Ovca i Jupiter
| ←Lisica i tigar | Ovca i Jupiter Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović |
Koze i Jupiter→ |
| Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije. |
Ovčica dođe k caru Jupiteru i počne mu se tužiti da joj mnoge obide na zemlji bivaju, moleći ga da učini, ako se kako može, da to unapredak prestane. „Ovco moja,” — reče joj Jupiter — „To inače prestati ne može razve da ti kakvo nibud sredstvo dam s kojim ćeš ti tvoje zločince od sebe odbijati. Na primer, da ti dam usta i oči jedovite, i kako zadahneš ili pogledaš na koga, da ga otruješ.” — „Uh! Ne govori to, Jupiteru! Usta i oči jedovite! Ko bi to rad imati? Zar 'oćeš da sam gora od zmije?” „Kad ti se ne dopada, da ti dam zle zube i nokte kao u lava.” „I to je zlo, neću. Daj mi što drugo.” — „A 'oćeš li dakle veličinu bika i strašne rogove, da te se svak boji?” — „Neću ni to, ja ne želim da me se ko straši.” — „Jošt jedno ostaje, pak ako i ovo ne budeš hotela, a ti moraš stradati kako si i dosad: hitrost i lukavstvo lisičje.” — „Neću ni to,” — reče ovca — „ni to mi nije milo. Volim stradati, kad se bez zla ne mogu zla izbaviti.”
Onda blagoslovi car Jupiter ovcu, zapovedi da unapredak ovce imadu pastira, koji da se može njima hraniti i odevati, no da ih čuva i da se za njih stara.
„Ništa nije sveće ni čistije od ovce”; — vele naši Dalmatinci — „i njejzine brabonjke iscedi čovek iz mleka, pak jede mleko, niti mu se gadi. Sama dobrota blagih i dobrih ljudi dovoljna bi bila za dokazati besmertije duše i budušteje nagraždenije. Ima mnogo na svetu tako blagonaravnih i dobre duše i srca ljudi, da često za svoju istu dobrotu stradaju: dakle premudri Tvorac, kojega se premudrost u svem stvorenju bogato pokazuje, hoće nesumnjeno takovim pravedno i svojemu veličestvu i blagosti pristojno nagraždenije učiniti.
„Radujtesja — veli nam nebesni Učitelj — iveselite sja, jako mzda vaša mnoga na nebesjeh. ”
Drugo primječanije koje se nastojećem naravoučeniju priličestvuje (koje smo višekrat napominjali, no nek se opet spomene) ovo je: koliko su dužni nebesnom Promislu blagodarni biti narodi koji se u blagoureždenim carstvam nahode i živu, gdi silan i nepravedan muči se i grize u zlom i pakosnom srcu svome, a ne može niti sme slabijega obiditi! Ko god nije hodio po varvarskim i zloupravljajemim zemljama i nije vidio ljuta stradanija koja rod čelovečeski za skudost dobra poretka i dobrih zakona podnosi i trpi, nikada ne može sebi voobraziti kakovo je blagopolučije na zemlji da čovek može sebi reći: Pošten sam i pravedan, ne bojim se nikoga. Bezbedstvo i mir načalna su i najveća u opštestvu dobra, a v pročem: kako sebi ko prostre, onako će i ležati; kako seje, tako će i žeti. Ali eno nevolje: gdi čovek dobro poseje, i bog da te lepo rodi, a kad požnje i ovrši, pre nego saspe u žitnicu, dođe drugi i odnese, a on ostane s ženom i decom te gladuje. Ko ne želi da se mučiteljstvo, nepravda i svako zlo istrebi između ljudi, on niti zna za boga, niti kad o njemu misli; i ako ga rečma spominje, čini kao papagal.
Človek je na zemlji za blagopolučije svoje onde gdi je svakomu dužnost njegova opredeljena i poznata i gdi je svak verno i rado ispolnjava, a gdi toga nejma, tu je nesrećniji nego zverinja koja u goram živi. Prirodno svak želi i ište svoje blagopolučije, k kojemu se ovim putem dolazi: gdi se zli pod strašnom uzdom i ljutim bičem, a dobri s mudrim sovjetom i s čistom naukom vode, nastavljaju i upravljaju.
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|
|
|