Освета (Коста Трифковић)/22

ПОЈАВА ДРУГА

ПОЈАВА ДРУГА

МИЛАН (под маском говори за себе):
Аха! ту је веће! Ао, Маро моја,
Рђаво те крије ота маска твоја!
(Гласно) Уверени буд’те, да ми ј’ жао јако,
Што несрећу имам закаснити тако.
МАРИЈА:
Богме лепо није, ал' ви добро знате
Каквог слабог судца пред собом имате.
МИЛАН:
Не хотећи казнит’, казнити се може, —
Праштајући тако, казни се још строже
А шта с’ вама чини?...
МАРИЈА:
Доста веће тога,
Нејте речма чупат’ рану срца мога.
Ах! ја добро знадем, да је судба клета
Одредила мени трпет’ овог света,
Трпет’ бо’ме јако, кол’ко с’ трпет’ може,
Па свенути за тим — ох, боже! ох, боже!
МИЛАН:
Немојте се срдит’, ако ми је чудо,
Да поступа с вама судба тако худо,
Јер к’о млада, лепа, имајући свашта,
На шта би се могли потужити? — На шта?
МАРИЈА:
На шта?
Зар то није умрет’, свиснути од јада,
Гледећ’ како са мном поступате сада?
МИЛАН:
Опростите, ал’ ја — заклињем се богу,
Из тог целог ништа разумет’ не могу!
МАРИЈА (с афектацијом):
То је смртни удар, што сте м’ могли дати,
Не разумет’ ништа? ... Е, сад ћете знати!
(3а себе,) Ако то одржи, тад’ сам уверена,
Да му ј’ преко свега најмилија жена.
(Гласно.) Зар то нису јади, млада, лепа бити,
Па без ике наде другога љубити!
Газећ’ женска стида, ломећ’ гордост моју
Просјачити клечећ’ срце, љубав твоју?...
Ох! камена стено! рећи се не море,
У мојима груд’ма какав пламен горе!
МИЛАН:
Оиростите — ма већ сад ће дванајест бити,
Па ја ...
МАРИЈА (тужно):
Знам већ, знам ја — жени вам се хити!
Ох! проклета жено, што ми драгог оте,
Зар се, пустахинко, не плашиш грехоте?
Ал’ тако ми бога, док узбуде мене...
МИЛАН:
Ако бога знате, ман’те ми се жене!
Јер кад за њу чујем — да ме враг однесе,
Кожа ми се јежи, душа ми се тресе!
МАРИЈА (изненађена и збуњена):
Шта? Шта? Шта сте рекли?
МИЛАН (не слушајући):
Еј, да камо среће,
Ка’ што лежи болна, да се дигнут’ не ће!
МАРИЈА (сва дрхћући):
Шта?...
МИЛАН (не слушајући):
Срце би моје, да те куге није,
Пред свим светом љуб’ло, што сад љубећ’ крије!
(Прене се.)
Ма опрост’те, морам сад вас оставити,
Јере ми се хити драгу загрлити,
А кад драга чека с осмехом на усти,
Спора су и крила соколова пусти.
Слуга сам понизан!