Osveta (Kosta Trifković)/21

POJAVA PRVA

POJAVA PRVA

MARIJA (dolazi pod maskom iz velike dvorane, u kojoj se igra; motreći na sve strane, skida masku):
Sad će biti deset — sada mora doći!
Da mi se je samo održati moći!
Poznati me ne će, o tom sumnje nema,
Jer sam uvijena, maskirana ve’ma.
Glas promenit’ umem, pretvarat’ se znadem,
Svako žensko svojstvo potpuno imadem! —
E, treba li više, zar to nije dosta,
Da prevedem lako žednog preko mosta?...
Ma se opet bojim — može da me pozna,
Da s’ uvređen nađe, kad nameru dozna...
Pa kad se rasrdi?... Grdne li nesreće!
Zar da ne pomogne žensko krasnorečje?
Zar je tako strašno, kad se žena mlada
O vernosti muža uveriti rada?
Kad mu žena piše, da ga neka čeka,
Koja će ga nežno ljubiti do veka,
Koja plamom gori, samo da ga vidi,
Ma koja se za sad potpisati stidi?
Pa kad mesto ote plamteće lepote
Dođe uvijena sopstvena mu žena?...
Samo ona može učiniti tako,
Koja voli pravo, koja ljubi jako!
A što mi je ljubav zaslepila oči,
To o snazi njenoj baš taman svedoči!
Ma, pst! Evo ide — drž' se sada, Maro!
Pretvarat’ se lako, to je štogod staro.
(Metne masku.)