno krivonogo gušče, ali ga matori gusak napade i još više zbuni siktanjem svojim.
I Jula se zbunila još više i spusti na zemlju ono gušče. Oboje stoje tako i s nekom kao roditeljskom milotom gledaju guščiće koji se guraju i padaju na trtice oko čanka s kašom.
— A gde je mati? — zapitaće pop Spira.
— Eno je kod krave.
— Idi je, sinko, zovi; ona i ne zna da imamo posjetu.
Gospoja Sida bila je tamo gde se obično muzle krave. Kravu je muzla Žuža sluškinja, zdrava jedna dunda jedrih obraza, što kažu: da udariš po jednom, prsnuo bi onaj drugi! To kažu, ali niko joj nije to uradio; svaki je više voleo da je uštine za obraz ili čak i poljubi, i pošto se ona nije nikad otimala, pa joj je dosta često i pasiralo. Samo je gospoja Sida nikad nije uštinula za obraz, nego je, šta više, često grdila i nazivala je lenom devojčurom što danju povazdan drema, a noću krade mast i peče kradom lukumiće kad svi po kući zaspe, i časti se sa sebi ravnima, da se poslužim sopstvenim rečma gospoje Side, — koja je već čula za gosta, i odmah se setila preksinoćnjeg sna i došla amo pred kuću.
Došavši, pokloni se gostu, i ovaj njoj.
— Moja supruga... g. Petar Petrović, naš nov učitelj, — predstavi ih pop Spira.
— Milo mi je! — veli gđa Sida. I doista bilo joj je milo! Čim ga je videla, dopao joj se, a osobito joj je milo bilo što se to baš tako strefilo da je i nju i ćerku gost zatekao u poslu, znala je ona da je ovo učen čovek, pa će znati ono što se kaže: »Gledaj majku, pa šacuj ćerku!« A baš joj se dopao čim ga je spazila, učtiv pa smeran, pa kosu razdelio po sredi; isti k’o njen popa pre tolikih godina kad je svršio bogosloviju karlovačku i bio u nju zaljubljen pa joj pevao: »Ah, Venero, užasna boginjo, Nad smertnima svirjepa knjaginjo!« Ah, kakav bi to krasan par bio da se uzmu! On lep, visok, a ona lepa i malo niža; ali žena i treba da je malo niža, to je mnogo lepše nego kad su i muž i žena visoki, a sačuvaj bože kad je muž mali, a žena se otegla u visinu! Eno kako ružno stoji kad Arsa grk pođe kudgod sa ženom, pa ona dugačka k’o toranj, a on mali i snizak k’o patak. Pa još kad se uzmu ispod ruke, izgleda ona žena, izdaleka kad gledate, kao da je uprtila s pijace kakav ceger, pa ga vuče kući. Tako je mislila u sebi gđa Sida, pa prekide sama pauzu.
— A mi baš juče razgovaramo, ja i moj suprug, o tome kad ćete doći. Mislili smo da već nećete ni doći. »Možda se predomislio«, razgovaramo se: »valj’da je pao na teme da dođe pa da se zakopa u ovom našem kaljavom selu kod tolikih krasnih varoši i tolikih varoških frajlica. Mlad, učen čovek vole provađanje, klavir, nemecki unterhaltung, i on sad da dođe ovde pa da se popaori međ nama!« A zar bi i mi sedeli ovde da ne moramo.
— O, milostiva — prekide je gost — vi slabo šacujete selo i njegove krasote kad tako govorite. O, i u selu se dâ sasvim lepo živeti, verujte!
— Pa ono jeste, gospodine — popravlja se gđa Sida — ali tek-tek, opet k’o velim: drugo je varoš a drugo selo. Sve je ovde drukčije. Eto samo devojke da uzmemo. Ovde u selu su dosta neokretne, stidljive; ne možeš joj klještama reč jednu iščupati. Kad joj štogođ kažete, a ona pocrveni do ušiju pa u zemlju da propadne, a već od unterhaltunga ni spomena! A nije da su proste ili zavezane i da ne znaju — nego, tako! A u varoši fine, pa štelung, pa persona, pa klavir sa nemeckim arijama, he, a to se sve svakom mladom čoveku uvek više dopada. Priznajte, zar nije k’o što kažem?
— Pak-pak? — umeša se pátak u razgovor i prekide malu pauzu koja postade posle gospoja-Sidinog pitanja. Pogleda ga gost onako sa onom keceljom, pa se nasmeši.
— Ali, Sido... — veli pop Spira — što dosađuješ gospodinu?
— O, naprotiv! — veli gost. — Kako ko, al’ meni, verujte, uvek se više dopadala i uvek mi više imponovala jedna dobra prosta uređena kućica, u kojoj skromna i vredna domaćica ume da vodi gazdinstvo, da prethodi primerom, na primer svojoj ćerci, da ova bude vremenom dobra kućanica i domaćica, da pomaže materi u kujni, da, da... i tome podobno, — veli gost koji se malo upleo bio.
— Ta šta govorite? — čudi se gospoja Sida. — Ko bi to i pomislio da vam se to dopada?!
— Ne, ne, milostiva, verujte. To je moj ideal. Jedna mala kućica i baštica. Prosta kujna, skromna, prosta ali ukusna jela; kakva pileća čorba, paprikaš sa noklicama i jedna srpska gužvara — pa više ne tražim da jedna domaćica ume svome mužu zgotoviti ručak.
— Ta šta govorite?! — čudi se opet gospoja Sida. — Ko bi to i pomislio!... Zbilja, kad spomenuste ručak, — reče i okrete se popu, — a jesi li ti, Spiro, pozvao za sutra gospodina na ručak? Šta da se potuca kojegde? Valjda kod onog Švabe da ruča što mu je kuvarica Čifutka, kako kažu! Što baš u našu nedelju da tamo ruča, da jede leb s kimom i druga čifucka jela?!
— A pa dabome da sam, i gospodin je bio tako dobar pa mi nije odbio — veli ponosito pop Spira.
— O molim, molim — klanja se gost — vi ste isuviše gostoljubivi.
— A sutra je baš Jula reduša — veli gospoja Sida — a zapamtila je lepo sve šta gospodin gost vole. Ona vam ne mari baš da čita i da piše, ali da skuva — u tome se ne boji ni jedne svoje vršnjake nadaleko. Juco, dete moje, idi u kujnu, još malo pa treba večerati; znaš da tata vole ranije da večera.
— Juco sine, pa kad već ideš, donesi nam po jednu rakiju, ako vas smem, to jest, ponuditi reče pop Spira i okrete se gostu. — I donesi stolicu jednu, dve stolice donesi. Imam črezvičajne sremačke šljivovice, kako ono kaže pater Inocenc kad iskapi, a, Sido? »Ajn vares getlihes getrenk, ajn varer nektar, dize slingovic«. — Poslao mi je jedan moj prijatelj iz Fruške... Samo jednu čašicu.
— A, zahvaljujem lepo.
— Ama samo jednu.
— Ne, ne, verujte... ne pijem.
— Čašicu, zaboga...
— Ah, ni kapi, ni kapljice — brani se gost, ustaje i klanja se i blagodari — nikad ne pijem. Verujte...
— Zar je baš nikad niste okusili?
— Taaa, nije baš da nisam... Jesam, kol’ko se sećam, samo kao utuk, samo posle šljiva... pa znate, samo u celi da predupredim groznicu...
— Dakle, šljivama za ljubav ’oćete, a nama za ljubav nećete — veli gđa Sida i gurnu i šanu krišom Juli: — Kaži: »Al’ meni za ljubav, gospodine«...
— Meni za ljubav, gospodine, zar nećete? — reče Jula i pogleda ga usplahireno a crvena do ušiju, i prinese mu poslužavnik s rakijom.
— E, vama već ne mogu odbiti — reče gost — ali verujte da ovo činim preko princima! — pa uze čašicu i ispi je do pola, pa je klanjajući se vrati na poslužavnik.
— Zar tolicnu čašicu, pa i nju samo do pola? — protestuje gđa Sida.
— Verujte, ne mogu više. Odmah osećam kako štetno utiče na organizam i konštrukciju tela. — A zatim se diže i pokloni učtivo. — E, dakle, ja se klanjam i molim da me izvinite što sam vas zadržao od poslova.
— Pa kad baš hitate, ono vas nećemo zadržavati, a sutra? Sutra se, dakle, smem nadati da ćete nas počastvovati posjetom — veli gđa Sida.
— Ja ću biti tako slobodan...
— E, dabome! Tek štogođ... — veli gđa Sida. — Kako slobodan?! Valjda smo mi neki tuđini, kakve Švabe...
— Klanjam se. Ljubim ruku, milostiva... ljubim ruku, gospođice, — reče g. Pera i majku poljubi u ruku a ćerci se učtivo pokloni.
— Službenica! — odgovori Jula i pokloni mu se onako kako se obično frajle sa sela klanjaju, to jest izvuče malo vrat k’o kornjača.
Kad je izašao gost, svi su zadovoljni bili posetom, a naročito tim sretnim slučajem što je baš pri poslu zatekao Julu.
— Baš krasan, fajn mlad čovek! — veli gđa Sida. — Kako samo lepo govori, k’o iz knjige. Badava, naša Bogoslovija može se pofaliti što tako vaspitana mladež izlazi iz nje. Fini mladić k’o iz štifa, k’o iz štifta! — ponavlja gđa Sida. — Pa kako se samo učtivo izvinjava! Kaže: »Škodiće mi konštrukciji!« Jedva je popio pola čašice! Siroma’ mladić, i sam se čudi što ga je sad snašlo.
— Baš, boga mi! I sad mi ga je žao — veli pop Spira u ironiji, a i di bi bogoslovac pio rakiju?! Tako sam se i ja nekad, sećam se, štimavao; a, Sido, pamtiš li? A, boga mi, danas, danas...
— E, tek štogođ! A šta ti sebe sravnjavaš sa šnjim? Njegova konštrukcija i tvoja — i bijaše!
— E, nije nego još nešto... Konštrukcija! A znaš li ti, Sido, da su mršave nilske krave pojele debele?! Gledam ga samo, kako se tu cifra! Ne poznajem ja bogoslovce! I ja nikad nisam bio u bogosloviji; nisam je učio! ’Ajde, boga ti, Sido, govoriš k’o, k’o... Pije taj, bojim se, k’o smuk, baš zato što je suv; to ti ja samo kažem.
— E, dabome, — brani ga gđa Sida i ne dâ na nj.
— ’Ajd’-’ajd’! Ja ti ipak kažem da ja dobro poznajem sve te što se tako cifraju... To su tek oni, oni pravi.
— Ta šta si zaokupio tu pred detetom?! Juco, dete moje, ne slušaj ti tatu... Nemu dođe tako ponekad pa mu srce i duša da sekira čoveka.
— E, ja ti reko’ — veli pop Spira.
I nije se prevario iskusni pop Spira, kojega ni najmanje nije zbunilo pozivanje g. Perino na konštrukciju. Voleo je g. Pera kao svaki bogoslovac šljivovicu. Koliko je puta uz nju pevao joj onaj svima bogoslovima tako dobro poznati tropar šljivovici: »Presvjataja mučenice, prepečenice«. Pio je on često i sam, i u društvu s drugovima, i bio često melanholičan kao svaki bogoslovac.