О српском језику/9.4

←Поглавље 9.3

О српском језику Писац: Бошковић Јован 9.4 О прилогу „не“

Поглавље 9.5→

Бошковић, Јован (1888). О српском језику. Београд: Штампарија Краљевине Србије

IV^о О прилогу „не“

У нашој књижевности, српској и хрватској, не слажу се књижевници у писању речце „не“. Једни је састављају и са именима и са глаголима; други је одвајају од глагола а састављају са именицама и придевима, али се колебају шта се раде с њоме код придева глаголских.

Прилози у опште, и ако се у реченицама прилажу другим речима, поглавито глаголима, (као што се придеви придевају поглавито именицама): опет за то не морају бити с њима једна реч; него као особита врста речи, могу и оделито стајати за се, а и, придруживши се с другим речима, састављати једну сложену.

По томе нема сумње да и прилог „не“, може стајати сам за се. Сетимо се само ових реченица: „нема буде што јест да, и што није не“; — не на дете; — не од лане; — не би ли га нашао код куће.

страна 275 Питање је дакле: кад је прилог „не“ — одвојена реч, кад ли се саставља с другим речима, у једну сложену, и с којима се саставља?

И у нас, као и у другим језицима, ваља разликовати двојако „не“ : оделито и саставно. Оно прво стоји уз глаголе, у свима променама њиховим; а ово друго саставља се именицама и придевима једну сложену реч.^[1]

I.

Да има оделито „не“ уз глаголе, можемо се уверити и из туђих језика и из самога свог говора.

страна 276

1. Нашем оделитом „не“ — одговарају туђи оделити прилози за порицање, као: грчко οὐ или οὐχ и μἠ, латинско и италијанско non, француско ne.... pas, — немачко nicht, енглеско not, — руско не, пољско nie, — мађарско nem. — Така речца за порицање стоји у некима од тих језика пред глаголом, у некима за њим, а у францускоме језику једна испред а друга иза глагола, на прилику: οὐ δύναμαι μὴ γελᾶν (не могу се не смејати), — non possum, non est, — tu non eri, ella non aveva, — il ne faut pas, — ich mag nicht, — I will not, — не будетъ — nie bçdzie, — nem lehet írnom (не могу писати).
2. И из самога се свог језика можемо уверити о томе; јер кад би речца „не“ са глаголом била једна сложена реч, онда би морало бити и оваких облика и реченица: невидети, невидим, невидех, невиђах, невидео, невидео бејах, невидећу, невидео бих, и тако даље, — које очевидно не ваља, јер се говори: не видим, не бих видео, не ћу видети, и т. д.
Дакле „не“ уз глаголе ваља писати одвојено, па и уза саме глаголске придеве (партиципе), кад су више глаголи придевскога облика, него ли прави придеви, који су само постали од глагола (девербативни), на пример: хтео не хтео; — то је обичајно право, а не писано.
Од тога се правила изузимају:
• а) сви облици садашњега времена: не̑сам (место: не јесам, нејсам, нѣсмь), — немам (место: нејмам, не имам), — и заповедно: немој (место: не мо’и = не мози, испореди: помози). — Овде крњим речима као да беше потреба да се споје с другом речју, ма било и маленом;
• б) ови сложени глаголи, у свима променама својим: немоћи и занемоћи (кад значи: боловати, разболети се), — и нестати, понестати, нестајати (кад значи: ишчезнути, ишчилети). — Те сложене речи, кад су раздвојене, имају са свим друго значење, него свако, на прилику: немо̀гу (болестан сам) и не мо̀гу (неје ми могу́ће); нестаје (ишчезава) и не стаје (не наступа).

II.

Да има саставно „не“, које се слаже с придевима и именицама, уверићемо се такођер не само из туђих језика, него и из својега.

страна 278

1. Нашему саставном „не“ — одговарају све туђе речце истога значења: грчко ἀ или ἀν (alpha privativum), латинско in, немачко un или on (садашње one=ohne), словенско не, nie, и мађарско (прилепачно) — len, на прилику: ἀνάξιος (недостојан), ἀτυχία (несрећа). — ingratus, impossibilis, — unmöglich, ohnmacht, — недругъ, niepoprawny, — lehetlen (немогућан).
2. У нас се то „не“ — слаже:
   • а) с придевима, као: нехатан, невесео, невешт, недо̀ход (пути недоходи), неук, нејак, незнан, и т. д.;
   У оваким догађајима се и трпни глаголски придев слаже са прилогом „не“, у једну реч; он је ту више прост придев, који је само постао од глагола (adjectivum deverbativum), као: небројено благо; — то је јед неописани; — невиђен човек; неначета вода; и тако даље.
   • б) с именицама, на пример: небојша, небрига, невид, невиделица, невера, невоља, неврат, невреме, неглед, недаћа, недаша, недеља, недостиж, недрага, незгода, незет, незнајша, неималица, не̏кр̑ст, нелагод, немар, нѐмати, страна 279 немир, немоћ, необика, неопера, непело, неповрат, неподоба, непоменица, неправда, непријатељ, неприлика, нерадња, нерадост, нераст, неродица, нероткиња, нерука, несан, несвест, ненасит, неслога, неснага, несрећа, нефаљ, не̏чи̑ст, нечовек, невеста, заједно са речима које су од њих изведене.

Тако се исто слаже ово „не“ и са именицама које су постале од глагола, на пример: нечување, неспавање, и т. д.

Саставно „не“ — замењује кад и кад предлог без, као: безазлен, безакоње, безбожан, безверник, безгрешност, безимени, безмитни, безобразан, безродан, безуман, бесмртан, беспутан, бесребрни, бѐстужан (немарљив), бесцен, бесцење, бешчаст.

До једноликости у писању, у колико је потребна, моћи ћемо и ми доћи, ако мало по мало узрасправљамо оне ствари, које су заиста под питањем.

Вила 1868.

1. Језици племена индо-европскога као да имађаху изнајпре 3 речце за порицање: na и mā пред глаголима, и an сложену са именима. Речцу mā, којом се казује забрањивање, имају данас само индијски језици, (у које се броји и цигански), и грчки: μη. Речца na гласи: (у грч. нема је од те основе), у лат. ne, n’-on, у нем. nein, nicht, у слов. нє; — а речца an гласи: у грч. ἀν, у лат. in, нем. un, on. Словени пак изгубивши њезину дру́гу, означују и њезин посао оном првом речцом нє за порицање глагола, али’ је у том случају сложе са именима, по начину одузетнице an. У осталом гледај сада: Die negation in den slavischen sprachen, од Миклошића.