Козе и Јупитер

Козе и Јупитер
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

Козе се согласе, дођу све скупа, и учине молбу Јупитеру да им даде рогове. Совјетује их Јупитер да се прођу тога зактевања, казујући им да се с рогови јошт нешто мора дати што њима неће бити по вољи. Ништа то не служи, козе хоће рогове с чим били да били. „'Ајде, — изрекне Јупитер — „нек вам нарасту рози”. Но ужас' нападне на козе кад виде на себи с рогови заједно и браде. Стане их дрека, тресу главом, скачу: „Јаој и помагај, што ће нама браде!” вичу. Но све залуду, мораду и дo данашњи дан браде носити, ил' им се хоће ил' неће.

Наравоученије

„Ала, мој човече," — вели гдикоја жена мужу своме — „да су ми онаке хаљине, ништа већ не би' желила!” Но у тому се љуто вара. Жеља излишњега подобна је отрову змије, зовоме жеднице, која кад уједе човека или животињу, такова љута и неугасима жеђ нападне на њих да пукну пијући, нити жеђи угасити могу.

Алфонс, мудри арагонски краљ, не могући ни на који начин возбранити женами свога времена да не носе на хаљинам злато, учини таков закон да се то дозвољава само оним женама носити које су познате за непоштене, и тако ти се тај обичај намах пресече. Колико умножава ко излишње жеље и потребе своје, толико већма усторичава зло на главу своју. Колико би велможа блаженом божеству за доброту своју уподобити се ласно могли да хоћеду само да умере раскошне и непотребне трошкове! Они би тисјаштекратно срећнији били, име би им се благосливљало на земљи, и пошли би с радосном и чистом совјестију с овога света.

Је ли право да се хиљаду незлобивих фамилија удручавају само за моћи боље трпати у сто беспослених и неблагодарних трбуха? Но тако хоће обичај и мода! Велика господа морају великољепно живити, а ово се не може без просипања, а откуд би се просипало кад се не би поданим цедио и измождавао мозак из костију? Вишњи боже! Кад ћеду те једанпут и велика господа познати? Правдо! Человечество! Добродјетељи! Кад ћеду вас већ једном и велможе чувствовати? Кад ћеду сматрати на нагу и гладну дечицу трудољубивога и неуморенога земљеделца с овим благородним чувствованијем: ових је тело као и моје, у њима кров тече како и у мени, имаду душу словесну подобну мојеј и чувствују, чувствују и зло и добро које им се чини. Благородни! Може ли ико благородан бити без благородних и человечеству достојних чувствованија? Воспитаније дакле благородним! Но воспитаније начално и нужњејше у человекољубију, милосердију и правди, ако желе да су пред здравим разумом и пред богом то што се наричу, да буду цвет и украшеније рода свога, и да служе за пример чесности и добродјетељи свему општеству.

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.