Ново доба/5

ТРЕЋИ ЧИН

ПРИЗОР ПРВИ

(У кући Тривуновој. Кад се завеса дигне, улази Цвета.)

ЦВЕТА: Богу хвала, болест се окренула набоље. Да сам у своје време знала, не би дошло било до тога; али ко се могао и надати, да она тако воли Драгомира! Срце ми и сада стрепи, кад се сетим оног страшног тренутка, кад по налогу брацином одоше да зовну попа; још момци ни честито изашли а други отрчали по лекара; пала била у несвест сиротица. Од то доба — има неколико дана — она се истина не диже из кревета, али — хвала Богу и лекару — сад се на боље окренуло. У бунилу често чух где спомиље име Драгомирово — срце ми се у грудима цепало,— дозвах тада Милеву, и од ње дознадох све. Зато ми се тако мрштила, кадгод споменусмо име Цифрићево. Али ко сме браци сада у овом времену споменути што о Драгомиру? Он, као тутор и старалац, зацело не би пристао на ту удају. Па ипак морам ја шта урадити, не бих ли извукла из ових страшњих неприлика своје рођено дете. Него где је Сава? По сахата како сам га послала у апотеку па још ни трага ни гласа. Бадава! Кад прође поред каване, не може а да се не сврати и не прочита новине. Идем да пошаљем Тому по њега.
(Врата се отварају и у собу улази Сава снужден).
ЦВЕТА: За Бога, где си досад?
САВА: Опростите. свратише ме мало у кавану.
ЦВЕТА: И дадоше ти новине.
САВА: Нисам имао кад да читам. Али реците ми, газдарице, шта ви мислите са тим дететом?
ЦВЕТА: С каквим дететом?
САВА: По целој се вароши говори о фрајлици. У кавани приповедају, да сте је силом хтели удати за Цифрића.
ЦВЕТА: О, тај несретни Цнфрић!
САВА: Нађе ме ту и мајстор-Макса. Вели: гледај, Саво, око старе, вере ти, ти си служио још код њеног покојног господара. —
ЦВЕТА. (брише сузе): Покојног — камо срећа да је и сад у животу!
САВА: Каже ми мајстор-Макса: што не даду — вели — девојку момку, кад се бегенишу? Ено га — вели — осушио се, стао као вејка, заборавио и да пише, а параграфи му већ давно изашли из главе.
ЦВЕТА: То је зацело — Драгомир?
САВА: Та ко би други и волио фрајлицу, као он? Сирота она! Знам, кад сам ју као дете на рукама носио, а покојни господар кад ме видн, каже: (врата се отварају и у собу улази Тривун) ево ромог дабе!
ТРИВУН: Добро вече!
ЦВЕТА: Бог вам добро дао, браца.
САВА. (себи) Да се чистим што пре одавде, биће боље. (одлази).
ТРИВУН: Да ме није ко тражио, снахо?
ЦВЕТА: Кући нико од познатих иије долазио, ван Милеве, Станине другарице.
ТРИВУН: Цифрић није био ту?
ЦВЕТА: Није. Али — браца, имала бих с вама о том човеку да се поразговарам. Мени се чиии, да је он узрок овој Станиној болести —
ТРИВУН: Ето ти сад! Откуд то?
ЦВЕТА: Као што сам дознала, она га не воли.
ТРИВУН: А кад је девојка питана, хоће ли поћи за овога или онога? Зар се и она у томе штогод разуме?
ЦВЕТА: Пређе је то тако било. Али сад је ново доба.
ТРИВУН: За мене, који сам претурио шесету — ниуколико! У осталом, Цифрић додуше иије на око, али је ваљан, богат и благе нарави; код њега би живила као пашиница. (чује се куцање.)
ТРИВУН: То је извесно он, слободно! (улази Цифрић клањајући се) Деде, снахо, свећу.
ЦИФРИЋ: А, молим,немојте се узнемиривати. Ја лепо видим.
ТРИВУН: Али су моје очи ослабиле. Изволите сести.
ЦИФРИЋ (седа): Благодарим! Данас нисам имао кад, од посла. Таман се спремим да пођем овамо а муштерија те на врата, па сам се ето прилично и одоцнио.
ТРИВУН: Изволите увек, кад имате слободна времена.
ЦИФРИЋ: Рекох у себи: макар било и мало непријатно, отићи ћу мало, да видим, како је фрајлици?
ЦВЕТА: Хвала Богу! Откако ви нисте долазили, мало јој је лакнуло.
ЦИФРИЋ: Мило ми је, особито ми је мило. (себи) До ђавола!
ТРИВУН: Како иначе? Има ли шта ново?
ЦИФРИЋ: Како да вам кажем? Свет као свет! Него јесте ли читали допис онај из наше паланке, што је у новинама штампан ?
ТРИВУН: Какав допис?
ЦИФРИЋ: У последњем броју. Ето заборавио сам новине, а баш сам мислио, да вам их донесем. (себи) Ја сам и платио Леји, те га написао.
ТРИВУН: А, шта има у том допису?
ЦИФРИЋ: Описује ономадашњи збор. Чисто нисам могао веровати, да је господин Драгомир такав човек! Помислите само. Он је и склопио ту заверу противу вас!
ТРИФУН: Одмах сам помислио.
ЦВЕТА: Чисто не могу веровати.
ЦИФРИЋ: Тако пише у последњем броју. Можда га је сама власт и писала. Ево и сада, када сам пошао из дућана, угледах гомилу света пред каваном код „Спаваћивог лава“; нешто вичу и лармају; нисам могао потпуно разумети, али у неколико маха чух, где споменуше ваше име —
ЦВЕТА: Ваљда опет какав збор?
ЦИФРИЋ: Нисам хтео да се заустављам, хитао сам овамо, али извесно опет нешто противу вас, газда-Тривуне.
ТРИФУН: Нека их, али им је све узалуд. Мисле они, да сам ја дериште или будала па да праве самном комендију. Посланик сам законитим путем, а кад пртече рок, положићу пуномоћство, пре не.
(Из даљине се чује музика и ларма по неки пева марсељезу; наједаред улети Сава.)
САВА: Газда-Тривуне, велика гомила света упутила се овамо с музикантима и виче: доле с Тривуном, смрт тиранима!
ЦИФРИЋ: Шта? Смрт? Лепо ми иде, и ја баш да се десим ту. Дај да се лагано извучем. (узима шешир и лагано умакне.)
ТРИВУН: Каква гомила?
САВА: Онако гомила.
ТРИВУН: Напоље се вуци, глупане!
(Сава излази.)
ЦВЕТА: Боже, шта ли ће бити?
ТРИВУН: Ма шта било, ја их се не плашим. У овој земљи ваљда има закона. Али где је господии Цифрић ?
ЦВЕТА: Ту је био сад? (осврће се по соби) Но то ће му лепо стајати, ако је утекао!
(Ларма ближе, Цнфрић улети у собу.)
ЦИФРИЋ: Господар-Тривуне, брже шаљите по пандуре. Света се пуно искупило, галама, вика! Баш кад сам хтео изаћи на улицу —
ТРИВУН. (заједљиво): Пошто сте се опростили с нама —
ЦИФРИЋ: Та, да! Како да кажем? Извесио сам у хитању заборавио — тек што сам изашао н& —
ТРИВУН: (себи) Овај ми изгледа прилична кукавица.
ЦИФРИЋ: Та, да, где сам оно стао? Тек што сам изашао на улицу — (ларма и вика све ближе.) (уплашено) Газда-Тривуне, учините љубав, пошљите кога господину начелнику. Ви не знате, каква је на пољу паклена вика. Кад спазише мене, повикаше — управо сам заборавио, шта су повикали — мени се накострешила коса, једва сам погодио врата те умакох амо. (себи) Извесио су прочитали допис па сад — (ларма се чује близу, Цифрић очајно звера по соби) Нигде места, где бих се могао сакрити. Ко ме је ђаво гонио, сад да дођем? Особито кад сам у путу видио ону галаму. Али где би и могао — (чује се с поља глас Комарчев).
КОМАРАЦ: Браћо! Ево овде ово здање, у којем живи онај човек, човек — ако се тако може назвати Тривун Тутимрак —
БЕЋАР, ФИЛИП и ДУЈАН (вичу): Јаче! јаче!
КОМАРАЦ: (јачим гласом): Што одриче и неће да положи народу пуномоћство. Глава српске историје, у којој се спомиње он и његови једномишљеници, зваће се: „Нови србски Бранковићи."
ТРИВУН: О, ниткове!
КОМАРАЦ: Ту главу неће заклонити гоњења Тривунова и његових једномишљеника, против тако честитих грађана, као што су —
Никола и Филип. (вичу) Јаче, јаче!
КОМАРАЦ: (вишим гласом) Никола Бећар, Филип Суша, Дујан Просек, Станко Поноћ и многи други. Овај глас неће заглушати никаква газдачка ни власничка сила, јер то је глас историје. (вичу: Живио! Живио!)
ТРИВУН: Оружје моје!
(Полети у собу; Цвета га ухвати за руке и виче: „не, браца, за Бога“)
ЦИФТИЋ: Шта? Оружје! Пашћу у несвест.
ТРИВУН: Хоћу псето на место да убијем. Хеј, Саво! (Сава улази) Гдеси, угурсузу ?
САВА: На пољу пуно света. Комарца подигли на руке па вам тај говори тако жалостиво, да човеку пођу сузе на очи. Многи већ и плачу —
ТРИВУН (полети к њему): Напоље, ниткове, или ћу сад —
(Сава утекне.)
КОМАРАЦ: Па преко свега тога, шта нак друго остаје, него пред кућом таквог човека тиранина да викнемо: Живила слобода, живила једнакост, живио народ! (сви вичу) Живио! Један танак глас: „живили либерали“, други: „радикали“, трећи: „напредњаци“ и. т. д.
(Сава улети у собу.)
САВА: Шта да се ради, газда-Тривуне ? Доле се потукли па поломише све прошће са наше тарабе.
ТРИВУН: Ха, ха, ха, ха! Баци им и оне мотке из авлије.
САВА: Ура! И ја ћу дохватити једну. (полази)
Цифрић (гледа кроз прозор): Гле, и тамбураши учествују у борби. (окреће се Сави) А јесте ли разабрали, да неће овамо?
САВА (себи): Ова кукавица изгледа доста страшљив; баш да га поплашим. (шапуће му) Баш су сад викали, да ће рупити у кућу, исећи све што затеку, и мушко и женско, и живо и мртво (излази на поље, где још траје ларма).
ЦИФРИЋ: Чујете ли, газда-Тривуне? Није поштено, да због вас и невини страдају. Ја нисам ништа крив, нисам иишта радио... Што се тиче дописа...
ТРИВУН (љутито): Допис, допис! Изгледа ми, као да си га ти писао?
ЦИФРИЋ: Ја се у такве ствари не мешам... Ево вам Леје...
ТРИВУН: Ти платио, јели? А Леја писао и изазвао ову галаму, а?
Цифрић: Ја нисам ништа крив. Ви сте се одрекли пуномоћству... Не, не! Ваљда ћете се смиловати на вашу синовицу, на вашу снаху. Та вас свет и тражи. Иначе крв невина пашће на вашу главу. (чује се ларма) Газда-Тривуне, ја вас чиним одговорним за свој живот. (хвата га за руку) Ви морате изаћи —
ТРИВУН (гурне га): Даље, кукавицо! (с поља се чује како једна гомила виче: „Живио напредак!" друга: Живила уставност!“ трећа: „Живила самоуправа!“ и глас Комарчев: „сваком по способности, сваком по заслузи! (Затим се чује јак ударац и вика: јао!)
ЦИФРИЋ: Ох, Боже мој! (осврће се и спази Цвету, која из друге собе долази, па је ухвати за руку.) Смилујте се, замолите газда-Тривуна, ваљда ће се смиловати —
ЦВЕТА (збуњена): Шта вам је, господиие Цифрићу?
ЦИФРИЋ: Исећи ће и живо и мртво. Сад је био ту Сава па нам казао; тако су се — вели — договарали.
ЦВЕТА (уплашено): Шта? Све да исеку? Одмах ћу послати момке по пандуре и да се уверим, јесу ли врата на соби закључана. (излети у противну собу; ларма се на пољу чује. Цифрић почиње вући Тривуна).
ЦИФРИЋ: Шта се имате премишљати? Народ вас тражи. Ево вас у име мојих покојних родитеља
ТРИВУН. (викне): Кукавицо! (зграби га и избаци напоље а врата закључа) Тако! Ти си канда све то и направио, теби нека и плате. (у тај мах улази Цвета).
ЦВЕТА: Спасени смо, браца, спасени!
ТРИВУН: Како то?
ЦВЕТА: Баш кад је највећа ларма била — вирила сам кроз прозор — дођоше два пандура из начелства, мало се са светом поразговорише, нисам могла чути шта, а гомила се наједаред разиђе. Хвала Богу! Једва се мало повратих од страха. (гледа по соби) Али где је господин Цифрић?
ТРИВУН: С њиме сам учинио, што ћу, ако Бог да, у своје време, и с тим лармаџијама: избацио сам напоље кукавицу и више никвд на очи да ми не нзађе.
ЦВЕТА: Слава теби, Господи! Одмах идем Стани да јавим; то ће јој извесно бити најбољи лек!

(Завеса пада.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Илић, умро 1892, пре 132 године.