O srpskom jeziku/9.4

←Poglavlje 9.3

O srpskom jeziku Pisac: Bošković Jovan 9.4 O prilogu „ne“

Poglavlje 9.5→

Bošković, Jovan (1888). O srpskom jeziku. Beograd: Štamparija Kraljevine Srbije

IV^o O prilogu „ne“

U našoj književnosti, srpskoj i hrvatskoj, ne slažu se književnici u pisanju rečce „ne“. Jedni je sastavljaju i sa imenima i sa glagolima; drugi je odvajaju od glagola a sastavljaju sa imenicama i pridevima, ali se kolebaju šta se rade s njome kod prideva glagolskih.

Prilozi u opšte, i ako se u rečenicama prilažu drugim rečima, poglavito glagolima, (kao što se pridevi pridevaju poglavito imenicama): opet za to ne moraju biti s njima jedna reč; nego kao osobita vrsta reči, mogu i odelito stajati za se, a i, pridruživši se s drugim rečima, sastavljati jednu složenu.

Po tome nema sumnje da i prilog „ne“, može stajati sam za se. Setimo se samo ovih rečenica: „nema bude što jest da, i što nije ne“; — ne na dete; — ne od lane; — ne bi li ga našao kod kuće.

strana 275 Pitanje je dakle: kad je prilog „ne“ — odvojena reč, kad li se sastavlja s drugim rečima, u jednu složenu, i s kojima se sastavlja?

I u nas, kao i u drugim jezicima, valja razlikovati dvojako „ne“ : odelito i sastavno. Ono prvo stoji uz glagole, u svima promenama njihovim; a ovo drugo sastavlja se imenicama i pridevima jednu složenu reč.^[1]

I.

Da ima odelito „ne“ uz glagole, možemo se uveriti i iz tuđih jezika i iz samoga svog govora.

strana 276

1. Našem odelitom „ne“ — odgovaraju tuđi odeliti prilozi za poricanje, kao: grčko οὐ ili οὐχ i μἠ, latinsko i italijansko non, francusko ne.... pas, — nemačko nicht, englesko not, — rusko ne, poljsko nie, — mađarsko nem. — Taka rečca za poricanje stoji u nekima od tih jezika pred glagolom, u nekima za njim, a u francuskome jeziku jedna ispred a druga iza glagola, na priliku: οὐ δύναμαι μὴ γελᾶν (ne mogu se ne smejati), — non possum, non est, — tu non eri, ella non aveva, — il ne faut pas, — ich mag nicht, — I will not, — ne budetъ — nie bçdzie, — nem lehet írnom (ne mogu pisati).
2. I iz samoga se svog jezika možemo uveriti o tome; jer kad bi rečca „ne“ sa glagolom bila jedna složena reč, onda bi moralo biti i ovakih oblika i rečenica: nevideti, nevidim, nevideh, neviđah, nevideo, nevideo bejah, nevideću, nevideo bih, i tako dalje, — koje očevidno ne valja, jer se govori: ne vidim, ne bih video, ne ću videti, i t. d.
Dakle „ne“ uz glagole valja pisati odvojeno, pa i uza same glagolske prideve (participe), kad su više glagoli pridevskoga oblika, nego li pravi pridevi, koji su samo postali od glagola (deverbativni), na primer: hteo ne hteo; — to je običajno pravo, a ne pisano.
Od toga se pravila izuzimaju:
• a) svi oblici sadašnjega vremena: nȇsam (mesto: ne jesam, nejsam, нѣсмь), — nemam (mesto: nejmam, ne imam), — i zapovedno: nemoj (mesto: ne mo’i = ne mozi, isporedi: pomozi). — Ovde krnjim rečima kao da beše potreba da se spoje s drugom rečju, ma bilo i malenom;
• b) ovi složeni glagoli, u svima promenama svojim: nemoći i zanemoći (kad znači: bolovati, razboleti se), — i nestati, ponestati, nestajati (kad znači: iščeznuti, iščileti). — Te složene reči, kad su razdvojene, imaju sa svim drugo značenje, nego svako, na priliku: nemògu (bolestan sam) i ne mògu (neje mi mogúće); nestaje (iščezava) i ne staje (ne nastupa).

II.

Da ima sastavno „ne“, koje se slaže s pridevima i imenicama, uverićemo se također ne samo iz tuđih jezika, nego i iz svojega.

strana 278

1. Našemu sastavnom „ne“ — odgovaraju sve tuđe rečce istoga značenja: grčko ἀ ili ἀν (alpha privativum), latinsko in, nemačko un ili on (sadašnje one=ohne), slovensko ne, nie, i mađarsko (prilepačno) — len, na priliku: ἀνάξιος (nedostojan), ἀτυχία (nesreća). — ingratus, impossibilis, — unmöglich, ohnmacht, — nedrugъ, niepoprawny, — lehetlen (nemogućan).
2. U nas se to „ne“ — slaže:
   • a) s pridevima, kao: nehatan, neveseo, nevešt, nedòhod (puti nedohodi), neuk, nejak, neznan, i t. d.;
   U ovakim događajima se i trpni glagolski pridev slaže sa prilogom „ne“, u jednu reč; on je tu više prost pridev, koji je samo postao od glagola (adjectivum deverbativum), kao: nebrojeno blago; — to je jed neopisani; — neviđen čovek; nenačeta voda; i tako dalje.
   • b) s imenicama, na primer: nebojša, nebriga, nevid, nevidelica, nevera, nevolja, nevrat, nevreme, negled, nedaća, nedaša, nedelja, nedostiž, nedraga, nezgoda, nezet, neznajša, neimalica, nȅkȓst, nelagod, nemar, nѐmati, strana 279 nemir, nemoć, neobika, neopera, nepelo, nepovrat, nepodoba, nepomenica, nepravda, neprijatelj, neprilika, neradnja, neradost, nerast, nerodica, nerotkinja, neruka, nesan, nesvest, nenasit, nesloga, nesnaga, nesreća, nefalj, nȅčȋst, nečovek, nevesta, zajedno sa rečima koje su od njih izvedene.

Tako se isto slaže ovo „ne“ i sa imenicama koje su postale od glagola, na primer: nečuvanje, nespavanje, i t. d.

Sastavno „ne“ — zamenjuje kad i kad predlog bez, kao: bezazlen, bezakonje, bezbožan, bezvernik, bezgrešnost, bezimeni, bezmitni, bezobrazan, bezrodan, bezuman, besmrtan, besputan, besrebrni, bѐstužan (nemarljiv), bescen, bescenje, beščast.

Do jednolikosti u pisanju, u koliko je potrebna, moći ćemo i mi doći, ako malo po malo uzraspravljamo one stvari, koje su zaista pod pitanjem.

Vila 1868.

1. Jezici plemena indo-evropskoga kao da imađahu iznajpre 3 rečce za poricanje: na i mā pred glagolima, i an složenu sa imenima. Rečcu mā, kojom se kazuje zabranjivanje, imaju danas samo indijski jezici, (u koje se broji i ciganski), i grčki: μη. Rečca na glasi: (u grč. nema je od te osnove), u lat. ne, n’-on, u nem. nein, nicht, u slov. нє; — a rečca an glasi: u grč. ἀν, u lat. in, nem. un, on. Sloveni pak izgubivši njezinu drúgu, označuju i njezin posao onom prvom rečcom нє za poricanje glagola, ali’ je u tom slučaju slože sa imenima, po načinu oduzetnice an. U ostalom gledaj sada: Die negation in den slavischen sprachen, od Miklošića.