Обичан човек (шала у три чина)/21
VII
АРСА, МАРИЈА, ЗОРКА, ВИЋЕНТИЈЕ, НИКОЛА и ПРЕЂАШЊИ
АРСА (Притрчи први и загрли Мицића): Опрости, опрости, брате!
ВИЋЕНТИЈЕ: И мени да опростиш. (Загрли га и он).
АРСА: Сад ми тек момак рече да је један путник стигао; одмах сам се сетио да си ти. А где је твој куфер? (Нађе га). На, носи ово! (Даје момку, који одлааи).
ВИЋЕНТИЈЕ: Да сам знао да ћеш овим возом доћи, изишао бих на станицу!
МИЦИЋ: Зашто, молим те?
АРСА: Па како си, како? А? Добро изгледаш. А, чекај да те упознам: ово је моја жена, моја ћерка, мој син и Влајко, кога ја не одвајам од својега детета.
МИЦИЋ: То јест... (Буни се).
ДУШАН: Да, ја сам већ говорио господину Мицићу, да је његов Влајко овде као у својој кући.
ВИЋЕНТИЈЕ: Замисли салго како смо ое изненадили кад нам рече, да је твој син.
МИЦИЋ: Кој?
ДУШАН (Мицићу): Знате, начело је овде важније од свега, дакле, другим речима, господин Вићентије каже како нас је то пријатно изненадило и, разуме се, мило нам је било, знајући да ће то и вама бити мило, јер, знате, кад човек помисли на начело.
МИЦИЋ: Да, да, мило ми је! Па како си ти, Арсо, како? Како жена, деца? Здрава су, а? Мило ми је. А ти, Вићентије?
ВИЋЕНТИЈЕ: Ја тако...
МИЦИЋ: Грдно си оматорио.
ВИЋЕНТИЈЕ: То јест, по чему ти то мислиш?
МАРИЈА: Како је госпођа?
АРСА: Истина, болан, па зар ти, сем Влајка, сва деца помрла? А ја о томе ништа не знам.
МИЦИЋ: Како? Имам, брате, шесторо деце.
ВИЋЕНТИЈЕ: Шесторо?! А Влајко каже, да ти је он једино?
МИЦИЋ: Ама који Влајко?
ДУШАН: То јест, молим да се разумемо. Дакле, ваш син Влајко... Знате, ту је начело главна ствар, — он је управо казао, да је он једини мушкарац.
МИЦИЋ: Ама, имам ја још три сина код куће!
АРСА: Како?
ДАМЊАНОВИЋ (Врло збуњено): Да... нас смо три брата, ја и још двојица.
ДУШАН: Ствар је донекле потекла због неспоразума, који се може десити и код мање заплетених предмета но што су деца. Дакле, из тога неспоразума, за који се за сада не може тачно да сазна, да ли је потекао због неугодно постављеног питања или рђаво исказаног одговора, изродило се, или, боље, излегло се... Другим речима, мој отац се много радује вашем доласку, газда Јованче, те, кад вам је син овде, да проведете у нашем друштву дан два, да будемо заЈедно. Видите како је овде код нас лепо. Овде је управо одлично и... молим вас, бар овде треба да је човек начелан. Је л’ те?
МИЦИЋ: Јест, брате, не кажем да не треба.
ЗОРКА (Дамњановићу): Видите ли, како смо вас пријатно изненадили. Ви нисте ни знали да је отац позвао господина вашег оца?
ДАМЊАНОВИЋ: Одиста, изненадио сам се!
ДУШАН: И тек како се обрадовао! О да сте видели како су се загрлили! То је доиста дирљива сцена, кад се загрле син и отац.
МИЦИЋ: Ама, кој се загрлио?
ДУШАН: Знате, говорим уопште о љубави синовљој и родитељској.
МАРИЈА: Али, забога, Арсо, држимо човека на ногама а тек што је стигао. Нисмо га ни понудили.
АРСА: Право кажеш. Хајде, Јованче, ево овамо у собу, ако хоћеш да се умијеш. Ево, овамо су ти и ствари.
МИЦИЋ: А, баш те молим. (Одлази и сви за њим, а само остају Зорка, Дамљановић и Душан).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|