Običan čovek (šala u tri čina)/17
III
DUŠAN, DAMNjANOVIĆ
DAMNjANOVIĆ (Dušanu, kad ovaj uđe): Šta je, jesi li primio današnju poštu?
DUŠAN: Jesam.
DAMNjANOVIĆ: Nema ničega od Dragiše?
DUŠAN: A jesi li ti njemu obratio pažnju, da na moju adresu piše?
DAMNjANOVIĆ: Da.
DUŠAN: Ali ima jedno pismo na tvoju adresu, koje je doneo naročiti momak iz varoši. (Daje mu).
DAMNjANOVIĆ: To je izvesno od moje majke. (Otvori i pročita u sebi). Da, pita me majka, bi li smela doći da me vidi. Tek jedan dan kako smo se rastali!
DUŠAN: Pa neka dođe, razume se neka dođe. Ali, reci mi, nije li to bila mala neobazrivost, što je pismo adresovano na tvoje pravo ime?
DAMNjANOVIĆ: Ne, jer onaj koji ga je doneo, nije momak; to je moj rođak.
DUŠAN: Pa ipak valja biti obazriviji.
DAMNjANOVIĆ: A misliš, da joj javim da dođe?
DUŠAN: Razume se. Zašto ne bi došla.
DAMNjANOVIĆ: Ta da, ali znaš, zbog ove promene imena mog, kako bih kad bi ona došla?
DUŠAN: Objasnićemo joj stvar.
DAMNjANOVIĆ: Javiću ja njoj da dođe samo ako je velika potreba, ako ima što da mi saopšti, jer ona se zauzela za pomilovanje. A taj moj rođak čeka, je li?
DUŠAN: Da, čeka na odgovor.
DAMNjANOVIĆ: Hajdemo, da mu kažem odgovor. (Odu).
|