Освета (Коста Трифковић)/21
| ◄ Насловна | ПОЈАВА ПРВА | ПОЈАВА ДРУГА ► |
ПОЈАВА ПРВА
МАРИЈА (долази под маском из велике дворане, у којој се игра; мотрећи на све стране, скида маску):
Сад ће бити десет — сада мора доћи!
Да ми се је само одржати моћи!
Познати ме не ће, о том сумње нема,
Јер сам увијена, маскирана ве’ма.
Глас променит’ умем, претварат’ се знадем,
Свако женско својство потпуно имадем! —
Е, треба ли више, зар то није доста,
Да преведем лако жедног преко моста?...
Ма се опет бојим — може да ме позна,
Да с’ увређен нађе, кад намеру дозна...
Па кад се расрди?... Грдне ли несреће!
Зар да не помогне женско красноречје?
Зар је тако страшно, кад се жена млада
О верности мужа уверити рада?
Кад му жена пише, да га нека чека,
Која ће га нежно љубити до века,
Која пламом гори, само да га види,
Ма која се за сад потписати стиди?
Па кад место оте пламтеће лепоте
Дође увијена сопствена му жена?...
Само она може учинити тако,
Која воли право, која љуби јако!
А што ми је љубав заслепила очи,
То о снази њеној баш таман сведочи!
Ма, пст! Ево иде — држ' се сада, Маро!
Претварат’ се лако, то је штогод старо.
(Метне маску.)