О српском језику/9.3

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
О српском језику
Писац: Бошковић Јован
9.3 О другом падежу множине
Бошковић, Јован (1888). О српском језику. Београд: Штампарија Краљевине Србије


IIIо О другом падежу множине[уреди]

У 6-ом броју овогодишње Данице хоће г. К. Вујић (професор у Зајечару) да докаже, да је други падеж множине „примедаба“ — погрешка, коју „чине и стручни људи, на које се други угледају. Имено чине је и г. Јован Бошковић, професор филологије у великој школи, и г. Стојан Новаковић, професор српске граматике у гимназији београдској. Друге, као што је на пр. г. Милан Кујунџијћ,[1] професор логике у великој школи, да не спомињем“. Доказ му је, што се 2-ги падеж множине на пр. од жижак жишка каже: жижака, од клупко: клубака, од приповетка: приповедака, од свеска: свезака; по томе и од примедба ваља казати само приметаба, — иначе је погрешно.

страна 265 Писац и не претпоставља да нас тројица радимо по неким разлозима, па да се досетио њима, те да њих гледа да опровргне; него мисли да је већ доказао ствар, чим покаже правило. Што неје по правилу, то је код њега, разуме се по себи, одмах погрешка.

Али може у језику бити гдешто, што неки пут неје онако, како је иначе сваки пут. Што у језику на тај начин одступа од закона, оно се зове неправилно; а код неправилности ваља разликовати изузетак и погрешку.

„Језик неје дело разума или воље кога човека, него је дело природе човечјег рода. Цела природа ради по вечним законима; отуда су и језику закони. А у природи је рода човечјег и слобода, (слободна воља), и отуда су језику неправилности. Што и правилности и неправилности у језику долазе од природе човечјега рода, с тога изузеци у језику вреде колико се правилности.

Погрешке, то јест неправилности које би говорио само један део народа, несу неправилности целога језика (по простору), и за то остају без и какве вредности, ако се место њих у другом де̑лу народа држи правилност.

страна 266 „Па онда, неправилности којима језик неје у свако доба одступао од закона, несу неправилности целога језика (по времену), и за то губе много од вредности. Њима се вредност дознаје истражујући како су постале. Ако их је, развијајући свој језик, створио дух народни, који једини развија језик, онда се оне изједначују са оним неправилностима, које вреде колико и правилности. Али ако су у народ дошле од појединих људи његових, или ако несу ни тако постале у самом народу, него су му дошле са стране, онда оне за то, што мењају језик неприродно, немају никакве вредности“.

Тако вели теорија о језику, коју имамо да применимо на други падеж множине.

Правило је у благогласноме језику српском, да два сугласна не могу заједно стајати на крају речи; за то којима се речима основа свршује на два сугласна, у њих се у 1-ом н 4-ом падежу једнине, и у 2-ом множине умеће а. Ти су падежи изгубили свој наставак (ъ), па им често долазе два сугласна на крају, и тога ради се уметнуло а. То се уметнуто а утврдило тако, да га не може истиснути ни оно крајње а, које је 2-ом падежу множине страна 267 на крају прионуло, по што је сам падеж на речени начин већ био готов. За то се каже на пр.: вепар, парожак, угаљ, палац, шав, а не: вепр, парошк, угљ, палц, шв. По том и 2-ги падеж множине гласи на пр.: конаца, чворака, пас-а, друштав-а[2], јутар-а, земаљ-а, девојак-а, сестар-а.

Али од тога се изузимају речи, којима се основа свршује на жд, шт, зд, ст, на пр.: дажд, пришт, грозд, прст. По том и у 2-ом падежу множине има на пр.: гнијѐздо, гнијѐзд-а̑, мје̏сто: мје̑ст-а̑, о̀гњи̑ште: о̀гњи̑шт-а̑; звијѐзда: звијѐзд-а̑, кра̏ста: кра̑ст-а̑, клијѐште (множ.): клијѐшт-а̑, и — гво̀жђа: гво́жђ-а̑ (кљу̏са, кло̏ња.)

Друго је правило у таким догађајима, да крајња сугласна — која се у осталим падежима стојећи једно до другога мењају (по законима о прилагођавању сугласних) или отпадају (да не дође много сугласних заједно) — добивају опет своје првашње обличје, и да се о, које је постало од л, враћа опет у л, на страна 268 пр.: жишци: жижак-а, прошци: проштац-а, о̀боци (ушњаци, минђуше): о̀бода̑д-а̑; клу̏пко: клуба́к-а̑, пу̏це (т. ј. мало путо, дугме): пу̏та̑ц-а̑, ср̏це: ср̏да̑ц-а̑ (руски: сердецъ); приповетка: припо̀ве̑да̑к-а̑, свеска: свезака; — жетеоци: жетелац-а, коци (кооци, колци): колац-а, засеоци: заселак-а; крио̀це: крила́ц-а̑, гр̏ьоце: гр̏ла̑ц-а̑; властеоке: властелак-а.

Али и од тога правила има изузетака. Многе се речи, ради значења својега, слабо говоре у множини: или што нема прилике да се говоре по више њих у скупу, (јер оно, чему су оне име, ретко да бива више од четири пута у неко време, а права се множина почиње тек са бројем 5); или ако и има више случајева, они се разликују међу собом присвојним заменицама (моја и њихова косидба), или на други начин (петори сватови — пет свадаба; девојка на удају—удадбу). С тога у таким, и иначе још у неким приликама као да је заборављено, да се у основи што променило или отпало, па се узима, да се основа свршује на она сугласна, која долазе у највише облика (10 до 11 падежа; изузимајући често 1-ви, 4-ти а и 5-ти једнине, и 2-ги множине). страна 269 Тако се на прилику по изузетку каже: нокти: ноката (ногъть, руски: но́готъ), весло: весала, масло: масала (а не: вестала, мастала или везала, мазала: основа вѧꙁ, маꙁ +тло, „Весла су им танке везенице“), срце: ср̑ца̑. (поред правилнога: срдаца), усне: усана (а не: устана, руски: устенъ), ротква: ротака (а не: роткава или родака; испореди: бресква: бресака, без в у 2-ом падежу множине), гусли, гусле: гусала, и јасли, јасле: јасала (а не: густала, јастала или гудала, јадала; основе: гѫд, ꙗд +тль или тла), невеста (нєвѣста): не̏ве̑ста̑ (а не: неведата: основа: вед+та),[3] место: ме̑ста̑ (а не: метата; основа: мєт+то), трешња: трешања (а не: тресања; чрѣшьнꙗ, црешња, χερασός, χερασέα, χερασία, cerasus), вишња: вишања (βισηνόν, βισηνιά wihsel), крошња (котарица) и крошње (траље): крошања (испореди: кросна т. ј. разбој, и немачко die krächse, krachse, kraxe, — der tragkorb); а тако без сумње и ове речи: вожња, загажња, мражња, мржња, пажња, пржња (прзни, а, о, страна 270 прзница), мешња, прошња, плашња, — кад би се говориле у множини, не би враћале ж и ш на з, с и х. Тако од деоба, моба, (мооба, молба) сеоба, имало би: део́ба̑, мо́ба̑, сео́ба̑ (а не: делаба, молаба, селаба), и т. д.

Има у нашем језику и других примера, у којима се занемарује „коренитост“, као: глежањ, ножњи, ражањ, режањ (резница), свежањ, сужањ, чѐшањ=чесно — белог лука (у староме: глєꙁнъ, глєꙁьн҄ь и глєжн҄ь, съ-в-ѧꙁьн҄ь и -ꙁьнъ, а на против с-ѫжьн҄ь). Од неких речи говори се први падеж и по правилу и по изузетку, на пр.: постан и посан, часна: частан и часан; а од других само по изузетку, као: присна: присан, лака: лак, страна: стран, (место: при̑стан, лагак: лагка, лакка, странан: странна, страньнъ) и т. д. — И у творби основа, на пр. од корена льп, каже се у староме и у других Словена: при-льнути, прильпнути, прилипати, а ми Срби велимо, прионути — приањати; иначе се држимо и ми правила, те на пр. од корена гъб кажемо: сагнути, сагибати (съ-гъ’-нѫти, съ-гꙑб-ати).

Пређимо сад на наставак дба. Он гласи управо ба, а тъ, ти или ть, ди или дь јесу страна 271 завршеци основе; по томе ь пред ба постало је од и; гл. основа на ти, ть може бити првотна или друготна (инфинитивна), као: гостьба, млатьба; — гоститьба, жєнитьба.

Реч свадба (сватьба = сват(ъ)ьба, сватьбьнъ), која је од старине у руском и српском језику гласила свадъба или свадба, и тако и данас гласи у Срба, Бугара, Словенаца, Руса, и Чеха (свадебное, svadbený), — има, у 2-ом падежу множине: свадаба (руски: свадебъ). Према томе и друге сличне речи на дба, као: возидба, гулидба, женидба, комидба, косидба, крчидба, прашидба, просидба, селидба, удадба, па и ове три, које несу постале са свим по правилу, већ по аналогији: везидба, резидба и вршидба (од глагола: везати, резати и врћи), — кад би често било прилике да се говоре, не би могло друкчије гласити него: возидаба и т. д. Оно се дакле изједначише са основама на ди, дьба, као: трудба, гудба, судба; наредаба, погодаба и т. д.

Вредно је знати, да у најстаријим словенским споменицима има наставак тва: бритва, въꙁда-тва, гони-тва, гоститва, жєлѣтва, жєнитва, жрътва, жѧтва, клѧтка, ловитва, молитва, оратва, паства, питва, сєлитва, сѣтва, сѣꙗтва, (овамо иде и српско статва — статива, — и јематва т. ј. берба.); — њега ретко замењује наставак тьба (дба): оратьба, свѧтитьва, (светидба и сведба), сѣтьба, (свадба). Тек у српском и руском језику долази чешће дба (руски: тъба и дъба).

А што се тиче речи примедбе на по се, народ не говори ни глагол приметити (него каже: смотрити, замотрити, опазити, сагледати, уочити, угледати, видети и т. д.), а камо ли именицу примедба т. ј. примет(и)+ба[4] (од инфинитива приметити било би: приметидба); него су је начинили књижевници, да не би писали по руски: примѣчаніе. На тај начин она се помешала међу речи као што су: трудба, уредба; — свадба., возидба и т. д., па је с тога „примедаба“ са свим у свом реду, и то тим пре, што кад у речи свадба нико не пази на „коренитост“, где сви говоримо сват, сватови, и основу свати- (се), шта ће нам то страна 273 код примедбе, где је слабо коме позната реч примет, и основа примети- ?

Нема смисла дакле у овом случају — једино за љубав „коренитости“ — навраћати на правило (приметаб-а), кад је сам народ одавно по изузетку начинио себи фонетички толике друго облике, као: ноката, весала, јасала, места, трешања, деоба, свадаба, и т. д.

Неје ми познато да је писац до сад што радио у нашој књижевности на науци о српском језику, али ако само хоће да ради, има заиста довољно поља за обрађивање; само би ваљало да, поред добре спреме, добро бира и посао. Тада ће, разуме се, и неправилности-изузетке разликовати од неправилности-погрешака!

Вила 1867.

  1. Ваља да -џић, јер би иначе, између два сугласна на крају, ваљало уметнути благогласно а.
  2. Сви појемо у цркви на пр.: „горњих војинстав“ (воинствъ), које може бити само својству српскога језика.
  3. У Руса: вести сь, дијал. значи: имѣть дружбу съ кѣмъ.
  4. У староме има: приметъ (додатак), примѣта (знак), примѣтъ (опажање). Руси кажу: примѣтить и примѣчать, замењујући зубно т грленим к, као: пропуст, пропускъ; примѣки а-ти.