Običan čovek (šala u tri čina)/20
VI
NIKOLA, PREĐAŠNjI, zatim MICIĆ
NIKOLA: Jedan gospodin došao, traži našeg gospodina.
DUŠAN: Valjada kakav gost? A gde je otac? Neka dođe taj gospodin ovamo! (Nikola otvara vrata i propušta Micića, a sam se uklanja).
MICIĆ (Palanački trgovac, bez kravate. s lancem o vratu: nosi kufer sa sobom): Je li ovde Arsa?
DUŠAN: Moj otac? Sad ćemo ga zvati.
MICIĆ: A, ti si njegov sin? E, živ bio, živ bio! Kako? Šta radiš? Ti si, je li, učio školu s mojim Vlajkom?
DUŠAN: S kojim Vlajkom?
MICIĆ:Pa ja sam Vlajkov otac, Micić iz Jagodine.
DUŠAN I DAMNjANOVIĆ (Poraženi): Micić?!
DAMNjANOVIĆ: Ama, otac Vlajka Micića?
DUŠAN: Iz Jagodine?
DAMNjANOVIĆ: To ne može biti!
MICIĆ: Eto ti sad, ne može biti! Kao da ja ne znam ko sam ja?
DUŠAN: To jest; to može biti, ali.... Kako da kažem?.. Molim vas sedite, a... vi ste valjada iz Jagodine?
MICIĆ: Pa dabome da sam iz Jagodine, nego odakle. Pa piše mi Arsa, kaže: moj sin Vlajko ovde u gostima, a Vlajko, brate, eno ga u Jagodini, živ i zdrav. Ko će mu ga znati šta je to, tek znam, kao dva i dva četiri, da je Vlajko u Jagodini, Pitam Vlajka, ne zna; pogledam Vlajka, tamo je u Jagodini. E, pa šta mu je onda to? To nisu čista posla!
DAMNjANOVIĆ (Za se): Bože Gospode, šta ćemo sad?
DUŠAN (Za se): Ovo je, da te Bog sačuva! (Glasno). Upravo ima jedna stvar, ali molim vas, sedite, sedite, ja ću vam tu stvar objasniti; ili, bolje, eto ova| gospodin (Pokazuje na Damnjanovića) on će vam tu stvar još bolje objasniti.
DAMNjANOVIĆ: Ja! Ja ne umem ništa da objasnim. Cela je stvar upravo jedna zagonetka.
MICIĆ: Ama kakva zagonetka? Nema tu nikakve zagonetke. Ja sam hteo da idem pravo u policiju, posle kažem: hajde da idem najpre do Arse, da vidim šta je to?
DUŠAN: Sasvim ste dobro uradili što ste najpre došli ovamo, da se objasnimo. Ja ću vam odmah stvar objasniti. Dakle, kao što vam je poznato, vaš se sin zove Vlajko.
MICIĆ: Pa dabogme da mi je to poznato.
DUŠAN: Jest, vaš sin je upravo sad u Jagodini, to je sušta istina.
MICIĆ: Znam ja to, ali... Gde je, boga vam, Arsa? (Diže se).
DUŠAN (Preplašeno): To jest, molim vas, budite strpeljivi; stvar se na kraju krajeva mora objasniti. Zvaću ja oca, sačekajte ga. Dakle, vidite, samim sticajem okolnosti, momentano, ili upravo reći privremeno, vaš je sin ovaj moj prijatelj.
DAMNjANOVIĆ: Privremeno, znate.
MICIĆ: Ama, šta je vama, deco? Mislite li da sam ja lud, te ne znam ko je moj sin. A posle, i to neka vi je na znanje, nemam ja nikakve privremene dece.
DUŠAN: Ali, molim vas, strpite se samo za malo; ova se stvar mora na kraju krajeva objasniti.
MICIĆ: Gde je, molim te, Arsa, pa ću se ja to s njim objasniti.
DUŠAN: Međutim, stvar je vrlo prosta, samo kad biste hteli da me sajslušate. Vidite, i ovaj moj drug i ja, mi smo najbolji prijatelji vašega Vlajka, i mi, što je glavno, znamo i priznajemo to, da je on u Jagodinji. I kad mi to priznajemo, onda je odista stvar vrlo prosta. Dakle, vidite, ovaj moj prijatelj osuđen je, osuđen je za politiku, pisao je, znate, po novinama. On tako piše po gde kad i to protivu vlade.
MICIĆ: Ako, posvetila mu se! Neka piše.
DAMNjANOVIĆ: Eto, vidite. Bravo, vi ste čovek!
MICIĆ: A ja što se tiče načela, to jesam. (Pljeska se po grudima). Ja sam načelan!
DUŠAN: Bravo! Pa vidite, molim vas, onda nas vi morate pomoći; morate nas zbog načela pomoći.
MICIĆ: Ama šta da vas pomognem?
DUŠAN: Dakle, čujte najpre u čemu je stvar. Ovaj moj prijatelj, kao što vam rekoh, zbog toga što je tako pisao, osuđen je na šest meseca zatvora i, dabogme, on bi to morao i izdržati.
MICIĆ: Morao bi. Ako ga je vlast osudila, morao bi,
DUŠAN: Dakle, on se sprema da pobegne.
DAMNjANOVIĆ: U Austro-Ugarsku.
MICIĆ: Onako? (Gest kojim označava bežanje).
DUŠAN: Jest. Zato je, dakle, i došao k meni, dok se spremi čamac. A da ga ne bi poznali ni ovde kod mene, on je uzeo ime jednog svog najboljeg prijatelja, vašega sina. Eto, to je cela stvar.
MICIĆ: Ama, pa da se to nešto ne izvrne, pa da moj sin mora da izdrži onih šest meseca zatvora? Ono, znaš... načelo, načelo, ali...
DAMNjANOVIĆ: Ta, zaboga, nisam ja to ime uzeo pred vlastima, već samo ovde, u vinogradu, upravo u familiji.
DUŠAN: Sasvim nevino, to je više šala.
MICIĆ: Nije baš ni šala.
DUŠAN: Od vas se ne traži ništa više, već samo ovde kod nas da ne odate, da on nije vaš sin; drugim rečima, vi ga morate privremeno priznati za svoga sina. To je sve, a onda — vi to, znate, morate učiniti i za ljubav načela.
MICIĆ: Ono, kako da vam kažem, ja sam za ljubav toga načela već dosta čuda počinio. A nije da se bojim; eto, jedanput sam se za ljubav načela posvađao i sa ženom, ali...
DUŠAN: Ovde biste upravo učinili najveće delo i žrtvu načelu.
|