O Makedoniji i Makedoncima/VI. Blъarin, bugarin, bugarštica.

←V. Drinov i Jastrebov.

O Makedoniji i Makedoncima Pisac: Stojan Protić VI. Blъarin, bugarin, bugarštica.

VII. Malo istorije.→

VI Blъarin, bugarin, bugarštica.

Mi smo na jednom mestu, u nizu ovih naših razlaganja, imali prilike spomenuti, da se Bugari nazivlju Blъgarima, što je, u ostalom, i sa svim po zakonu njihova jezika, koji lъ uvek ostavlja bez ikakva zamenjivanja i pretvaranja. Srpskoga jezika, pak, pravilo je, da se lъ zamenjuje glasom u, te za to u nas reč blъgarin glasi bugarin. Tom prilikom mi smo spomenuli i to, kako se Bugari ljute kad ih ko zove tako a ne Blъgarima, kao što se samo zovu. Otkuda ovo neraspoloženje Blъgara prema Bugarima teško je pouzdano kazati, premda je slobodno domišljati se, da ono dolazi otuda što reči: bugar i bugariti imaju dosta ružno značenje u srpskom jeziku. Mi, razume se, mislimo da je ovo neraspoloženje Bugara prema reči bugarin neuputno i osnovano na lažnom osećanju nacionalne sujete, niti bismo mi to ovde i pominjali da ova reč ne stoji u vezi sa temom kojom se bavimo, i da ne stoji prilično velika verovatnost da je reč bugar, bugarin i bugariti mogla postati i sa svim od druge reči koja nikakve veze nema sa imenom naroda bugarskoga, dakle sa reči blъarin.

Ma koliko se činilo da je ovo sitnica jedna, mi ipak mislimo da je stvar dosta važna i da se tiče ne samo postanka jedne proste reči no i – porekla srpskih narodnih pesama. Osim toga sticaj raznih prilika oko ove se reči tako složio da je i za istoriju važno pretresti svestrano postanak i značenje ove reči, tim pre što se ona evo pleće čak i u – politiku i šovinističke težnje Bugara. S toga ćemo mi izneti ovde naše mišljenje o ovoj stvari, ostavljajući da sud o tom posle izreku ljudi koji su se i duže i više bavili pitanjima ove vrste... Da reč Bugarin, a naročito reč Bugar, od koje je prva i postala nastavkom in, ima u srpskom jeziku i značenje kojim se ne beleži ime naroda, to je stvar nesumnjiva. Za reč Bugar imamo o tom svedočanstva i u Vuka i Daničića Rečniku. U akademskom rečniku kod reči Bugar veli se, da ona znači što i Bugarin, ime naroda, a po tom i: svinjče. Ovo drugo značenje je u Boci. Za prvu reč Bugarin, u istom rečniku, veli se da znači: 1. ime naroda, 2. prezime ili upravo nadimak mesto prezimena i 3. muško ime. U narodnim pesmama ima Bugar-Kabanica, ispod koje često sine skerlet i kadiva, za tim ima u jednoj pesmi iz Primorja (Slovinac za 1882 br. 14.) da se Miloš naziva bugarinom jednim, koji se naučio jesti iz tasa drvenoga i piti vlaške bundurije, pa onda u zborniku Vukovih pesama (2. knjiga): „id’ odatle crni bugarine! da s’ donio bugarsku kopanju ako bih ti i usuo vina; za te nisu čaše pozlaćene. U Srbiji ima: Bugarine, mesto pod vinogradima u okrugu šabačkom: vinograd u Bugarinama; Bugarište, mesto pod livadama u kruševačkom okrugu; Bugarinovac, selo u srezu dobričkom, okrugu topličkom. Najposle u Primorju i Hrvatskoj od 16. veka dolazi: 1, glagol bugariti u smislu zapevanja, jadanja: „od svuda se vika čuje, od svuda se pomoć pita, svak bugari, svak boluje, svak u strahu svom mahnita“ (Palmotić); 2. imenica bugarštica u značenju tužbalice, žalovanke i proste narodne pesme: u Hektorovića bugare ribari pesme.

Iz ovoga svega jasno je da u srpskom jeziku reči: Bugarin, bugar, bugarski, bugariti i bugarštica dolaze u značenju, koje je vrlo teško bez velika natezanja dovesti u svezu sa značenjem imena narodnoga. Rekao bih da ovi primeri pokazuju da u Daničićevu rečniku nisu ni sva značenja reči Bugarin jasno obeležena, i ako značenje pod 2 u nekoliko nagoveštava ono značenje što je u onoj pesmi iz Primorja i u onoj kod Vuka. Značenja sva ova, mislimo, mogu se podeliti u ove tri grupe: u značenja koja su u vezi s imenom naroda; u značenja koja beleže prostotu, niskost roda i položaja društvenoga, i značenja koje beleže tuženje, žaljenje, zapevanje. Imena mesta koja su postala očevidno od osnove bugar reako bih da upućuju na vezu sa drugom grupom značenja (niskost roda i položaja), jer ne bih znao kako bi se ona mogla dovesti u vezu s imenom naroda kad se uzme na oko njihov geografski položaj.

Prirodno je sa svim da se posle ovoga zapitamo: kako su i otkuda sva druga značenja mogla postati?

Na ovo pitanje nije lako odgovoriti. Da je ono teško dokazuje i ta okolnost, što su se oko odgovora na nj mučila već četiri velikana nauke: Miklošić, Daničić, Bogišić i Jagić. Koliko mi, kao lajici, možemo suditi u ovoj stvari čini nam se, da nijedan od njih nije bio srećan dati objašnjenje ili razrešenje pitanja takvo, da bi ono moglo prirodno i lako objasniti sva gornja značenja. Tako je pitanje ovo i sad otvoreno. Ali na njega se mora ipak odgovarati. Mi priznajemo da pristupamo k njemu s nekom zebnjom, jer kakvo jemstvo i kakva verovatnost da ćemo mi tu što pomoći, kad se i takvi velikani nauke kao što su Miklošić, Daničić, Bogišić i Jagić ne složiše i u mišljenju raziđoše? Zaista vrlo mala! Ali dešava se da i mali gde što mogu pomoći, ako ne baš samom raspravom pitanja, a ono bar – podsticajem i svraćanjem pažnje na poneke stvari, na koje veliki kad kad zaborave ili iz vida ispuste. Nije nemogućno da to bude i ovde. Hoće li ga biti ne znamo, ali, mislimo, pokušati neće biti grešno.....

G. Srećković je u svome Česlavu izneo mišljenje da reči bugarštici i bugarinu valja tražiti postanak i značenje u latinskoj reči vulgarus, prost, prostački, seljački. Po njegovu tvrđenju u rečima bugarštici i bugarinu isto je to značenje, i za to on nesumnjivo drži: 1, da reč bugarin kao ime naroda nema nikakve veze sa gornjim rečima; 2, da je ono objašnjenje najprirodnije i da se njim tumače sva ostala značenja u osnovi bugar u srpskom jeziku. Moramo ispovediti, da osnovnu misao ovoga objašnjenja smatramo kao srećnu, i da nam se čini da ona i više i bolje objašnjava mnogo od onoga što u ovom pitanju valja razjasniti. Mi bismo samo rekli da ona opet ne može sve objasniti – bar ne onako lako i prirodno, kao što neke pojave, po našem shvatanju, zaista i objašnjava. Mi ćemo s toga pokušati da ovde izložimo osnovnu misao g. Srećkovićevu s nekim našim dopunama i da, u potvrdu njenu, obratamo pažnju na neke činjenice na koje g. Srećković ili nije nikako obratio pažnju ili ih je tek lako samo dodirnuo. Njegove od naših misli nećemo ovde odvajati, jer svak posle upoređenjem može videti ima li i kakve su razlike između g. Srećkovićevih misli i razloga i naših.

Pre svega moramo svratiti pažnju na tu važnu okolnost da se reči bugariti, bugarštica i bugar javljaju u Primorju i Hrvatskoj – u krajevima, dakle, u kojima je osnova bugar mogla postati od vulgarus, od čestoga i živoga dodira s latinskim elementom, pod čijim je uticajem naš narod u onim krajevima očevidno bio i koji je činio svakako kulturno viši elemenat. Dalje nam se čini važna i ta okolnost, što se prve dve reči javljaju tek od 16. veka u onim krajevima, dakle baš od vremena u kome pada razvoj dalmatinske književnosti i ugledanje njeno na proste, narodne pesme. Osim toga ove reči u drugim krajevima ne dolaze, a u narodnim pesmama Vukovim i onima u Primorju imaju značenje prostoga, niskoga – bugar-kabanica i bugarin, koji jede iz tasa drvenoga i pije vlaške bundurije. Dalje oba ova primera kao i pomenuta imena mesta, u kojima je osnova bugar, ukazuju na prost, pastirski i seljačkki život – bugarine, bugarinovac, bugarište. Na posletku i geografski položaj ovih mesta pre govori za blizinu i vezu s dubrovačkim i drugim latinskim kolonijama no za blizinu i vezu s imenom naroda bugarskoga.

U ovom tumačenju, kao što se vidi, ima nešto i od onoga što je Miklošić ovim povodom rekao: da su Bugari u Srba i Hrvata, koji su više bili ratnici, bili pastiri, i da je s njih preneto ime na prostoru u opšte. Razlika je samo u tome što mi mislimo, da je bolje i bliže uzeti da je to izvedeno iz reči vulgarus. Svakojako nije bez značaja što je i Miklošić opazio, da bugariti, bugarštica, bugar, stoji u vezi sa prostim, pastirskim i seljačkim životom. Primedba Jagićeva da bi u tom slučaju valjalo pre očekivati reč vlašiti od Vlah ne može, po našem mišljenju, opstati već po tome, što su obe reči mogle jedna drugu zamenjavati i što gornji primer iz one primorske pesme očevidno pokazuje da ima veze između oba izraza: vlah i bugarin; a ne treba, sem toga, zaboraviti i to da su se slovenski prosti stanovnici mogli nazivati ovim drugim imenom, dok je ono prvo, vlah, vezivano bilo više za romanizovane starosedioce: mogla su, dakle, biti dva različna izvora za dve vrste prosta stanovništva.

Prema tome će Daničić imati potpuno pravo, kad veli: da je sasma teško verovati, da su reči bugariti i bugarštica mogle postati od imena naroda bugarskoga; jer ako je istina, da se srpska narodna poezija kretala od jugoistoka na severozapad i da postanjem svojim stoji u vezi s vremenom i mestom prvih velikih sukoba s Turcima – Maricom i Kosovom, istina je i to, da nimalo nije sumnjivo za narod i narodnu pesmu ko je tu borbu najviše vodio, koji su i čij su junaci tu megdan s Turcima delili, ko je na Marici poginuo i propao a ko na Kosovu carstvo izgubio. Mučno je i sa svim neprirodno misliti, da će ceo niz dobro obeleženih, ocrtanih i onako divno opevanih junaka srpske narodne pesme, sa živom i bogatom istoriskom vezom, kakva su u našim pesmama ogleda i po samom istraživanju g. Jagića (Arhiv, V. V. knj. III. Str 454-5) ustupiti i zaboraviti se pred – daljinom i pravcem mesta gde su se one bitke i borbe vodile. Isto je tako mučno i neprirodno misliti da bi se taj jedan, mnogo sitniji i nevažniji momenat, pamtio i znao samo u Primorju i Hrvatskoj, a da npr- o njeu nema nikakva traga u Bosni i Srbiji, tim pre što se zna sa svim nasigurno da su naše pesme epske i pesme o Kraljeviću Marku izvorno srpske i da su od njih i Bugarima i Rumunima prešle (vidi o tom i pomenuto mesto u Jagića Arhivu), o čem, kao što smo u Vukovu Dodatku videli, i u samih Bugara još živi tradicija i uspomena. Sumnje, dakle, u tom pogledu nije bilo i nije moglo biti ni za narod srpski ni za susede njegove kojima je on pesme svoje pozajmio. Što se tiče one pesme iz zbornika Bogišićeva pod br. 40, koju g. Jagić navodi kao dokaz da bugariti i bugarštica stoje u svezi s imenom narodna bugarskoga i u kojoj imaju ovi stihovi:

I bješe ti se povratio ka lijepom Bugariji,
Ka lijepom Bugariji, k šuram svojim Ugovićem.

ne treba izgubiti iz vida da je ta pesma baš iz Dubrovnika, kao ni to da nije potvrđeno je li to bila zbilja narodna pesma, ili je veštačka.^[1] Na posletku kad bi, recimo, u narodu ti krajevi smatrani kao bugarski i kao Bugarija, kako da se onda ne očuva spomen o tom u pesmi ili jeziku onih krajeva naših, koji su bliži pomenutim razbojištima, i koji su prema tome bolje mogli znati i spomen sačuvati o tome?

Pozivanje, na posletku, g. Jagića^[2] na Musakija čini nam se opet neosnovano prvo s toga, što sam Musaki kaže kako je onamo bila Donja Srbija, pa onda tek dodaje „zvana Bugarska.“ (Tako kaže na četiri mesta, po navodu g. Jagića, a na tri veli prosto: Bulgaria); drugo s toga što sam Musaki nije baš najpouzdaniji svedok, treće što je na zapadu ta reč vrlo neodređeno upotrebljavana, i četvrto što se jedan stran pisac i u stranim, zapadnim izvorima, upotrebljena reč, nikad ne može navoditi kao dokaz da je što i u samom narodu srpskom tako bilo, t.j. da je ona zemlja zvana Bugarskom. Mi smo već ukazali na to, kako baš u sred Makedonije ni danas nimalo i nikakve sumnje u narodu nema gde je Bugarska, kao i na to da onamonji narod Bugare zove sa svim drukčijim imenom – Šopovima.

Sva ova fakta i činjenice kazuju, čini nam se, jasno, da se značenja prostote koja nesumnjivo postoje u rečima bugar, bugarin, bugariti, bugarštica, najbolje i najprirodnije objašnjavaju vezom s latinskom reči vulgarus. Na osnovu toga i mi, s g. Srećkovićem, držimo, da im u njoj valja postanak u srpskom jeziku i tražiti.^[3]

Ali mi smo videli da u reči bugariti osim značenja pevati proste, narodne pesme, ima još i značenja zapevati, jadati se. Tako isto videli smo da reč bugarštica ne znači samo prostu, narodnu pesmu, no i tužbalicu, žalovanku. Kako sad ovo da se objasni? Gde ovome postanak valja tražiti?

G. Srećković ovo značenje objašnjava na isti način: t. j. da su bugarili bugarštice prostaci, robovi, koji vesele pesme nisu mogli ni pevati. Ovde bih se ja razišao s g. Srećkovićem i rekao da mi se ne čini ovo objašnjenje dobro, naročito kad se uzmu na um neke činjenice koje nesumnjivo stoje. Zna se npr. da sve naše epske pesme imaju neki tužan, žalostan ton koji se svaki put opaža pri slušanju guslara. Sve to objašnjavati tim, da su te pesme pevali robovi, ne bi bilo prirodno.

Meni se čini da bi ovu stranu značenja u pomenutim rečima prirodnije bilo ojašnjavati dovođenjem u svezu pesama narodnih sa – Bogomilima, premda ne poričem da su na to uticaja imale i prilike srpskoga naroda u vremenu, u kom se obično zamišlja postanak naših narodnih pesama (Maričika i Kosovska propast, prevlađivanje Turaka i potčinjavanje njima). U ostalom mogla su oba ova momenta delovati, pa, verovatno, tako je i bilo. Ja se ovde, razume se, ne mogu duže upuštati u raspravljanje o uticaju koji su Bogomili mogli vršiti na naš narod i njegovu pojeziju, ali ću istaći to da je taj uticaj svakojako morao biti veliki i da su oni zahvatili bili naročito korena u nižim slojevima društva. Tragove koje od njih nalazimo i danas u Bosni (na njih je, koliko znamo, ukazivao pok. Hiljferding i g. St. Novaković), a u Makedoniji još više (Babuna planina, Babuni, rod jedan, Bogumili selo pod Babunom planinom), pokazuju da je taj uticaj morao biti veliki i jak. Zna se kakva je njihova etika i dogmatika bila i kako su oni gledali na veselja, pesme i zadovoljstva na zemlji.

Ako bi ovaj odgovor mogao u opšte zadovoljiti, kao što se meni čini da može, onda bi nam ostalo još samo da objasnimo: otkuda baš u Primorju da se sačuva značaj tih prostih pesama kao tužbalica?

Po mome mišljenju uzrok ili razlog ovome valja tražiti u ondašnjem razvoju i pravcu Dubrovačko-Dalmatinske umetničke pojezije; Nigde narodna pesma nije bila tako blizu pored veštačke pesme kao u Primorju; nigde na drugom mestu poređenja i uzajamnoga uticaja između njih nije moglo biti sem u Primorju; nigde razlike među njima nisu mogle biti tako opažene i zabeležene kao onamo.

Radi boljega objašnjenja nek mi je slobodno navesti o Dubrovačko-Dalmatinskoj književnosti ovo što ide: „Književnost koju nazvasmo imenom Dubrovačko-Dalmatinskoga humanizma, počela se u drugoj polovini XV, dospela je do cveta na kraju XVI, a opala je XVII veka. Ona se razvija u dalmatinskim primorskim gradovima a poglavito u Dbrovniku, u kom je najbolje negovana i u kom je imala najviše zastupnika. Ona se radila na tri jezika: na latinskom, talijanskom i narodnom. Latinskim se osim osim pesama pisalo ono što je bilo namenjeno svetu i nauci, narodnim se pisala pojezija na veselje i radost pesnicima i družini prijatelja njihovih, a talijanski se malo ređe upotrebljavao kao i latinski. Ova književnost ima osobit karakter, koji nam valja posebice objasniti. Ona ako i jest, naročito poznije, crpla i s izvora narodne pesme naše, opet se nije iz nje razvila“...

„.... U najnovije vreme je V. Jagić dovoljno osvetlio, da su italijanski sledbenici Petrarke i onoga pravca pesničkoga kome je on bio predstavnik, bili uzor našim pesnicima“... (dalmatinskim)

„....Kao da se veliko čuvanje stranskoga pravca, razmera i duha svuda bilo pokolebalo, te vidimo u tom postupnom primicanju k svojemu korenu i P. Hektorovića (1487-1572) iz Staroga Grada na Hvaru. On je znatan po tome, što je najstariji od koga imamo zabeležene tri narodne pesme. Protivno običaju ponosite vlastele onoga doba, koja je obično mnogo držala na svoje rođenje, on je, kako se pripoveda, vrlo rado zametao razgovor s prostim narodom, i osobito s ribarima. I doista ponajznatije mu je delo Ribanje.“^[4]

Hektorović, kao što se zna, prvi je koji govori o bugaršticama. I prema svemu ovome mislimo da je sa svim jasno ono što on veli: „recimo po jednu..... bugaršticu srednu..... da srbskim načinom“.... Prost srpski način je, dakle, bio da se pesme narodne tužnim glasom pevaju.....

*

U Makedoniji, takođe, reč Bugarin čuje se najobičnije u ovom čistom srpskom obliku. Ređe se čuje Bolgarin, a bugarski oblik Blъgarin ne čuje se u narodu nikako. Za to imamo tri važna svedoka: Grigorovića, Draganova i onoga Prilepčanina, koga Ofejkov navodi u svom polemičkom zborniuku La Macedoine. Draganov izrekom naziva oblik Bugarin opštim makedonskim oblikom. Pitanje je sad otkuda ove reči u Makedoniji i da li joj postanak valja tražiti u obliku Blъgarin ili u – vulgarus?

Da ona nije postankom svojim domaća već da je sa strane docnije uneta, mislimo da je nesumnjivo, jer ako bi ona bila domaća, t. j. od imena naroda onoga koji je pokorio Slovene u Miziji Donjoj i ako bi se njom još od početka na domu obeležavala bugarska narodnost, onda bi ona morala glasiti u bugarskom obliku, dakle Blъgarin. Tako opšti i tako obični srpski oblik Bugarin ne bi se nikako mogao očekivati, kad bi slovenski stanovništvo u Makedoniji bilo bugarsko i kad bi postankom svojim ova reč stajala u svezi s rečju Blъgarin, pošto je neprirodno i nemogućno da se jedan deo naroda zove jednim imenom, a drugi drugim; i to baš u obliku sa svim protivnom zakonima jezika bugarskoga, a sa svim istovetnom s oblikom kakav za to postoji u srpskom jeziku.

Prema ovome i prema tom što u Makedoniji narod Bugare zove Šopovima, jasno je, da se i makedonskoj reči Bugarin mora tražiti postanak u nekoj drugoj reči. Što se nas tiče mi mislimo da će i njoj biti postanak iz reči vulgarus na isti način kao i srpskoj, i da je došla sa zapada, jer da uzmemo da je prosto prešla iz srpskoga jezika ne bi nam dopustio ni g. Ofejkov, pošto se zna da oblik Bugarin u srpskom jeziku datira, prema spomenicima, od 14. veka, a to bi već po g. Ofejkovu bio dokaz da od toga doba ne bi on mogao nikako uhvatiti tako jaka korena u „bugarskom narodu“ Makedonije – pošto bi to, ako ništa drugo, značilo, da je autoritet Srba bio vrlo jak.

Spomenućemo, na posletku, ovde još jednu okolnost, koja je u svezi s rečju Bugarin u Makedoniji. Na Zapadu, u srednjem veku, Bogomili su se zvali i Bugri, pa istu reč nalazimo i u jednoga našega pisca iz prošloga veka (J. Kavanjin^[5]). Da su oni bili u Makedoniji vrlo jaki i u živom dodiru sa Zapadom, kao i da su najviše korena imali u prostom narodu koji je onamo u planinama živeo pastirskim životom, to je poznato, a na to ukazuju i pomenuta imena: Babuna, Babuni i selo Bogomili.^[6]

1. V. Bogišić, Narodne Pjesme, iz starijih, najviše primorskih zapisa, Beograd, 1878. str. 2. i 109.
2. Archiv, B. IV. knj. II. str. 242.
3. Uporedi s ovim: Budinъ, Bъdinъ, Vidin.
4. St. Novakoviđ, Istorija srpske književnosti, drugo izdanje, str. 124., 131., 133 i 134.
5. Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, svezak 3., str 718.
6. Vidi i primedbu na kraju knjige.