POVRATAK
Evo kuće male snegom zavejane —
Putnik iz daleka naći ću međ braćom
Mira srcu mom a utehe razumu,
Kada me susretnu s radošću domaćom.
Čuh još s vrata trku, lavež vernih pasa,
Gde ih prate klici, smeh i vedra šala;
Al' mene k'o da je prošlost pritisnula,
Zaledila dušu a reč okovala —
Prošlost, u kojoj sam mladost potlačio,
Ponesen u bludnji na kršnoj strmeni
Gledao sam bure i gromove slušo,
Nit se kadgod sunce nasmejalo meni.
Pokoreno srce bičem nepogode
I pregorom gorkim svega, o čem sanja',
Dono sam na čelu žig stradanja nemog
A u srcu buru zlobe i kajanja.
O, valjda će i to proći! Posle bure
Još se more ljulja, kad sunce proviri,
Još sanja oluje, bes, krvave munje,
Dok se pod pitomim vetrićem ne smiri...
