Novo doba/4
PRIZOR DRUGI
(Soba Dragomirova, kao u prvom činu. Marta usprema sobu.)
MARTA: Ne znam, šta je ovom mome Maksimu? Od neko doba predrugojačio se, prozlio, postao drugi čovek. Po celu noć ne može oka sklopiti. Ako ga zapitam: za boga, šta ti je, da nisi bolestan? on odmah: „a, podsmevaš mi se, je li? Znam ja sve, nisam ja lud!“ Ako kuda pođem, čujem, kako zamnom viče: „kuda ćeš, a? Tumaraš ma gde tako a ne pitaš: Makso, hoću li ti što zatrebati? Da nemam što posla?“ Pa pošto očita tu svoju svakidašnju lekciju, onda završi: „Sad idi! Ali upamti, da nemaš posla sa budalom, pa se uzmi na um.“ Zaista, biće zlo, ako ta njegova bolest i dalje ustraje a upravo ona je počela od onog njihovog zbora. Kažem ja njemu: Makso, ne mešaj se u politiku, ali on ni u uvo. „Znam, ja šta radim!“ Eto ti sad to njegovo znanje! Postao drugi čovek ni nalik na onog pređašnjeg. Pa kako čujem, ni oni drugi iisu bolje prošli; gazda-Nikoli, Filipu i Dujanu umalo nisu izneli stvari iz kuće da prodadu. Vele: tužio ih gospodar Trivun za dugove. Da im se nije našao na nevolji Stanko Ponoć, bog zna šta bi sad sa njima bilo. Pa i gospodin Dragomir nzgleda mi da nije pri sebi, sve je to udarilo iekako u stranu. Ali moj Maksim — došlo mi je da ga odvedem jednog dana u manastir, da mu sveštaju masla.
(Vrata se lagano otvaraju i u sobu ulazi Maksim.)
MARTA (uplašeno): Ju, evo ga! (namešta jastuke).
MAKSIM: Što si se prenerazila? Od čega se plašiš?
MARTA: Čega se imam plašiti? Nameštam sobu.
MAKSIM: Nemoj ti mene praviti budalom! Drugoje, nameštati sobu, a drugo — besposlena tumarati. Ali — šta ti je to u džepu?
MARTA (čudeći se): U kom džepu ?
MAKSIM: U levom, u desnom, u obadva!
MARTA: Šta ti je, za Boga! Šta bih mogla imati u džepu?
MAKSIM: Misliš, da nisam vidio? Pismo!
MARTA: Kakvo pismo?
MAKSIM: Možda meni došlo. pa ti zaboravila. Dede, da pročitam.
MARTA (prevrće džepove): Evo, na, kamo tu pismo?
MAKSIM: A kao što se ljutiš? Zar se s tobom čovek ne može našaliti?
MARTA: Zar je to šala? Ti si od nekog doba postao čudan čovek. Tek sam svratila ovde u gospodina Dragomira sobu — pa zar ga ne gledamo kao naše dete?
MAKSIM (prekidajući je): Hvala lepo, ja nemam dece.
MARTA: Maksime!
MAKSIM: A što ti mene zoveš vazdan „Maksime“?
MARTA: Šta je to opet sad? Zar ti nije tako ime?
MAKSIM: Bilo kako mu drago, ti me ne smeš zvati. Taman se kao čovek spremim da što lepo reknem, a ti tek drekneš: Maksime! Ako koji put zamišljen planiram što lepo o svojoj kući i radnji, a ti drekneš: Maksime! pa mi onda najluđe misln naiđu u glavu. Toliko se puti dešavalo, osobito od nekog doba, kad izađem na ulicu, a ti staneš na kapiju pa drečiš, da ceo svet čuje: Maksime, hej, Maksime! (sebi) Čisto mi je došlo da zavrnem šiju onom kumu, koji mi je nadenuo takvo ime. Ono čovek kad veruje ženi, može se i zvati Maksim — ali ovako —
MARTA: Ne znam šta da radim. (plače) Još ćeš mi zabrannti i da govorim?
MAKSIM: (sebi) Da je samo malo manje volim! (glasno). Marta, draga moja Marta! Šta ti je?
MARTA: Uvek mi mora presesti, izašla gde među svet ili neizašla. Došlo mi je, da prekratim sebi život.
MAKSIM: Marta, draga moja Marta, šta ti je? Došao sam samo, da ti javim, kao velim, što bi od drugoga čula? Ovo dana imaćemo dve svadbe: udaje se gazda-Trivunova sinovica i ženi se Alimnije bogoslovac.
MARTA. (briše suze): Ta šta govoriš? A za koga polazi Stana?
MAKSIM: Za Cifrići!
MARTA: Jeli moguće? A šta je sa Dragomirom?
MAKSIM: Ta, vele: devojka bi kao i htela, ali stric ni opepeliti —
MARTA: Siromah Dragomir!
MAKSIM: A što siromah? (sebi) Ne znam, što mi se nešto uzmuti, kad počnem razgovor o njemu? (glasno). Nego ovo će te valjda obradovati? Alimpije uzima Milevu,
MARTA (veselo): Šta? Prija-Milevu ? E, moraćemo ići na čestitanje.
MAKSIM: Na upravo zato sam i došao. (sebi) Kad se laže, nek se laže. (glasno) Ti tu spremi a ja ću odmah doći, samo da uzmem što mi treba iz sobe
(Ulazi u drugu sobu i u isti mah vrata se otvaraju i unutra ulazi Dragomir. Maksim, kad ga spazi, lagano otškrine vrata od svoje sobe i — od vremena na vreme — promoli glavu pa sluša).
DRAGOMIR: (besno hodajući) Propao sam, sasvim sam propao! (uhvati se obema rukama za glavu). Oh, ja sam nesretnik.
MARTA: Za ime sveta, gospodine Dragomire, šta vam je? Šta vam se to desilo?
DRAGOMIR (gledajući): Sve, štogod hoćete! Nesreća, jad, očajanje, propast. Sve, jednom reči, sve!
MARTA: Da vam nije ko — sahrani Bože! — umro od roda ili prijatelja?
DRAGOMIR: Još gore! Svi su živi, ceo je svet živ, i ja sam živ, ali mi je sreća umrla.
MAKSIM (promoli glavu): Taj kanda počinje već —
MARTA: Pa šta vam se desilo? Govorite otvoreno. Vi nemate ovde nikog poznatijeg i prečeg, kome biste se poverili.
MAKSIM: Ao, gujo jedna!
DRAGOMIR: Mojoj bolesti nema leka —
MAKSIM: Čisto svojim ušima ne verujem!
DRAGOMIR: Taj teški teret i jad svalio se samo na moje grudi, pritiskao dušu i srce pa već osećam svakog časa, svakog trenutka, kako sve jače i jače pritiskuje. Oh, poludiću!
MARTA: Jadni mdadić! Sad ga potpuno razumem.
DRAGOMIR: Glava moja boluje a njoj ima samo jedan lek: da je lupim o prvi zid, o prva vrata, o prvo drvo.
(čuje se na vratima kucanje)
MARTA: Slobodno!
(Ulazi Alimpije.)
ALIMPIJE: Zdravo, brate! Kamo tebe? Mislio sam, da ćeš svratiti kod Andre Keca, dosad sam te čekao.
DRAGOMIR: U kavanu? Nikada više!
ALIMIIJE: Ehe!
DRAGOMIR: Ali ne! Otićiću! Čemu se imam nadati više? Sve moje nade odletile su. Otići ću u kavanu, svima ću sviračima zapovediti, da mi sviraju žalosni marš. Kad hodam, kad sedim, i u kući i na sokaku i u glavi, svuda neka se ori žalosni marš. (dohvati šešir i povuče Alimpija) Hajdemo.
MAKSIM: (promoli glavu) Ovaj kanda nije pri čistoj svesti.
MARTA: (sebi) Kao moj Maksim!
ALIMPIJE: Ta za Boga, čekaj da se sporazumemo! Kuda ćeš?
DRAGOMIR: Ma kuda! U prvu badžicu, u prvu kavanu, u prvi hotel, gde prvo zasviraju žalosni marš.
ALIMPIJE: To bi lepo bilo! Taman sam devojku prstenovao a sad da mi sviraju žalosni marš.
MAKSA: (promoli glavu) Đavo bi ga znao! Mora da sam gluv, nešto danas dobro ne čujem ili — ne razumem!
DRAGOMIR: Ha, ha, ha, punonadežni junoši, mladi verenici, budući očevn! Lako vam se veseliti, ali ako hoćete da znate, šta je pravo veselje — za mnom, da vidite, kako se očajnik veseli.
MARTA: (sebi) Jadni mladić!
MAKSIM: Šta li ono šapće?
ALIMPIJE: Za Boga, brate, smiri se, ne daš mi do reči doći! (svečano) Poznato će ti biti, brate, koliko sam vremena, muke i truda položio, dok sam sa prevashodnim uspehom svršio bogosloviju. Kao san lebdio je nada mnom kor svetiteljsknh slika. Još od ranog detinjstva odlučnh, da se spremim za sveti poziv, da, kao svešteno lice, svojim smirenim trudima i podvizima doprinesem što pastvi pravoslavne crkve. Za sve vreme dakle, koje sam proveo u bogoslovij, čitajući dela svetih otaca, ja se tvrdo odlučih —
DRAGOMIR: Ha, ha, ha. Da se posvetiš?
ALIMPIJE: Čekaj, brate. da dovršim! Ja se dakle tvrdo odlučih, da se — oženim. Dosadilo mi se, da, kao svršen bogoslovac, iznosim sa crkvenjakom kadionice popovima, da pevam za pevnicom džabe, a prota i ostaln popovi da užnvaju ceo tas.
DRAGOMIR: Judo!
ALIMPIJE: Iz tebe sotona govori.
DRAGOMIR: A iz tebe „duh svetih otaca“.
MAKSIM: Izgleda mi i onaj drugi, da je malo šenuo.
MARTA: (sebi) Kao moj Maksa!
ALIMPIJE: I tako, brate, san mi se ispunno: u iduću nedelju biće mi svatovi. Tako smo se dogovorili.
MARTA: (veselo) A hoće li svirati i varoška banda?
ALIMPIJE (dostojanstveno): Pogodio sam i cigane i varošku bandu, kad jedni prestanu, drugi da počnu. To će biti svadba, prava moja svadba!
DRAGOMIR: Ali ti ja ne mogu doći, a i ako dođem, zapovediću, da mi sviraju žalosni marš. Ceo svet neka se ožalosti, sve neka padne u tihu tugu: i mlada i kum i stari svat i dever i svi svatovi!
ALIMPIJE: Šta? Zar, kad se ja ženim, da mi sviraju žalosni marš!
MAKSIM: (promoli glavu) Sasvim poludio!
MARTA: (sebi) Kao moj Maksim.
DRAGOMIR: Jeste, brate! Sve me je ostavilo, izneverilo, samo mi duboko u srcu tuga savila svoje gnjezdo za večna vremena. (vadi iz džepa pisma) Evo ovo paklo pisama, vesnici nekadanje sreće i srećnije budućnosti; dođe doba, da se i sa njima rastanem; a i šta će mi? Za moje rane to ne bi bio lek, već oštar nož, koji bi mi samo veće jade zadavao. (pali sveću) Sad — da vas u mesto nje poslednji put poljubim, pa letite u vazduh a pratiće vas jato mojih uzdisaja.
ALIMPIJE: Stanina ruka! (sklapa pobožno ruke) Oprosti mu, gospode, jer ne zna šta radi!
DRAGOMIR: Ne Stana! — anđeo je njezino pravo nme, ali on je odleteo pa sobom odneo moju sreću i žpvot.
MARTA: (plače) Siroto dete!
DRAGOMIR: Nemam šta više da tajim: jedina je ona, koju je srce moje volilo i — eto! — sve prođe kao san.
MAKSIM: Cela mi ova stvar izgleda sasvim drugojačija!
DRAGOMIR: Eto, brate, zato i ne mogu u svatove doći.
ALIMPIJE: Ja sam načuo, kao da njen stric nije baš bog zna kako protivan tebi.
MARTA: Što ga ne zamolite?
DRAGOMIR: Sve je dockan. Nikakva molba ne bi bila od pomoći. Rešeno je možda na nebu, da propadnem i — eto — propašću.
ALIMPIJE: Kanda se u tu stvar sam sotona umešao. Inače, da čovek što grešno ne pomisli, ko bi bio kriv?
(Maksim otvara vrata i ulazi.)
MAKSA: Ja, ja matora budala!
SVI: Majstor-Maksime!
MARTA: Maksime, šta ti je?
MAKSIM: Tako, tako me slobodno zovite, tako je moje pravo ime. Jest, ja sam od glave do pete Maksim! Niko ga bolje nije mogao izmisliti i gde god me vidite, pa sedili, stojali ili se veselili, a vi vi-čite, da se sve hori: Maksime, hej, Maksime!
MARTA: Bože, on je poludio!
ALIMPIJE: Majstor-Maksime!
DRAGOMIR: Maksime!
MAKSIM: Tako, tako! Sad mi je lakše. Ali — ieću se maći od vas, jer neću imati nigde mira dok ne čujem, da ste mi oprostili.
DRAGOMIR: Ali — ne razumem, zašto?
MAKSIM: Prvo — vaš oproštaj!
DRAGOMIR: U čemu je vaša krivica?
MARTA: To je čudno!
ALIMPIJE: To je zanimljivo!
MAKSIM: Ja sam vam napravio svu nesreću, jer ja sam prvi glasao, da budete delovođa zbora, koji je držan protivu Trivuna.
DRAGOMIR: Ah!
MAKSIM: Ne okrećite lice svoje od mene, jer ima nešto strašnije: ja sam to sa namerom činio.
DRAGOMIR: Neka ti je prosto, majstor-Maksime — ali meni je, vidiš, suđeno da propadnem.
Alimpije (pobožio: Ne ukloni od mene desnicu tvoju, gospodi!
DRAGOMIR: Neka, majstor-Maksime, ja ti praštam. Prosto neka ti je, brate! (uzima šešir) Hajdemo, Alimpije!
ALIMPIJE: Ali za ime božije, zašto ste to činili?
MAKSIM: Zbog moje glupe pameti. Mislio sam, da gospodin Dragomir pored Stane voli i moju — Martu!
SVI: (začuđeno):Maksime!
(Zavesa pada.)
|