O Makedoniji i Makedoncima/III. Etnografija i lingvistika.

←II. Bugarski preporađaj: literatura, egzarhat.

O Makedoniji i Makedoncima Pisac: Stojan Protić III. Etnografija i lingvistika.

IV. Sličnosti i razlike.→

III Etnografija i lingvistika.

Zemlja, koja se danas zove Makedonijom, imala je od najstarijih vremena pa do danas tako promenljivu političku sudbinu, a od dolaska Turaka na balkansko poluostrvo bila je opet tako daleko od civilizovanih centrova, da nije nimalo čudno ako danas nema jasno određenih i sigurno utvrđenih granica. U različno doba istorisko ona je, kao i mnoge druge zemlje i oblasti na balkanskom poluostrvu, imala vrlo različne granice; a posle dolaska Turaka, budući najmanje pristupna, ona je, kao najmanje znana zemlja, u spisima raznih pisaca dobijala najneodređenije, pa često i fantastičke granice, uzete onako na sumce i prema potrebi pojedinih pisaca.

Ta ista neodređenost u granicama Makedonije vlada i danas. I danas jedni imenom Makedonije beleže samo primorje jegejskoga mora dok drugi pod tim imenom računaju bez malo ne sve zemlje od Meste do Jadranskog mora s jedne strane i od jegejskog mora do – ogranaka Kopaonikovih s druge strane! Izmeđ ovih krajnih linija ima mnogo srednjih, kojima pojedini pisci obeležavaju granice Makedoniji, svaki po svom razumevanju a često, bog me, i po napred smišljenom planu.

Prema ovakom stanju stvari nećemo se i ne možemo se ni mi upuštati ovde utačno određivanje granica Makedoniji, ali ćemo svakojako radi boljega razumevanja izneti nekolike podatke istoriske, te da se vidi šta se u raznim vremenima razumevalo pod Makedonijom. U najstarije doba Makedonijom se zaista zvalo samo primorje jegejskoga mora od ušća Bistrice (Haliakmon, možda i njen donji tok) do Meste. Donji tokovi, dakle, Strume i Vardara – to je bila stara Makedonija. Filip Makedonski i Aleksandar Veliki poglavito proširili su joj posle političke granice, razume se, ali jezgro je uvek bilo u promorju jegejskoga mora, gde su joj i najglavnije varoši bile. U 7. veku Vizantinci su Makedonijom upravo zvali današnju Trakiju (gde je Filipopopolj), koja je opet onda bila ograničena na primorje mramornoga mora.^[1] Staru, pak, Makedoniju, po glavnoj varoši njenoj Thessalonique, Vizantinci nazovu Tesalijom I, a staru Tesaliju Tesalijom II.^[2] Za Rimljana Makedonija, takođe, nije išla daleko na sever, jer je sav predeo od Šare Planine do Dunava ulazio u Gornju Miziju, od koje se jadan deo, izvorni predeo Binače Morave sa Skopljem i okolnim planinama, zvao Dardanija. U srednjem veku Makedonija se vrlo često zvala prosto Slavinija; u našim spomenicima Makedonijom se naziva Trakija, a stara Makedonija i Tesalija Vlahiotska Zemlja, Velika Vlaška, po nekim stranim piscima i Donja Srbija. U srednjem veku Makedonija se zvala u vizantiskih, latinskih i slovenskih pisaca još i Dragovitija, Berzitija, Velezitija.^[3] Osim toga Makedonija se zvala u stranih pisaca i Bugarijom, od vladanja Bugara u njoj, a, kao što se mi usuđujemo misliti, i sa još jednoga razloga koji ćemo docnije na svom mestu spomenuti. U starijim i boljim spomenicima nigde se ime Makedonija ne proteže daleko na sever. Tek u najnovije vreme, naročito od borbe Bugara za egzarhat, pojedini noviji pisci tim imenom zovu čak i zemlje severno od Šare i Skoplja. Tako Jireček Makedonijom zove i predeo Binačke Morave, i Kosovo, i Podrimlje. Na čem on to osniva ne kaže, na žalost, nigde.

Prema ovome jedino što se saglasno istini i istoriji može tvditi, to je: da se Makedonija može tražiti samo južno od Skoplja i Šare Planine. Toliko se, po onome što se kao pouzdano zna, može osnovano tvrditi. Bliže određivanje, čini nam se, otimlje se tačnom obeležavanju granica, naročito s istočne strane. Tu kao da je najprirodnije uzeti za granicu reku Mestu. Zapadnu granicu isto tako nije lako obeležiti, ali jedno je kao izvesno: da se Makedonija iza Crnoga Drima ne može tražiti. Ona je negde istočno od Crnoga Drima, ali gde baš to je mučno s pouzdanošću kazati.

Bugari, ne znamo zašto, ali izvesno ne s toga što tako diktuje razlog i istina, veoma daleko izmiuču granice Makedoniji na svim stranama. Po svoj prilici tom će uzorok biti što su hteli najpre da prošire granice svome egzarhatu, a posle da istisnu istorisko ime Stare Srbije, te da tako lakše pretenduju na što veći prostor, oslanjajući se na neodređenost imena Makedonije. Tako sigurno misleći, oni sa svim lako i bez premišljanja određuju granice Makedoniji ovako: sa severa joj je granica, vele oni, kneževina Bugarska, sa zapada od Šare pa na jug, Crnim Drimom i zapadnom obalom Skadarskoga jezera, do Gorice; sa juga odatle pa preko Srbije do Solunskoga Zaliva, južno od ušća Bistrice; sa istoka rekom Mestom.^[4] Ali, kao što ćemo docnije videti, oni se ni ovom granicom ne zadovoljavaju, već zadiru i u Moravu i Kosovo. Skoro isto tako čini i K. Jireček, koga odnekuda neki računaju čak za vrlo kritična istorika, i ako on toliko pristrasnosti pokazuje prema Bugarima u svojoj Istoriji Bugara, da mu teško može služiti na čast.

Na posletku neće biti s gorega da ovde napomenemo kako određuju granice Srbiji nekoliki naši pisci krajem prošlog i početkom ovoga veka, jer to stoji u tesnoj vezi s granicama Makedonije. Jovan Rajić, poznati istorik srpski, u svojoj istoriji slovenskih naroda, koja je izašla u Beču 1794-95. godine veli: Gornja Mizija, koja je obuhvatala i Dardaniju i Tribaliju, dobila je ime Srbija, a granice su joj: na severu Sava i Dunav, na jugu Šar Planina i Makedonija, na zapadu Drina a na istoku reka Cibrica. Pavle Solarić, u svom zemljopisu koji je štampan u Mlecima 1804. godine, daje iste granice Srbiji kao i Rajić.^[5] Vuk Karadžić u Danici za 1827. godinu ovako beleži granice Srbiji: „Srbija graniči od severa Savom i Dunavom, od zapada Drinom do Višegrada a odatle Limom, od jugoistoka Starom Planinom (Hämus) koja dijeli Srbiju od Maćedonije, a od juga i jugozapada teško je za sad pravu granicu naznačiti, jer npr. u najnovijim mapama od Srbije Metohija, đe je Prizren, stolica srpskih kraljeva i careva, Peć, srpska patrijaršija i manastir Dečani, ostaje u Arnautskoj. Ako je Šara Planina s onu stranu Metohije, onda je ona prava granica između Srbije i Arnautske.“^[6]

Na ovom prostoru, koji se Makedonijom zove, žive danas različni narodi. U njoj ima Grka, Cincara, (makedonskih Rumuna), Arbanasa i – Slovena. Nas se, da bogme, ovde u prvom redu poglavito tiču slovenska plemena u Makedoniji, te ćemo s toga o njima jedino i govoriti, dotičući se ovda onda tek uzgred drugih narodnosti. Valja nam samo sad odmah napomenuti, da u Makedoniji ima najviše Slovena.

Kakvi su ti Sloveni što u Makedoniji žive, i kojoj grani današnjih slovenskih naroda pripadaju ili bar – najbliže stoje? To je prvo i glavno pitanje koje se, bez sumnje, najpre nameće svakom čitaocu, kad je reč o Makedoniji i njenom slovenskom stanovništvu. Na to pitanje pokušaćemo mi da odgovorimo u redovima što za ovima dolaze, napred priznajući rado da na nj nije baš tako lako odgovoriti, kao što se možda na prvi pogled može učiniti.

Težina ovoga pitanja leži poglavito u tom, što još nisu etnografija i jezik ovih makedonskih slovena toliko nesumnjivo i sigurno ispitani, koliko je za pravilno i sa svim pouzdano rešenje potrebno. Da bog me mi ovde imamo na umu sve one stroge zahteve, koje objektivna nauka, čista od svakih spekulacija i nacionalnih pretensija, stavlja svakom ispitivanju; a kad bismo hteli da damo maha težnjama i aspiracijama ove vrste, kojima se zagreva i koje u nauku pušta g. M. Drinov, da o drugima i ne govorimo, mi bismo s rešenjem ovoga pitanja bili vrlo brzo gotovi.. ...

O Makedoniji su do sad pisali mnogi: Ami Bue, Han, Dr. Josip Miler, V. Grigorović, Drinov, Jastrebov, Majkov, Milojević, Srećković, Karić, M. Veselinović i u najnovije vreme, P. Draganov, koji je iz Makedonije i rodom. Ima, osim ovoga, i raznih pesama iz Makedonije koje su kupili Verković, braća Miladinovi i neki Bugari. Ali ako količinom i nije baš tako oskudna literatura o Makedoniji i Slovenima u njoj, ipak na mnoge i mnoge spise ne može čovek da se pouzda za to što su već osumnjičeni, a neki opet i nisu izvorni radovi nego samo ispisana pričanja i kazivanja drugih, često nepouzdanih svedoka.

Da bismo izbegli prekore pristrasnosti mi ćemo naročito izbegavati upotrebu naših pisaca, koliko se može, a koristićemo se što više drugima, birajući, razume se, pouzdanije.

Po P. Draganovu u Makedoniji žive danas ova slovenska plemena: Brsjaci, Vojinovići ili Bojkovci, Babuni, Dabrani: Arnauto-Arbanasi, Albano-Mijaci, Poljani i Keckari; Poljanići ili Pulivakovci, Bandovci ili Kranovci, Jezerci, Mravaci, Sirakovci, Harizanovci, Poturnjaci, Pomaci: Arjani, Rupalani, Češi i Čepinci, Torlaci, Kopanovci, Pijanci i Šopi ili Šopovi. Neka je ovde uzgred spomenuto, da g. Draganov u Makedoniju računa celu Metohiju, Binču Moravu, zapadne granične krajeve Bugarske i granične krajeve Tesalije i Epira. Na čem osniva takvo širanje Makedonije, nismo mogli uvideti, jer on razloga za to ne kazuje.

G. P. Srećković, u svojoj „Istoriji Srba“ (str. 69.) beleži ova slovenska plemena: 1. Mrvaci; 2, Pulivaci; 3, Bandovci; 4, Pijanci; 5, Brsjaci; 6, Kopanovci; 7, Poljani; 8, Mijaci.

Kad uzmemo da i g. Draganov po jeziku ne razlikuje onoliko plemena, kolika im imena ređa, onda će između onoga što on o plemenima kazuje i ovoga što je g. Srećković zabeležio malo biti razlike, ako, svakojako, ostavimo na stranu Šopove, koji žive čak do Dunava na severu i Iskre na istoku i o kojima ćemo mi takođe na svom mestu govoriti.

Interesno je i važno što beleži V. Grigorović u svom „Očerkъ putešestvія po evrop. Turcій“, da u Dunavsko-Tračkoj Bugarskoj ovih plemenskih imena nema.

Glavna plemena po osobinama jezika su: Brsjaci, Mijaci, Bandovci i Šopovi.

Središte Brsjaka je Veleski okrug i Babuna planina, gde je jedno koleno ovoga plemena pod imenom Babuna živi. Ne daleko od Velesa je selo Bogumili. U Brsjake, po jeziku, dolaze i Vojinovići, Razlažani, Prilepčani, Bitoljani, pa i Oriđani i Stružani Brsjaci su.

Bez svake sumnje ovi današnji Brsjaci su potomci vizantiskih Berzita, s kojima su i oni sami i Bugari imali posla. Na njih je pri kraju 8. veka bugarski vladalac Cerig slao vojsku, hoteći ih pokoriti i preseliti u Bugarsku, ali u tom nije uspeo.

Glavnije osobine Brskačkoga govora, po P. Draganovu, ove su:

Staroslovensko jus zemenjuju uvek glasom a; glasove št i žd izgovaraju kao umešano k i g; dakle kao kj i gj; dalje upotrebljavaju tri postpozitivna člana, koja ništa drugo nisu no skraćene pokazne zamenice: vъ, va, vo; nъ, na, no; tъ, ta, to; prezimena im se svršavaju na ikь ili ikj; deminutivni nastavak za množinu uvek je inja; prvo lice sadašnjega vremena u svakoga glagola svršava se na jam, am i ujam, a treće lice množine uvek na aat. Dalje Brsjaci uvek upotrebljavaju c mesto č prema srpskom; razlikuju meko lj i nj; upotrebljavaju redovno ove zamenice i priloge: ja, ov, ovak, vaka, ovde, svak, sav, sve; imaju prilog sadašnjeg vremena u glagola, sa završetkom eki (meko k); akcenat im je kao i u srpskom, a mnogo srbizama ima i u rečniku im veli Draganov.

Oblika imeničkih nemaju sviju, ali su po gdekoje ipak očuvali, kao što se može videti iz onih pesama, koje je još Vuk u Dodatku saopštio. U ostalom to se vidi u nekoliko čak i iz onih pesama, koje je Verković izdao.

Mnogo više o govoru Brsjaka ne možemo za sad, na žalost, kazati. Pouzdanoga a obilnoga materijala za to ne dostaje još. Ono građe što za sad ima sva je u pojeziji, koja je takođe do sad bila zle sređe da su se retko sa svim pouzdane ruke za nju prihvatale. S njom se dosad postupalo ne samo maćijski no i spekulantski. Otuda osim Jastrbovljeva zbornika i Vukove male zbirčice u Dodatku, slabo ćete gde naći verno zabeleženih narodnih pesama iz Makedonije. O Verkoviću smo već videli šta vele ozbiljni naučari, a zbornik braće Miladinova ako i stoji relativno na bolju glasu, opet su ga radili ljudi koji su delovali u sred jedne strasne borbe i očevidno stajali pod uticajem Bugara, baš i da ne primimo kao istinu pomenuto kazivanje Jirečeka o njima.

Građe u prozi: pripovetkama, zagonetkama, poslovicama, koja je tako isto, ako ne i više, presudna za jezik, nema skoro nikakve. Za to se mi samo možemo pridružiti molbi g. Jagićevoj, koju je u Arhivu svom upravio na g. Jastrebova, da nam što pre pruži i jedan zbornik pripovedaka, poslovica i zagonetaka narodnih.

Onome, što smo već kazali o govoru Brsjaka, možemo za sad još dodati, opet po P. Draganovu (Izvѣstія, 1888, Br. 2.): da se u okolini Orida i Struge mesto ъ vrlo često čuje o, a oko Orida, Prilipa i Velesa ь zamenjuje se sa e. Osim toga u Prilipu i Velesu glas h zamenjuje se sa v. Za način neodređeni g. Draganov izrečno pominje samo, da ga ima u Kratovskom govoru, t. j. u okolini Kratova, navodeći da je na to ukazivao još Makušev, na osnovu monografije Karanova u Periodičeskom Spisaniju. Ali kako on tvrdi da infinitiva ima u celom Dabru, Kumanovu, Skoplju i Kratovu, to je gotovo nesumnjivo da ga ima u opšte u Brsjačkom govoru, izuzimajući, može biti, sa svim istočni kraj gde Brsjaci žive. Još napominjemo, da u Štiplju, Velesu, Prilipu, Vodeni pa i Razlogu, redovno dolazi meko lj i nj.

Na posletku u pesmama, koje Vuk u Dodatku saopštava i koje mu je kazivao neki iz Razloga (Razlog je istočno od Strume), ima ovih oblika i reči: „Ne zadavaj mi jadove“, „da ti ispišem licetu“, „da nose majci da vidi“, (1); „što mi šetaš po dvorove“, „što mi šetaš po baščeta“, „da vidiš, mome, da vidiš, bićarska mandže kakva je“, „blagi jabuki“, „ljuta rakija“, „slatke mi razgovore“ (2.); „zaspala moma, ljeljom, zaspala, na široko pole kraj more, pod zeleno drvo dafino“, „zašto me ot sonj probudi“, „treći mi dade zlat prsten“ (5); „ne moj rano od zarano“, ne budi mi gospodara, gospodara Mihaila“, „sama go sam prispavala, sama ću ga ja razbude“ (6); „Marfelinko, gizdava devojko, mor’ podaj mi na kone vodica iz tvojata prebela račica. – Postoj, postoj, carev janičarju, da popitam moja stara majka“ (9), „sonj me lomi, sonj me troši, sonj mi ne dohodi“, „prodal si bih vrana konja“, „ne prodavaj, ludu, konja“ i ove reči: pajunica, grlovica, jarebica“ (10); „što mi je milo, što mi je drago, dilber Stojano, mome“ (13); u pesmi 16. ima ovih reči: slana, srce, izgorelo, bogastvo, nevesti, otečestvo, dečica; u pesmi 18. crkva, kamen, braća, zbor, Đurđovden, mene žali; „tvoji crne oči dva bistra kladenca“ (19.); „da odi ot roda daleko“, „jednemu je raka celivala“, ftorimu je ćitka podavala“, „poslušala Janjka nojni braća“ (20.); „Sestra brata pratila f drugo selo za moma“, „proigraj si vrana konja ranena“ (21); „Jovane galeno dete, Jovana majka galila, presno go mleko ranila, rujno go vino pojila, rasti mi rasti Jovane, da si te majka oženi“... (26)“

Neće biti s gorega da navedemo ovde i jedan dva primera iz Verkovićeve zbirke makedonskih pesama. Ona je već oglašena kao nepouzdana, ali ne zato što je Verković pristrasan bio prema Srbima, već za to što je pristrasan bio prema Bugarima, nazivajući sve iz reda pesme, skupljenje u Makedoniji, bugarskima i kvareći ih. U toliko su primeri iz njegove zbirke, koji sa svim protivno tvrde, dragoceniji, a po uveravanju g. Draganova pesme njim skupljene predstavljaju Brsjački govor.

Nemajući pri ruci Verkovićevu zbirku mi ćemo dva tri primera navesti po g. Srećkoviću, koji u svojoj Istoriji Srba (str 71.) navodi ova četiri karakteristična stiha iz pesme, koja je u Verkovića pod Br. 122:

Zapregni Veljo zapregni
Zapregni skute rukave
Izmesi Veljo izmesi
Izmesi čista pogača i t. d.

I pod Br. 280:

Zaplakala stara planina
Dočula je Perin planina
Odgovara Perin planina

Za što mi plačeš stara planina?
Kak da ne plačem kak da ne žalim
Seka godina buljuk hajduci
Taja godina devet buljuci
Zgaziha mi sitna ta treva
Razmatiha studena ta voda
Istrošija zelena gora
Ukrvavija velite kameni
Jedan mi buljuk Meleničine
Vtori buljuk Petričane
Treći buljuk Strumničane
Četvrti buljuk Tikvešane
Peti buljuk Prilepčane i t. d.

I u Izѣstія slvяn. blagotvor. obщestva, 1887. Br. 9. Ova tri stiha iz Verkovića:

Dosta sme jeli pečeni jaganjci
Dosta sme pili to rujno vino
Razvivaj barjak ti Miloš vojvoda

Da pođemo sad dalje.

Drugo makedonsko slovensko pleme, koje je interesno i važno i s jezika i s običaja svojih, to su – Dabrani. Dabrom se zove dolina kojom teče Crni Drim od Šare do Oridskog jezera. Onamošnji stanovnici, po tvrđenju P. Draganova, zovu ga Debor, a ostali Makedonci Debri. Grčki se zove Dibri, te otuda obično: Dibra.

Plemena slovenska koja u Dabru žive ova su: Mijaci, Poljani i Keckari. Svi oni govore istim narečijem. Predeo je vrlo nepristupan, te je slabo koji od učenih ljudi i mogao dospeti u Dabar. Stanovnici su planinci i vrlo surovi, pa i to smeta bavljenju stranaca onamo. Od ispitivača i učenih ljudi u Dabar je prvi dospeo, onamo i se bavio i študije činio Josip Miler, lekar, koji je posle rezultat svojih promatranja objavio 1844. g. u delcu Albanien, Rumelien, und oesterreichisch-montenegrinische Grenze. Drugi putnik koji je u Dabru bio i jedva život spasao jeste Rokštro. On je svoj put opisao u Reiseskizzen aus Dardanien und Albanien (Dresden 1875). Na žalost njegovo delo nismo mogli naći, te se njim ne možemo ni koristiti ovom prilikom.

Mesta ili sela u kojima Mijaci žive ova su: Lazarovo polje, Donjo-Meljničani, Gornjo Meljničani, Mogorče, Osoj, Gari, Tresonče, Selce, Raosoka, Galičnik, Sušice, Janče, Trebište, Bituši, Vele-Bordo, Raostuši, Skodrinje, Prisojnica, Adžijovci, Boletin, Žernonica, Viduše, Brošica, Gorenci, Balanci, Papradnica. Mijačka sela van Dabra: Eklovec (u Kičevskom okrugu), Papradište u okolini Velesa, Kruševo, između Prilipa, Velesa i Bitolja, i Snilovo u okolini Bitolja. Mijaka ima i pravoslavnih i poturčenjaka, kao god i Brsjaka.

Poljani (Polenci) imaju ova glavnija sela: Drenok ili Drenica, Modrič (Modrić?), Vrbica, Sebište. Glavno mesto Keckara je Klenje ili Klinci.

Poznati leksikograf Puljevski, Mijak je iz sela Galičnika (napisao je uporedne rečnike: slovensko-albanski, arbanasko-arnautski, turski i grčki uporedni rečnik, i makedonsko-arnautsko-turski, oba u Beogradu, 1873. i 1875. godine.)

Glavne osobine debarskoga ili mijačkoga govora po P. Draganovu, od koga smo i gornje podatke o imenima sela uzeli, ove su:

Staroslovensko lъ zamenjuje se sa ol: jabolka, volk, volna, molzem. Staroslovensko jus Mijaci izgovaraju kao o: mož, pot, zob, roka, ročica, ali, kao što ćemo niže videti, čuje se u njih po katkad i u kao zamena jusa. Kao Mijaci zamenjuju jus i zapadnorodopski Rupalani, pa u nekoliko i Čepinci, Nevrokopski Arjani. Mesto ъ upotrebljavaju uvek o; dobor, polno, ogonj, kakov, takov, dorvo, molčati. I ь isto tako zamenjuju, ali ga zamenjuju i sa e. Dalje e, u Mijaka, jača u o: nebo, plot, drobno, poj, pojem; o u oj i aj: lojze, grojze, vajskres. Imaju meke glasove lj i nj: sablja, zemlja, njiva, boljka, željka, češalj. Glas h zamenjuju sa v: Stevan, kave, suvo, muva, gluvo, uvo, ves, ruvo, duvam. U selima: Lazarovom Polju, Drenici, Galičniku čuje se sa svim čisto ć, ali se staro št zamenjuje i sa šč i sa kъ. „Čisti ć i đ, veli Draganov, postoje nesumnjivo u severomakedonskim govorima.“^[7] Glas žd zamenjuje se sa gъ ili bolje sa dъ, kao što Pejčinović i piše. Mesto č upotrebljava se c: corkov, corga, corvo. I Mijaci upotrebljavaju skraćene pokazne imenice: tъ, ta, to; vъ, va, vo; nъ, na no, kao i Brsjaci. U zapadnorodopskih Rupalana i Čepinaca ima i zamenica: sъ, sa, so.

Padeža u Mijaka takođe ima, i ako nisu dobro očuvani: Velit majke, majce si, ptici, u zemlju latinsku, porobili zemlju Arbaniju, daj mi studenu vodu, da ukovu sablju, on imaja jednoga sina, u Turaka tri paša.

Mijaci imaju i zamenice: ja, mi, vi, ga, ega, on, svak. Glagoli u njih imaju neodređeni način: poslušati, porobiti, molčati. Treće lice jednine sad vremena svršava se na t: igrait, hodit, trebit. Prvo lice množine u glagola ima na kraju i me i mo: da idemo, ne možemo. U Pejčinovića Ogledalu isto taka skoro redovno dolazi mo. Isto se to javlja i u jeziku svih Šopova. Aktivni glagolski pridev glasi u Mijaka: govorio, zakupio, besedio. Treće lice množine pređašnjega svršenoga vremena svršava se na he: podnahe, zapustihe, ručahe. Imaju priloge: ovde, vamo, vaka. Na posletku akcenat im je kao i u srpskom, a tako je isto i u svih severnih i srednjnih makedonskih govora.

Ovde, na kraju, dodajemo još i nekolike reči: veljam, greda, ves den, dunja, dolama, lubenica, mačka, kotlovarka, košča a i kuća, nevesta, olžica (ložica), ogonj, uglen, šećer, ručam, sekira, užinam, sveća (svekьa), čelnik i t. d.

Grigorović, koji je putovao po Makedoniji 1845-6 godine, beleži skoro isto ovako osobine jezika koji se govori u Makedoniji. On još dodaje, da se svuda u Makedoniji staroslovensko ѣ zamenjuje sa e. Isto tako on izveštava, da je južno od Bitolja, Oridskoga jezera, u Gorici i Boboštici, čuo nazale: da bondeš ili da bandeš (budeš), mondr (mudar) ronka i. t. d.

Pre no što pređemo da govorimo o Šopovima i njihovu govoru da kažemo ovde koju reč o tom kako se govori oko Skoplja i Šare i severno od njih.

Draganov kazuje da se u Skopljanskih i Kumanovskih Kopanovaca redovno govori u mesto lъ: jabuka, sunce, vuna, vuk, buva, muzem. Pa ne samo u njih, nego i južno od Skoplja, u Štipljanskih Pijanaca isto se taka govori u mesto lъ.

Kao god u Mijaka, tako isto i u Skoplju i Kumanovu o se širi u oj, te se govori lojze, grojze i. t. d.

Isto tako u Skoplju, Krivoj-Palanci, Kumanovu, Kratovu, Tetovu, upotrebljavaju se meki glasovi: lj i nj. Dalje i u njih se h zamenjuje sa v (Skoplje, Kumanovo, Tetovo, Gostivar).

Kao što smo već pomenuli čisti glasovi ć i đ čuju su redovno svuda severno od Skoplja i Šare, a vidimo da ih ima takođe i južno od Skoplja i Šare. I ovi glasovi tako su obični uhu mnogih i mnogih makedonaca, da ih đaci solunske bugarske gimnazije upotrebljavaju pri svem tom, „što učitelj bugarskog jezika ni po što ne bi dopustio upotrebu ovih jeretičkih i nebugarskih glasova“ – kao što veli Draganov. Osim toga to se viidi i iz imena pretplatnika iz Makedonije, u knjigama štampanim u samim bugarskim štamparijama.^[8]

Oblika imenskih bolje očuvanih, i ako ne sa svim dobro, takođe ima i u Kumanovu, i u Skoplju.

Način neodređeni nahodi se takođe i u Skoplju, i u Kumanovu, a rekli smo već i u Kratovu. Isto tako u Skoplju se gotovo sa svim redovno prvo lice množine u sadašnjega vremena svršava na mo, premda se čuje i me.

Akcenat je svuda ovuda kao i obično u srpskom.

Da reknemo koju sad o Šopovima.

I ako prava otadžbina Šopa ili Šopova nije u granicama u kojima se mi ovde krećemo, ipak će biti potrebno da i o njima što progovorimo jedno za to, što njih ima nešto i u Dabru i jednome delu Pologa ili Tetovskoga okruga, a drugo i za to što i njihovo ime i njihov jezik imaju veza i odnosa s temom o kojoj se ovde govori. Narečje onih Šopova što u Dabru i Tetovu žive, isto je onako; veli Draganov, kao i mijačko. S te strane, dakle, nemamo o njima šta više pričati. Ali je interesno i važno što Draganov saopštava, da ime Šop i u Mijaka, i u Brsjaka, i u Poljana, pa i u svih makedonskih slovena, ima ružan značaj i da je ono upravo pogrdno ime. Još je interesnije drugo saopštenje koje daje Šapkarev, makedonac (naveden u Draganova): da se u Makedoniji tim imenom zovu Bugari Trakije i današnje kneževine Bugarske. On tim pravda, u predgovoru, što na makedonskim narečiju izdaje prevod nekih delova jevanđelja i apostolskih poslanica, jer, veli, makedonci kažu da neće da čitaju Neofitov bugarski prevod Novoga Zaveta, pa navodi ovaj izraz makedonaca: „Šope li kьe se činim?“ Ovako isto Bugare naziva i onaj Prilepčanin, čije interesno pismo saopštava Ofejkov u knjizi „La Macédoine,“ str. 128. U Bugarskoj, pak, Šopovima se zove stanovništvo između srpske granice i Iskre i oko izvora Strume: oko Vidina, Vrace, Rahova, Lom Palanke, Berkovca, Rodomira, Breznika, Trna, Dupnice, Đustendila, Samokova, Sofije i Slivnice.^[9] Ovim imenom stanovništvo ovoga kraja nazivaju pravi Bugari između Iskre i Crnoga Mora s jedne strane i Dunava i južnih ogranaka Balkana s druge strane.

Kao što se vidi ime Šop ima danas dva sa svim protivna značenja: pravi Bugari zovu Šopovima one koji nisu to, a Makedonci opet tim imenom nazivaju prave Bugare iz kneževine i Trakije. Kad se uzme na oko položaj i zemljište na kom danas stanuju Šopovi, pa gde su i pre stanovali, dalje kad se uoči kako ono geografski stoji prema Makedoniji i kad se doda da su s te strane, sa severoistoka, dolazile navale Bugara na Makedoniju – onda se može i lako i sa svim prirodno protumačiti otkuda da Makedonci tim imenom nazivaju Bugare. O daljim razlikama tada Makedonci nisu mogli voditi računa. Među tim Bugari, koji do samih Šopova žive i koji su u neprestanom dodiru s njima, videli su jake razlike između sebe i njih, pa su ih uvek odvajali od sebe, ne nazivajući ih nikad Blgarima,^[10] kako oni sami sebe zovu, već – Šopovima. Da nam se ne bi prebacila pristrasnost u odvajanju Šopova od Bugara, i da ne bi ko pomislio da mi razlike među njima činimo većim nego što su – mi evo navodimo šta o Šopovima veli K. Ireček u svojoj Istoriji Bugara: „-... Šopovi se razlikuju od ostalih Bugara kako karakterom i narečijem, tako i odelom i običajima“ (str. 137, 138)

O jeziku Šopova evo šta veli Draganov: „Leksički sastav šopskoga narečija, kao i mijačkoga u Dabru, odlikuje se velikom čistotom: u rečniku im nema gotova nikako ni turskih ni grčkih reči. Po gramatičkim funkcijama mijačko je više sačuvalo svoju crkveno slovensku osnovu, ako i zamenjuje jus trojako. Šopsko narečije u mnogim slučajevima, po svedočanstvu K. Irečeka a naročito bugarskoga filologa A. Todorova, vrlo se približava srpsko-hrvatskom. Fonetičke osobine njegove su: u mesto jusa, c mesto č, u na mesto lъ, č mesto št, i đ mesto žd. No za to od bugarskoga ima član, opisno buduće vreme i izgubljene neke padeže.“^[11]

Mislimo da će biti zgodno i od interesa, ako ovde damo i jedan mali ogled šopskoga govora, koji saopštava g. Milićević u Godišnjici V. Kad su pod jesen 1880. godine Milićević, Matković i pokojni Daničić obilazili neke krajeve, pa se uputili Sofiji i došli u selo Slivnicu, onda tu nađu neke meštane u mehani. Pok. Daničić zamoli g. Milićevića da zapodene s njima razgovor, te da čuje kako govore. G. Milićeviќ odazove se molbi Daničićevoj i otpočne razgovor, koji je ovako tekao:

- A vi od koje selo beste?

- Tuj smo od Slivnicu, odgovori stariji.

- A ti mali, odakle si?

- Tuj sam i ja roden.

- Pa što se obedujete u mehane, kao jabandžije?

- Imame si rabotu tuj, odvajamo si milostivno žito?

Kakvo žito odvajate?

- Milostivno žito za crkvu.... Gradili sme crkvu, i sme se zadužili. Seljani rekli da pišu na crkvu, kolko koj miluje, kad bude da se vrše. E sega eno se žito vrše, i svaki dava kolko miluje na crkvu: mi si sedimo, primamo to žito i pišemo: ko dade, kolko dade? Toj si vikamo milostivno žito.

Daničić pošto je pažljivo slaslušao dete, rekne: „jezik mu je iskvaren: nije ni srpski ni bugarski; ali mu je lice sa svim srpsko.“^[12]

Na strani 72. Iste knjige g. Milićević priča ovo: „u selu Maštici ustavismo se.... Razbirajući za put do Breznika i za imena mesta kroz koja iđasmo, opazismo da ti seljaci nemaju članova u govoru, ili bar članovi im se ređe čuju, i da oni ličnu zamenicu kažu ja a ne az. Mi upitasmo za što je to? – „Mi si tako zborimo od vreme. Toj ni je jezik.“ – Mi čusmo da u Sofiji govore az a ne ja. - „Može da je u Sofiju tako, za što tamo ima ljudi od celu Bulgariju. Ama ako da pitate za šopsko – ovako se zbori.““

1. Die Heersttrasse, von Belgrad nach Constantinopel str.94.
2. ibid.
3. P. Draganov u Izvѣstія, 1887, Br. 11-12.
4. La Macédoine, par Ofeikoff, Philippopoli, 1888, str. 6.
5. Srbija, V. Karića, 1888. g. str. 480.
6. Danica za 1827. str. 26 i 27.
7. Da ih ima i u južnih svedoči, kao što smo videli, i Vuk, a Puljevski u svom rečniku redovno i stalno piše ć i đ. Pejčinović iz Tetova, na koga se Ofejkov poziva, takođe piše ć i đ (tj i dj).
8. Draganov, Izѣstія, 1888, Br. 2.
9. U Vraci, Berkovcu, Lom Palanci i nešto i u pirotskom okrugu, gde ima preseljenika otuda, u mesto imena Šop upotrebljava se ime Torlak.
10. Bugarima je vrlo neprijatno kad ih ko zove Bugarima. Oni u tom vide neko podrugivanje, za to uvek vole kad im se kaže: Blgarin, kako se sami i zovu. Ovo su mi pričali ljudi, koji su duže vremena živeli u Bugarskoj.
11. Izvѣstія, 1888, Br. 3.
12. Godišnjica, V, str 66.