Поп Ћира и поп Спира/4
Глава четврта
Каквих ти описа нема у њој! Ту је описан и стари шаров, и лопов мачак, и млади гушчићи и стари патак, и попина ћерка и учитељева посета; другим речима, описано је једно идиличко предвече уочи недеље у кући поп-Спириној.
Поп-Спирина кућа није била далеко од цркве, одмах у другом сокаку. Лепа, велика кућа, а на њој ни крајцаре дуга. Пет прозора са сокака, а прозори пуни цвећа, а међу цвећем два кавеза са канаринкама. Пешаци улазе на врата, а кола на браун-капију са дугачким и честим ексерима са врховима горе поређанима због лопова, а још више због Мађарице слушкиње. Пред кућом ред багрења и два велика јалова дуда, а испод дудова је клупа, а на клупи испод оног дивног хлада, врло згодног за претресање и оговарање свега и свачега, седеле су радо и често обе попадије.
Стигли су већ пред кућу. Поп Спира отвори врата и понуди госта напред, који после малог нукања уђе поребарке. Попини су чули већ за долазак учитељев; дотрчао је и известио их један деран који је поваздан у порти, помаже Аркадији, звони и пири у кадионицу и за то добије увек пола поскурице, а послао га је Аркадија да јави. Знали су, дакле, да је путник дошао, али му се, наравно, нису надали. Из авлије га је први опазио попин шаров, један грдан глават и чупав пас, са чупавим и пуним чичака репом, који је издалека, кад зине, изгледао да се смеје, али је та спољашњост његова била фалишна, јер био је љут баш к’о пас, што рекли. Кад опази странца, а он стаде тако страшно лајати и скакати на ланцу, да у мал’ што није ишчупао колац за који је био везан, док није опазио и поп-Спиру и тако се обавестио и умирио мало. После тога је мање лајао за све време визите. Тек понекад лане, погледа сумњиво на ту страну од времена на време, као да прогунђа нешто на форму: хм, ајд, ајд! а затим се смирио, легао је и продужио спавање »лењштина једна, што бадава једе хлеб« (да се послужим речма којим га је попадија често грдила мрзећи га и замерајући му нарочито што је постао непоуздан, па неће да лаје на Жужине многобројне курмахере).
У авлији се указа путнику диван призор. Права идила; дивна идила сеоског газдинства! Ах, чега ти ту све није било! Један спахилук, једно богатство, па не знаш где пре да се зауставиш оком и погледом! Домаћин и гост се зауставише на авлијским вратима па се нешто разговарају. Док се они разговарају, имаће прилике читалац да разгледа авлију.
Авлија пространа, отегла се читавих дŷж њивâ, да једва можеш довикати онога с другог краја авлије. А у авлији свачега; једно богатство достојно зависти. Ту су шупе, амбари, голубињаци. Три камаре сламе, камара гањева и шапурика од којих се добијала добра жеравица за »штогл« којим се пеглале фрајла-Јулине беле сукњице са шлингерајем, и гомила орезане лозе спремљене за печење јагањаца којима је почешће поп Спира омастио брк. Ту је, даље, у авлији био бунар са дивном хладном водом у којој је поп Спира хладио вино и лубенице. Уз бунар је стајао ног валов око кога се непрестано гуркала и џакала живина, а нарочито патке и пачићи, а онај стари већ олупани валов био је привезан за доњи крај ђерма да се лакше вуче огроман кабао из бунара.
И у авлији као и са сокака био је испред куће ред багремових дрвета и два велика дуда, али не јалова. као она на сокаку, него родна, која су сваке године доносила род и стократно наградила негдашњи труд поп-Спирин око њих. Увек је под њим било брбљавих патака и пачића и друге живине, а на њему дечурлије која се частила дудом. Попадији није никад потребно било да изађе на сокак и да криви шију и лево и десно да види хоће л’ откуд које дете угледати да је послуша. Треба само да изађе из кујне па да викне: »О Нецо, Перо (или) Радо!« а оно тек полете најпре шешири а одмах и они с гране к’о мајмуни уз стабло па пред њу по два три тресну од силне услужности, па залармају и грабе се који ће пре. А у попиној вредној кући увек је било посла и да се помаже. Или је требало плевити башту, или кљукати гуску, или чувати од живине разастрту тарану која се сушила на сунцу, или тако нешто из домаћег виртшафта, а за то им је попадија одсекла парче хлеба и дозволила им да се попну и натресу себи дуда. Могли су се сити најести, па чак и напунити шешире и понети кући својим убогим родитељима. Зато су дечји шешири у том селу и били изнутра као калајисани. Родитељи су обично после заблагодаривали и извињавали се бог зна како због деце им, која имају, хвала богу, шта да једу код куће, али која су, говораху они, деца к’о деца, безобразна, па сваки дан досађују господин-попи, а попа их извињава па вели: »Ех, није него још нешто! Каква благодарност?! Нема ту ништа од тога! С народом сам, вели, стекао па нека сад тај народ и једе! Ваљда ћу, вели, понети дудове на онај свет?! То ти је све што на земљи учиниш! »Безумни, вели евангелист, још ову ноћ узећу ти душу...« А човек, што кажу, »ништа собом не понесе већ скрштене беле руке и праведна дела своја!« — »То јест«, одговара паор, »каз’ти: ’ватате души места!«
Из авлије се видео леп ходник у коме су ујесен поп Спира, Аркадија и Жужа крунили кукуруз, а лети, кад су велике врућине биле, у њему је под комарником спавао домаћин сам главом. Поп Спира је из паорске или немешке куће, па се никако није могао одвикнути — како се поп Ћира изражавао — од тих паорендерских навика да спава лети пред кућом под комарником. Међутим то је имало своју добру страну не само што се тиче поп-Спириног гојазног тела и комоције, него и што се тиче поп-Спирине куће, па чак и за комшијске куће било је добро. Колико је само пута лопов стао па не зна у коју ће авлију, јер чује неко хркање, али не зна у којој то кући хрчу, — па не сме преко зида ни у једну кућу! Тако је поп Спира својим спавањем под комарником и својим ужасним немешко-паорским хркањем спасао често и себе и још бар пет-шест комшијских кућа.
По свему се видело одмах на први поглед да је кућа богата. Нека суди сада читалац: колико се њих морало родити, венчати и развенчати и умрети у селу па да се овако домаћинство подигне! И то су само крупније ствари које досад споменусмо, а где су тек оне ситније?! На пример живине! Шта је и какве је све те било у авлији! Прави Нојев ковчег! Било гусака угојених тако да, кад их поп Спира види онако у перју још, а њему пође вода на уста; па луцкастих ћурака и међу њима глупи и уображени ћýрак, зодовољство комшијске деце. Иако је пазио на себе и достојанствено се понашао, ипак је пропадао међу комшијском децом као какав невешт педагог. Врло су га често секирала деца из комшилука кад изађе на сокак, тако да се обично морала и сама госпоја Сида умешати и заузети за њ. »Срам вас било, бећари једни, грдила би их она тада, немате ни срца ни душе! А шта вам ради да га секирате тако!? Јао, наопако, а кака сте у другом шору и шта тек радите с другим паорским ћýрковима кад сте таке арамије пред господин-попином кућом?!« А деца се правдају и беде једно друго. — Ту и силне кокошке са својим петлом, једним дугачким грлатим клипаном, који је са својом дивном крестом изгледао као какав јакобинац са својом црвеном калом. Он један, а оне толике! Праве мормонске фамилије! — А тек патака и пачића шта је било! И све је то био пород,3 породица једног красног али и врло похотљивог пáтка. Та га је мана тако компромитовала да је већ ушао у пословицу у селу: »Лола к’о попин пáтак!« рекли би обично за извикана човека. А то је дошло и поп-Спири однекуд до ушију, и наравно да га је јако заболело то што патак ни најмање не води рачуна о кући у којој је. Требало би, да је среће, да је пример селу, а он се осушио већ од те несрећне љубавне чежње као какав провансалски трубадур. Од тога доба поп Спира очима да га не види; и једнако је због њега било речи у кући с госпоја-Сидом, која је, као добра домаћица на којој кућа стоји, имала у виду само економне обзире. Попа наредио да се патак закоље, а попадија одлаже смрт једнако: »Јао мене жалосне! — говорила би попадија, — а куд би био виртшафт без пáтка. А ако овог закољем, морам другога наћи, па опет мора ту пáтак да буде!« — »Ма кога, само њега моје очи више да не гледају; да не гледају тога — замуцкује љут к’о ватра поп Спира — то-то-то-тога Ту-Ту-Турчина! Тога, тога Ага-га-га-гарјанина!
»Пак-пак? Пâââк-пап-пак!« — дере се пáтак готов на свађу, па чујући замуцкивање домаћиново и мислећи да је неко од живине вољан да се свађа с њим (јер поп Спира је имао и луксузних ствари, које нису за јело, као на пример Гáгу, једног главатог гаврана, грдну свађалицу и опасног лопова кућевног, чије је: га-га! увек наљутило пáтка). А поп-Спири дође напослетку смешно, одобровољи се па вели: »Иди бестрага!« а госпоја Сида срећна што је продужен живот њеном клијенту и љубимцу до прве прилике. А да не би до тога дошло, није жалила труда, него је учинила од своје стране и последњи покушај за који се надала да ће спасти живот њеном вредном и полезном штићенику. Направила му је кецељу од коже коју је опарала са једне стародревне кожне фотеље, у којој је још њена баба одмарала старе своје кости, и последњих пет шест година пред смрт слабо се и мицала из ње. Од те коже је направила и припасала лепо пáтку кожну кецељу, па сад изгледа у њој као какав пинтерски калфа. Сад се лепо влада, и сви су с њим у кући задовољни, а нарочито поп-Спира. Он се одобровољио и не тражи више његову крв. Шта више, сад га радо гледа сваки дан, и смеје му се кад се овај саплеће преко своје мало подуже кожне кецеље и кад заџака оно његово: пак-пак?
Поред гусака било је ту и гушчића. Баш то је хранила једна млада румена девојка, фрајла Јула, попина ћерка, и задубила се у посао, кад се наједаред трже, јер засикта стари гусак иза њених леђа на госта који се (после дужег приповедања поп-Спириног о томе како је скинуо сав дуг с куће) већ приближио, стао и, скинувши шешир, клањао јој се.
— Клањам се, госпођице! Петар Петровић, учитељ овдашњи... то јест скородошавши, новопостављени. Господин ваш отац имао је доброту да ме сврати и доведе амо, и сад је, наравно, његова, ако смем рећи, кривица што сам вас узнемирио у виртшафту, то јест газдинству.
— О, ни најмање — одговори Јула која се брзо исправи, а збунила се па у рукама једнако држи једно лепо жуто гушче, јер му остала његова браћа никако нису дала, као најстидљивијем, да приђе чанку пуном каше; — напротив, ако ко, онда ми треба да се извинимо што у оваком вашару дочекујемо госте.
— А, баш напротив, госпођице: вазда сам жудео да се наслађавам једном таком сликом — рече мало збуњени путник, па се саже да омилује једно кривоного гушче, али га матори гусак нападе и још више збуни сиктањем својим.
И Јула се збунила још више и спусти на земљу оно гушче. Обоје стоје тако и с неком као родитељском милотом гледају гушчиће који се гурају и падају на тртице око чанка с кашом.
— А где је мати? — запитаће поп Спира.
— Ено је код краве.
— Иди је, синко, зови; она и не зна да имамо посјету.
Госпоја Сида била је тамо где се обично музле краве. Краву је музла Жужа слушкиња, здрава једна дунда једрих образа, што кажу: да удариш по једном, прснуо би онај други! То кажу, али нико јој није то урадио; сваки је више волео да је уштине за образ или чак и пољуби, и пошто се она није никад отимала, па јој је доста често и пасирало. Само је госпоја Сида никад није уштинула за образ, него је, шта више, често грдила и називала је леном девојчуром што дању поваздан дрема, а ноћу краде маст и пече крадом лукумиће кад сви по кући заспе, и части се са себи равнима, да се послужим сопственим речма госпоје Сиде, — која је већ чула за госта, и одмах се сетила прексиноћњег сна и дошла амо пред кућу.
Дошавши, поклони се госту, и овај њој.
— Моја супруга... г. Петар Петровић, наш нов учитељ, — представи их поп Спира.
— Мило ми је! — вели гђа Сида. И доиста било јој је мило! Чим га је видела, допао јој се, а особито јој је мило било што се то баш тако стрефило да је и њу и ћерку гост затекао у послу, знала је она да је ово учен човек, па ће знати оно што се каже: »Гледај мајку, па шацуј ћерку!« А баш јој се допао чим га је спазила, учтив па смеран, па косу разделио по среди; исти к’о њен попа пре толиких година кад је свршио богословију карловачку и био у њу заљубљен па јој певао: »Ах, Венеро, ужасна богињо, Над смертнима свирјепа књагињо!« Ах, какав би то красан пар био да се узму! Он леп, висок, а она лепа и мало нижа; али жена и треба да је мало нижа, то је много лепше него кад су и муж и жена високи, а сачувај боже кад је муж мали, а жена се отегла у висину! Ено како ружно стоји кад Арса грк пође кудгод са женом, па она дугачка к’о торањ, а он мали и снизак к’о патак. Па још кад се узму испод руке, изгледа она жена, издалека кад гледате, као да је упртила с пијаце какав цегер, па га вуче кући. Тако је мислила у себи гђа Сида, па прекиде сама паузу.
— А ми баш јуче разговарамо, ја и мој супруг, о томе кад ћете доћи. Мислили смо да већ нећете ни доћи. »Можда се предомислио«, разговарамо се: »ваљ’да је пао на теме да дође па да се закопа у овом нашем каљавом селу код толиких красних вароши и толиких варошких фрајлица. Млад, учен човек воле провађање, клавир, немецки унтерхалтунг, и он сад да дође овде па да се попаори међ нама!« А зар би и ми седели овде да не морамо.
— О, милостива — прекиде је гост — ви слабо шацујете село и његове красоте кад тако говорите. О, и у селу се дâ сасвим лепо живети, верујте!
— Па оно јесте, господине — поправља се гђа Сида — али тек-тек, опет к’о велим: друго је варош а друго село. Све је овде друкчије. Ето само девојке да узмемо. Овде у селу су доста неокретне, стидљиве; не можеш јој кљештама реч једну ишчупати. Кад јој штогођ кажете, а она поцрвени до ушију па у земљу да пропадне, а већ од унтерхалтунга ни спомена! А није да су просте или завезане и да не знају — него, тако! А у вароши фине, па штелунг, па персона, па клавир са немецким аријама, хе, а то се све сваком младом човеку увек више допада. Признајте, зар није к’о што кажем?
— Пак-пак? — умеша се пáтак у разговор и прекиде малу паузу која постаде после госпоја-Сидиног питања. Погледа га гост онако са оном кецељом, па се насмеши.
— Али, Сидо... — вели поп Спира — што досађујеш господину?
— О, напротив! — вели гост. — Како ко, ал’ мени, верујте, увек се више допадала и увек ми више импоновала једна добра проста уређена кућица, у којој скромна и вредна домаћица уме да води газдинство, да претходи примером, на пример својој ћерци, да ова буде временом добра кућаница и домаћица, да помаже матери у кујни, да, да... и томе подобно, — вели гост који се мало уплео био.
— Та шта говорите? — чуди се госпоја Сида. — Ко би то и помислио да вам се то допада?!
— Не, не, милостива, верујте. То је мој идеал. Једна мала кућица и баштица. Проста кујна, скромна, проста али укусна јела; каква пилећа чорба, паприкаш са ноклицама и једна српска гужвара — па више не тражим да једна домаћица уме своме мужу зготовити ручак.
— Та шта говорите?! — чуди се опет госпоја Сида. — Ко би то и помислио!... Збиља, кад споменусте ручак, — рече и окрете се попу, — а јеси ли ти, Спиро, позвао за сутра господина на ручак? Шта да се потуца којегде? Ваљда код оног Швабе да руча што му је куварица Чифутка, како кажу! Што баш у нашу недељу да тамо руча, да једе леб с кимом и друга чифуцка јела?!
— А па дабоме да сам, и господин је био тако добар па ми није одбио — вели поносито поп Спира.
— О молим, молим — клања се гост — ви сте исувише гостољубиви.
— А сутра је баш Јула редуша — вели госпоја Сида — а запамтила је лепо све шта господин гост воле. Она вам не мари баш да чита и да пише, али да скува — у томе се не боји ни једне своје вршњаке надалеко. Јуцо, дете моје, иди у кујну, још мало па треба вечерати; знаш да тата воле раније да вечера.
— Јуцо сине, па кад већ идеш, донеси нам по једну ракију, ако вас смем, то јест, понудити рече поп Спира и окрете се госту. — И донеси столицу једну, две столице донеси. Имам чрезвичајне сремачке шљивовице, како оно каже патер Иноценц кад искапи, а, Сидо? »Ајн варес гетлихес гетренк, ајн варер нектар, дизе слинговиц«. — Послао ми је један мој пријатељ из Фрушке... Само једну чашицу.
— А, захваљујем лепо.
— Ама само једну.
— Не, не, верујте... не пијем.
— Чашицу, забога...
— Ах, ни капи, ни капљице — брани се гост, устаје и клања се и благодари — никад не пијем. Верујте...
— Зар је баш никад нисте окусили?
— Тааа, није баш да нисам... Јесам, кол’ко се сећам, само као утук, само после шљива... па знате, само у цели да предупредим грозницу...
— Дакле, шљивама за љубав ’оћете, а нама за љубав нећете — вели гђа Сида и гурну и шану кришом Јули: — Кажи: »Ал’ мени за љубав, господине«...
— Мени за љубав, господине, зар нећете? — рече Јула и погледа га усплахирено а црвена до ушију, и принесе му послужавник с ракијом.
— Е, вама већ не могу одбити — рече гост — али верујте да ово чиним преко принцима! — па узе чашицу и испи је до пола, па је клањајући се врати на послужавник.
— Зар толицну чашицу, па и њу само до пола? — протестује гђа Сида.
— Верујте, не могу више. Одмах осећам како штетно утиче на организам и конштрукцију тела. — А затим се диже и поклони учтиво. — Е, дакле, ја се клањам и молим да ме извините што сам вас задржао од послова.
— Па кад баш хитате, оно вас нећемо задржавати, а сутра? Сутра се, дакле, смем надати да ћете нас почаствовати посјетом — вели гђа Сида.
— Ја ћу бити тако слободан...
— Е, дабоме! Тек штогођ... — вели гђа Сида. — Како слободан?! Ваљда смо ми неки туђини, какве Швабе...
— Клањам се. Љубим руку, милостива... љубим руку, госпођице, — рече г. Пера и мајку пољуби у руку а ћерци се учтиво поклони.
— Службеница! — одговори Јула и поклони му се онако како се обично фрајле са села клањају, то јест извуче мало врат к’о корњача.
Кад је изашао гост, сви су задовољни били посетом, а нарочито тим сретним случајем што је баш при послу затекао Јулу.
— Баш красан, фајн млад човек! — вели гђа Сида. — Како само лепо говори, к’о из књиге. Бадава, наша Богословија може се пофалити што тако васпитана младеж излази из ње. Фини младић к’о из штифа, к’о из штифта! — понавља гђа Сида. — Па како се само учтиво извињава! Каже: »Шкодиће ми конштрукцији!« Једва је попио пола чашице! Сирома’ младић, и сам се чуди што га је сад снашло.
— Баш, бога ми! И сад ми га је жао — вели поп Спира у иронији, а и ди би богословац пио ракију?! Тако сам се и ја некад, сећам се, штимавао; а, Сидо, памтиш ли? А, бога ми, данас, данас...
— Е, тек штогођ! А шта ти себе сравњаваш са шњим? Његова конштрукција и твоја — и бијаше!
— Е, није него још нешто... Конштрукција! А знаш ли ти, Сидо, да су мршаве нилске краве појеле дебеле?! Гледам га само, како се ту цифра! Не познајем ја богословце! И ја никад нисам био у богословији; нисам је учио! ’Ајде, бога ти, Сидо, говориш к’о, к’о... Пије тај, бојим се, к’о смук, баш зато што је сув; то ти ја само кажем.
— Е, дабоме, — брани га гђа Сида и не дâ на њ.
— ’Ајд’-’ајд’! Ја ти ипак кажем да ја добро познајем све те што се тако цифрају... То су тек они, они прави.
— Та шта си заокупио ту пред дететом?! Јуцо, дете моје, не слушај ти тату... Нему дође тако понекад па му срце и душа да секира човека.
— Е, ја ти реко’ — вели поп Спира.
И није се преварио искусни поп Спира, којега ни најмање није збунило позивање г. Перино на конштрукцију. Волео је г. Пера као сваки богословац шљивовицу. Колико је пута уз њу певао јој онај свима богословима тако добро познати тропар шљивовици: »Пресвјатаја мученице, препеченице«. Пио је он често и сам, и у друштву с друговима, и био често меланхоличан као сваки богословац.