Обичан човек (шала у три чина)/14

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ПРВИ ЧИН
◄   XIII XIV I   ►

XIV

ВИЋЕНТИЈЕ, АРСА, ПРЕЂАШЊИ

АРСА: Ево га и Вићентије.
ВИЋЕНТИ ЈЕ: Ја сам тачан као часовник; ево сам вам пре гостију дошао. Нисте због мене чекали.
МАРИ ЈА: Па ипак нам је један гост дошао пре вас.
ДУШАН: Гост изненада. Мој школски друг и најбољи пријатељ Влајко Мицић. Ово је мој отац; ово је чика Вићентије, наш рођак и врло добар пријатељ.
АРСА: Мило ми је, мило ми је!
ДУШАН: Биће нам гост два три дана.
АРСА: Ако, добро нам дошао! Нама су гости увек мили. А ви сте ваљда и школски другови?
ДУШАН: Да, и то добри другови.
АРСА: Ви сте београђанин?
ДУШАН: Не. Влајко је родом из Јагодине.
АРСА: А, тако?
ВИЋЕНТИЈЕ: Из Јагодине?
ДАМЊАНОВИЋ: Да.
ВИЋЕНТИЈЕ: А рекосте, зовете се...?
ДУШАН: Влајко Мицић.
ВИЋЕНТИЈЕ: Ама, да нисте ви нешто син Јованче Мицића? ДАМЊАНОВИЋ (Мало збуњен): Па... да, његов син.
ДУШАН: Јест, јест, Влајко је његов син.
АРСА: Ама, Јованчин син?
ДАМЊАНОВИЋ (Још више збуњен): Да.
АРСА: Ама ти Јованчин син?
ВИЋЕНТИЈЕ: Гледај, молим те, Јованчин син!
АРСА: Болан, брате, ко би се томе надо! Па Јованча је мој најбољи пријатељ! (Грли га) Ходи, ходи овамо да те као своје дете загрлим.
ВИЋЕНТИЈЕ (Отима га од Арсе те га и он грли): О Господе, Јованчин син, син мога најбољег пријатеља.
АРСА: Ето ти, људи, што ти је судбина! Знаш ли ти море да смо ја и Јованча браћа, браћа а не друго. (Отима га од Вићентија па га он грли).
ВИЋЕНТИЈЕ: Е, одавно се нисам тако обрадовао. Бога ми, као да сам самог Јованчу видео. (Отима га од Арсе па га грли).
АРСА: Гледај, гледај молим те, што ти је судбина! А откад Јованчу нисам видео. Које си му ти дете?
ДАМЊАНОВИЋ (Потпуно збуњен).: Ко, је л’ ја?
ДУШАН: Јединче. Замислите, он је јединче у оца.
ВИЋЕНТИЈЕ: Јединче? Ама како то, он беше много деце имао. Мислим седморо.
АРСА: Ама како седморо, имао је деветоро.
ВИЋЕНТИ ЈЕ: Седморо кад ти кажем, три кћери и четири сина.
АРСА: Е, ја кажем деветоро: три кћери и шест синова. (Дамњановићу) ’Ајде, реци ти, колико је деце имао, је л’ деветоро?
ВИЋЕНТИЈЕ: Или седморо?
ДАМЊАНОВИЋ (Не знајући шта ће): Он... он је овај... то јест... он није имао ни деветоро ни седморо деце, него осморо... да, било нас је осморо.
АРСА: Четири кћери и четири сина.
ВИЋЕНТИЈЕ: Три кћери и пет синова, је ли?
ДАМЊАНОВИЋ: Да, управо не. Дакле, имао је три сина и пет кћери.
ВИЋЕНТИЈЕ: Па добро, шта би са толиком децом, кад си му ти јединац? Где су остала деца?
ДАМЊАНОВИЋ (Потпуно збуњен): Ја не знам.
АРСА: Како, не знаш?
ДУШАН (Да би спасао ситуацију): Та забога поштедите га, немојте га о томе питати! Видите ли колико га је то потресло, да не уме ни да вам одговара. Поштедите га, јер то је једна велика породична трагедија. Сва су му браћа и сеетре помрле, све је помрло.
АРСА: Ух, по богу брате!
ВИЋЕНТИЈЕ: Толика деца, ако бога знаш?
ДУШАН: Јест помрла су, те он остао јединац у оца.
АРСА: Бог нека их прости!
ВИЋЕНТИЈЕ: Да грдне жалости, а ми о томе нисмо ништа знали.
МАРИЈА: Та оставите дете, што сте га окупили с том жалошћу. Проговорите што друго.
ДУШАН: Разуме се, говорите о чему другом.
АРСА: Право кажете. Шта учини Јованче са оним плацем код станице?
ДАМЊАНОВИЋ: Са оним код станице? А да... продао је, продао је прошле године.
АРСА: Ама како продао прошле године, кад му га је држава експроприсала још пре седам година, због железнице?
ДАМЊАНОВИЋ: Да, тај је плац експроприсан.
АРСА: Па, је ли му плаћен?
ДАМЊАНОВИЋ: Јесте, плаћен му је прошле године.
ВИЋЕНТИЈЕ: Ама не може бити, јер плац му је држава вратила пре...
АРСА: Јест, враћен му је, и мени је казао.
ДАМЊАНОВИЋ: Јест, тај му је плац враћен.
ВИЋЕНТИЈЕ: А шта би, богати са оним Ристићем што се парничио са Јованчетом? Је ли жив још?
ДАМЊАНОВИЋ: Ристић?
АРСА: Јест, онај што беше кмет?
ДАМЊАНОВИЋ: А, онај? Умро је пре три године.
ВИЋЕНТИ ЈЕ: Ама, па ја сам га вид’о прошле године!
ДАМЊАНОВИЋ: А тај... јест, он је жив, потпуно је жив.
АРСА: А ја чух да је умро пре месец-два.
ВИЋЕНТИЈЕ: Јест, ја сам читао и у новинама.
ДАМЊАНОВИЋ: А ви за тог Ристића питате? Он је умро.
ДУШАН: Ама шта сте га окупили па га питате све те тужне ствари? Зар не видите колико га то потреса па не уме ни да вам одговара честито! Оставите те разговоре, поштедите га.
МАРИ ЈА: Па јес’, оставите дете. 'Ајдемо у кућу, већ је подне. Изволте!
АРСА (Хватајући Жарка под руку): Ходи ти са мном. Не пуштам те од себе, као да си ми рођено!
ВИЋЕНТИЈЕ (Хватајући га с друге стране под руку): Мило ми је, брате, као да сам самога Јованчу видео! (Водећи га под руку, одлазе.)
ДУШАН: (Полазећи за њима): О Господе Боже! Куд нам паде на памет да нађемо баш то име!


3 А В Е С А


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 81 година.