Обичан човек (шала у три чина)/20
VI
НИКОЛА, ПРЕЂАШЊИ, затим МИЦИЋ
НИКОЛА: Један господин дошао, тражи нашег господина.
ДУШАН: Ваљада какав гост? А где је отац? Нека дође тај господин овамо! (Никола отвара врата и пропушта Мицића, а сам се уклања).
МИЦИЋ (Паланачки трговац, без кравате. с ланцем о врату: носи куфер са собом): Је ли овде Арса?
ДУШАН: Мој отац? Сад ћемо га звати.
МИЦИЋ: А, ти си његов син? Е, жив био, жив био! Како? Шта радиш? Ти си, је ли, учио школу с мојим Влајком?
ДУШАН: С којим Влајком?
МИЦИЋ:Па ја сам Влајков отац, Мицић из Јагодине.
ДУШАН И ДАМЊАНОВИЋ (Поражени): Мицић?!
ДАМЊАНОВИЋ: Ама, отац Влајка Мицића?
ДУШАН: Из Јагодине?
ДАМЊАНОВИЋ: То не може бити!
МИЦИЋ: Ето ти сад, не може бити! Као да ја не знам ко сам ја?
ДУШАН: То јест; то може бити, али.... Како да кажем?.. Молим вас седите, а... ви сте ваљада из Јагодине?
МИЦИЋ: Па дабоме да сам из Јагодине, него одакле. Па пише ми Арса, каже: мој син Влајко овде у гостима, а Влајко, брате, ено га у Јагодини, жив и здрав. Ко ће му га знати шта је то, тек знам, као два и два четири, да је Влајко у Јагодини, Питам Влајка, не зна; погледам Влајка, тамо је у Јагодини. Е, па шта му је онда то? То нису чиста посла!
ДАМЊАНОВИЋ (За се): Боже Господе, шта ћемо сад?
ДУШАН (За се): Ово је, да те Бог сачува! (Гласно). Управо има једна ствар, али молим вас, седите, седите, ја ћу вам ту ствар објаснити; или, боље, ето ова| господин (Показује на Дамњановића) он ће вам ту ствар још боље објаснити.
ДАМЊАНОВИЋ: Ја! Ја не умем ништа да објасним. Цела је ствар управо једна загонетка.
МИЦИЋ: Ама каква загонетка? Нема ту никакве загонетке. Ја сам хтео да идем право у полицију, после кажем: хајде да идем најпре до Арсе, да видим шта је то?
ДУШАН: Сасвим сте добро урадили што сте најпре дошли овамо, да се објаснимо. Ја ћу вам одмах ствар објаснити. Дакле, као што вам је познато, ваш се син зове Влајко.
МИЦИЋ: Па дабогме да ми је то познато.
ДУШАН: Јест, ваш син је управо сад у Јагодини, то је сушта истина.
МИЦИЋ: Знам ја то, али... Где је, бога вам, Арса? (Диже се).
ДУШАН (Преплашено): То јест, молим вас, будите стрпељиви; ствар се на крају крајева мора објаснити. Зваћу ја оца, сачекајте га. Дакле, видите, самим стицајем околности, моментано, или управо рећи привремено, ваш је син овај мој пријатељ.
ДАМЊАНОВИЋ: Привремено, знате.
МИЦИЋ: Ама, шта је вама, децо? Мислите ли да сам ја луд, те не знам ко је мој син. А после, и то нека ви је на знање, немам ја никакве привремене деце.
ДУШАН: Али, молим вас, стрпите се само за мало; ова се ствар мора на крају крајева објаснити.
МИЦИЋ: Где је, молим те, Арса, па ћу се ја то с њим објаснити.
ДУШАН: Међутим, ствар је врло проста, само кад бисте хтели да ме сајслушате. Видите, и овај мој друг и ја, ми смо најбољи пријатељи вашега Влајка, и ми, што је главно, знамо и признајемо то, да је он у Јагодинји. И кад ми то признајемо, онда је одиста ствар врло проста. Дакле, видите, овај мој пријатељ осуђен је, осуђен је за политику, писао је, знате, по новинама. Он тако пише по где кад и то противу владе.
МИЦИЋ: Ако, посветила му се! Нека пише.
ДАМЊАНОВИЋ: Ето, видите. Браво, ви сте човек!
МИЦИЋ: А ја што се тиче начела, то јесам. (Пљеска се по грудима). Ја сам начелан!
ДУШАН: Браво! Па видите, молим вас, онда нас ви морате помоћи; морате нас због начела помоћи.
МИЦИЋ: Ама шта да вас помогнем?
ДУШАН: Дакле, чујте најпре у чему је ствар. Овај мој пријатељ, као што вам рекох, због тога што је тако писао, осуђен је на шест месеца затвора и, дабогме, он би то морао и издржати.
МИЦИЋ: Морао би. Ако га је власт осудила, морао би,
ДУШАН: Дакле, он се спрема да побегне.
ДАМЊАНОВИЋ: У Аустро-Угарску.
МИЦИЋ: Онако? (Гест којим означава бежање).
ДУШАН: Јест. Зато је, дакле, и дошао к мени, док се спреми чамац. А да га не би познали ни овде код мене, он је узео име једног свог најбољег пријатеља, вашега сина. Ето, то је цела ствар.
МИЦИЋ: Ама, па да се то нешто не изврне, па да мој син мора да издржи оних шест месеца затвора? Оно, знаш... начело, начело, али...
ДАМЊАНОВИЋ: Та, забога, нисам ја то име узео пред властима, већ само овде, у винограду, управо у фамилији.
ДУШАН: Сасвим невино, то је више шала.
МИЦИЋ: Није баш ни шала.
ДУШАН: Од вас се не тражи ништа више, већ само овде код нас да не одате, да он није ваш син; другим речима, ви га морате привремено признати за свога сина. То је све, а онда — ви то, знате, морате учинити и за љубав начела.
МИЦИЋ: Оно, како да вам кажем, ја сам за љубав тога начела већ доста чуда починио. А није да се бојим; ето, једанпут сам се за љубав начела посвађао и са женом, али...
ДУШАН: Овде бисте управо учинили највеће дело и жртву начелу.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|