Običan čovek (šala u tri čina)/15
ČIN DRUGI
Soba u vinogradskoj kući sa otvorenom terasom, nad kojom se vidi u polje istureno platno.
I
DAMNjANOVIĐ, ZORKA
ZORKA (Sedeći za stolom sa knjigom Damnjanovićevih pesama preda se): Evo, slušajte i ovo:
Tebe se tuga još kosnula nije,
Ti joj rob nisi, plaho srce moje,
Pa kliči i pevaj, pevaj pesme sreće.
Pevaj i ljubi — ljubi, sve je tvoje.
I srči ljubav iz krunice cvetne
Sa koje život još prah nije stres’o
I sanjaj snove detinjstva i sreće,
I živi život bezbrižan i ves’o!
DAMNjANOVIĆ (Sedi za istim stolom pušeći cigaretu): Vi odista te pesme čitate sa toliko osećaja.
ZORKA: A zar se one mogu drugače čitati?
DAMNjANOVIĆ: Odista ne, ali vi te pesme tako iskreno tumačite, kao da kazujete svoje sopstvene osećaje.
3 O R K A: Da, to je tačno, jer ja u svakoj ovoj pesmi, u svakome stihu i u svakoj reči, sretam svoj osećaj.
DAMNjANOVIĆ: Oh, da znate koliko me time činite srećnim!
ZORKA (Malo iznenađena): Srećnim?
DAMNjANOVIĆ: Nije li to sreća, sresti dušu koja je kadra shvatiti i primiti vaše osećaje; sresti dušu koja te osećaje priznaje za svoje; dušu koja veli: što osećaš ti, osećam i ja.
ZORKA (Potpuno iznenađena): Ali...?
DAMNjANOVIĆ (Trgne se): Ah, da... vama je čudno što ja tako govorim... Da, to je odista čudno, mora se priznati da je čudno, ali, vidite, i ja tako isto osećam kao i vi, i ja...
ZORKA: I volite ove pesme kao i ja, je l’ te?
DAMNjANOVIĆ: Da li ih volim? Ta one su izraz mojih sopstvenih osećaja; one su reč moje duše, one su...
ZORKA (Radosno tapše rukama): Oh, kako se radujem tome! O, kako volim što sam srela nekoga koji će ih podjednako sa mnom razumeti. Mi ćemo ih, je l’ te, čitati zajedno: po ceo dan ćemo ih čitati. Ja to nisam imala s kim do sada; čitala sam ih usamljena; čak sam se po nekad i krila da bi ih čitala, jer su mi se smejali.
DAMNjANOVIĆ: Smejali?
ZORKA: Ne baš smejali, ali su me prekorevali što ne mogu da se odvojim od ove knjige. Jer vi treba da znate da ja sa njom i spavam.
DAMNjANOVIĆ (Ushićen): Spavate i — sanjate izvesno?
ZORKA: Razume se.
DAMNjANOVIĆ: Šta?
ZORKA: Ja uvek, pred spavanje, pročitam ovaj stih. Prelistava knjigu). Evo, ovaj:
Ja bih želeo da tvoj san postanem
Koji ti maštu svu dragu noć plavi,
Da s tobom mrknem i da s tobom svanem,
Osmehom zora da nas vraća javi.
DAMNjANOVIĆ: I tada?
ZORKA: I tada... tada čekam „osmehom zora da me vrati javi”.
DAMNjANOVIĆ: Ali dotle, dotle, dok se ne vratite javi?
ZORKA: Dotle? Pa, rekla sam vam, dotle sanjam.
DAMNjANOVIĆ: Ali šta sanjate?
ZORKA: Pa zar moram sve reći; pogodite štogod i sami.
DAMNjANOVIĆ: Sanjate li možda njega?
ZORKA: Koga?
DAMNjANOVIĆ: Koga? Pa toga, pesnika, Damnjanovića?
ZORKA: Da... sanjam ga... vrlo ga često sanjam... uvek ga sanjam.
DAMNjANOVIĆ: Recite mi, kakav izgleda, kakav vam se prikazuje u snu? I...
ZORKA: Onakav isti kakvog ga ja i inače zamišljam.
DAMNjANOVIĆ: A kako ga vi zamišljate, recite mi, molim vas, kako ga zamišljate? To me neobično interesuje: kako vi zamišljate Damnjanovića?
ZORKA: Ali zašto to vas toliko interesuje?
DAMNjANOVIĆ: Ta kako da me ne interesuje. To je, znate... ja sam upravo... odnosno, on je moj najmiliji drug, nerazdvojni drug. Mi smo jedna duša i jedno telo... to jest... mi smo jedno telo a dve duše... to jest!... Đavo bi me znao što sam se zbunio!
ZORKA: A tako dobro poznajete Damnjanovića?
DAMNjANOVIĆ: Razume se. Niko ga bolje ne poznaje od mene.
ZORKA: Pa hajde onda, recite vi meni: kako izgleda?
DAMNjANOVIĆ: A ne! Recite vi najpre meni: kakvog ga vi zamišljate?
ZORKA: Ja?... Zamišljam ga... kako da vam kažem... on za mene nije nikako običan čovek.
DAMNjANOVIĆ: Kako?
ZORKA: Tako, on ne može biti običan čovek.
DAMNjANOVIĆ: Mislite valjada kao pesnik, ali inače, u životu, on je čovek kao i svaki drugi čovek.
ZORKA: Ne, ne, ne! On, koji tako lepe pesme piše, ne može biti običan čovek.
DAMNjANOVIĆ: Ali, vi se varate, i pesnik je običan čovek.
ZORKA: Možda. Možda pesnik uopšte, ali on, Damnjanović ne! Ja sam i druge pesnike čitala; istina ne toliko puta, ali sam ih čitala pa, ima ih za koje bi i dopustila, ali Damnjanović... on ne može biti običan čovek.
DAMNjANOVIĆ: A kada bi ipak bio?
ZORKA: Kada bi bio... kad bi bio... ja ga ne bih više volela... to jest.— (Zbuni se).
DAMNjANOVIĆ (Ustaje živo): Kako?... Dakle on?... Vi njega volite? ZORKA: Ne, ali... molim vas, ja sam koješta kazala, ja volim njegove pesme i... kako da kažem... ne znam! O tome ćemo drugi put razgovarati! (Pobegne a zaboravi knjigu na stolu).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|