Обичан човек (шала у три чина)/17
III
ДУШАН, ДАМЊАНОВИЋ
ДАМЊАНОВИЋ (Душану, кад овај уђе): Шта је, јеси ли примио данашњу пошту?
ДУШАН: Јесам.
ДАМЊАНОВИЋ: Нема ничега од Драгише?
ДУШАН: А јеси ли ти њему обратио пажњу, да на моју адресу пише?
ДАМЊАНОВИЋ: Да.
ДУШАН: Али има једно писмо на твоју адресу, које је донео нарочити момак из вароши. (Даје му).
ДАМЊАНОВИЋ: То је извесно од моје мајке. (Отвори и прочита у себи). Да, пита ме мајка, би ли смела доћи да ме види. Тек један дан како смо се растали!
ДУШАН: Па нека дође, разуме се нека дође. Али, реци ми, није ли то била мала необазривост, што је писмо адресовано на твоје право име?
ДАМЊАНОВИЋ: Не, јер онај који га је донео, није момак; то је мој рођак.
ДУШАН: Па ипак ваља бити обазривији.
ДАМЊАНОВИЋ: А мислиш, да јој јавим да дође?
ДУШАН: Разуме се. Зашто не би дошла.
ДАМЊАНОВИЋ: Та да, али знаш, због ове промене имена мог, како бих кад би она дошла?
ДУШАН: Објаснићемо јој ствар.
ДАМЊАНОВИЋ: Јавићу ја њој да дође само ако је велика потреба, ако има што да ми саопшти, јер она се заузела за помиловање. А тај мој рођак чека, је ли?
ДУШАН: Да, чека на одговор.
ДАМЊАНОВИЋ: Хајдемо, да му кажем одговор. (Оду).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|