Ново доба/3
ДРУГИ ЧИН
ПРИЗОР ПРВИ
(Соба с миндерлуцима; на средини два стола застрта. Кад се дигне завеса, види се како Стана спрема собу.)
СТАНА: Како сам се збунила! Радим а мисли ми сасвим на другој страни. Не знам, да ли је Драгомир примио писмо ? А морао га је примити, јер сам га поштом отпратила Можда сам пренаглила, али шта сам знала радити? Цео се свет данас окренуо нешто против чике, те да не би Драгомир упао у какву сплетку и тиме наљутио чику, који је и онако напрасит, те би нам могао, и непреслушавши нас, онако преко колена, ствар пресудити. Али онда — онда, али шта бих онда кадра била радити? Мајка слуша само чику, а он никога. Шта бих ту могла? Но ипак, ако нам сретио пође за руком да се узмемо, та ваљда ти златни облаци неће бити само снови? Ох, ала ће то бити сретан брак? Чисто не смем ни да помислим. Али ако — заиста! Ја сам и заборавила на господар-Оцила! Тај, откако је чуо, да је чика расположен према њему, не да ми мира, једнако ми се удвара. Што осећам већи страх од њега, све га више мрзим, особито откад сам чула (чује се неко куцање на вратима. Стана се тргне и виче) Слободно!
(Врата се отварају брзо и у собу улази Милева.)
МИЛЕВА: Баш ми је мило, што сам те саму затекла! Прво: добро јутро! Па онда: што си ми тако сетна, невесела?
СТАНА: Што је на срцу забележено, то се на лицу чита.
МИЛЕВА: Опростићете ми, драга и љубазна моја госпођице, али, на жалост, ја не разумем та слова, па не умем ни да их читам.
СТАНА: Благо оној, која није имала кад да их чита. Као на пример теби није потребе, да ми причаш. На твоме се лицу огледа твоја унутрашња срећа.
МИЛЕВА: Ој, ој, благо мени, та ти си ми постала некакав филозоф.
СТАНА: Зато сам и несретна.
МИЛЕВА: Махнимо се празних разговора. Реци: шта ти је?
СТАНА: Разумећеш моју болест, кад ти кажем само: Цифрић.
МИЛЕВА: Цифрић, Цифрић! Шта хоћеш са њим? Хтела си извесно рећи: Дригомир, па си погрешила. Изгледаш ми збуњена нешто, па ти и не замерам. Говори јасније. Та што си Досада крила од своје другарице?
СТАНА: Нешто, што ни сама нисам знала.
МИЛЕВА: А то је?
СТАНА: Цифрић — Чујеш ли добро? Цифрић ме проси!
МИЛЕВА: Та шта говориш? Оцило Цифрић?
СТАНА: Мало час чух од мајке, да је већ у велике у преговорима са чиком тога ради и да му је чика веома наклоњен.
МИЛЕВА: Па шта мислиш радити, јеси ли се решила?
СТАНА: Али — чика му је веома наклоњен а мајка у свему слуша чику.
МИЛЕВА: А ти, шта ти мислиш?
СТАНА: Ти знаш, да сам од малена научена слушати само што они рекну.
МИЛЕВА: А шта је са Драгомиром?
СТАНА: Ах!
МИЛЕВА: Еј, моја драга, моја несретна Станчице! Сад те потпуно разумем. Али ипак, ипак, ја не бих крила, ја бих им у очи рекла, да нећу поћи за њега, да волим другога. Ти знаш, шта све нису радили моји, кад ме је просио Пера бакалин; али ја ипак остадох верна моме Алимпију. Шта нису говорили, да ме само одврате: те шта ће ти богослов да будеш попадија, кад у нашој породици нико није био духовник а ниједна се није удала за попа. Ја једно те једно, онако, као што певају: „ил за њега ил у Дунав с брега.“ Па на чему се напослетку свршило? Испрошена сам за онога, кога волим, прстенована с оним, кога волим, а „скоро ће ми похођани доћи и пред двором барјак ударити —
СТАНА: Ех, ти си друге нарави.
МИЛЕВА: Томе је злу лако доскочити; кад ти не ваља нарав, а ти је промени.
СГАНА: Бадава, кад не могу. У напред видим, ако дође до чега, да ћу подлећи судбини. Толико пути, кад се споменуло име Драгомирово, дошло ми је онако у првој ватри, да им рекием: ја га волим!
МИЛЕВА: Треба да додаш: а ако не пођем за њега, умрећу.
СТАНА: Не могу!
МИЛЕВА: Онда бих се разболела; пала бих у кревет.
СТАНА: Све је узалуд, кад не смем н не умем.
МИЛЕВА: Е, драга моја, то је онда којешта од тебе. Па шта си ти кадра за своју срећу учинити?
СТАНА: Ако ми ти одречеш љубав— ништа! Ја ћу гледати око мајке, а ти — твој отац веома добро живи са чиком, па — ти ме већ разумеш?
МИЛЕВА (свечано): Разумем, обећајем и заклињем се! Кад ти ниси кадра ништа велико да извршиш, онда ћу ја учинити своје: приволећу оца а он чнку за Драгомира, па онда —
Стана (загрли је и пољуби): Па онда у напред прими од нас обоје велико — хвала.
(Цвета улази.)
ЦВЕТА: Шта вам је, девојке? Нешто сте ми од јутрос сувише мртве. Где су девојке, ту треба да је песма и весеље.
МИЛЕВА: Кад нам је срце тужно, како ћемо бити веселе?
ЦВЕТА: Бога ми, гледајте, шта ћете. Ето нам у госте и браце а изгледа сувише љут и намрштен. Мало час га видох, где се упутио амо, а можда ће доћи и господин Цифрић.
(Стана уздише.)
ЦВЕТА: Ди ете, шта ти је?
МИЛЕВА: Питате, шта јој је? Кад она неће да каже, ево ја ћу рећи —
СТАНА: Милева, за Бога!
МИЛЕВА: Јест, ја ћу вам рећи —
СТАНА (прекине је): Милева!
МИЛЕВА: Проста ствар. Она не воли тога вашега Цифрића.
(Врата се у тај мах отварају брзо у собу улази Тривун. Сви му прилазе руци. Девојке га љубе у руку и са Цветом св рукује.)
ТРИВУН: Помози Бог!
ЦВЕТА: Бог вам дао свако добро! (додаје му столицу). Изволите, браца, седите.
ТРИВУН (хода љут): Нека, доцније! Него — како? Шта радите?
ЦВЕТА: Ето, свађам се са девојкама. Нешто су ми јутрос сувише ћутљиве и невеселе.
ТРИВУН: Ко ће се развеселити и запеватн, кад погледа чуда, која се врше у данашњем свету! Та у том врзином колу није вредно поштеном човеку ни закукати.
ЦВЕТА: Заиста! Свет се данашњи некако чудно изменуо, ни налик на оно старо, добро време.
ТРИВУН: Не бих веровао, кад би ми ко други приповедао, да у свету има овакве вароши и света, као што је ова наша, кад то не би гледао својим рођеним очима. Шта тај свет није радио, док ме није нагонио, да се примим за посданика, а сад — ето — исти тај свет диже се данас против мене.
ЦВЕТА: Ама истина? Чудим се ја, што се по вароши устумарали? Баш сам хтела да упитам.
ТРИВУН: Све је то, као што у чаршијн дознадох, против мене, и огласили чак и некакав збор за то. Све су то учиниле — знам ја то добро — којекакве каванске лармаџије, али — рачунаћу се већ ја с њима у своје време.
МИЛЕВА (шапуће Стани): Наопако, да није у то помешан и Драгомир?
СТАНА (шапуће Милеви): Сва стрепим! Али ваљда није. Та писала сам му.
ЦВЕТА: Па шта су решили на томе збору?
ТРИВУН: Нисам хтео разбирати, а и слабо ме се тиче. Зар сам ја тражио, да ме бирају за посланика? Што сам као прост човек знао, то сам и радио, па тако и говорио, и против тога дозвољавам, да ми се што примети. Али — зар су од мене и могли очекивати какве велике науке? Тек у образ не дам нико да ми дира, и док сам жив, кадар ћу бити да га браним, и научићу сваког, да га поштује.
ЦВЕТА: Божемој! Зар власт није кадра, да стане томе на пут?
ТРИВУН: Каква власт? И ко врши ту власт? Они исти, што су и направили такве законе!
(Чује се на вратима куцање. Тривун и Цвета вичу: „Слободно!" Улази Оцило Цифрић и клања се на све стране вичући: „Љубим руке! Слуга сам покоран! Клањам се!“)
ОЦИЛО (окренувши се Тривуну): Опростите, можда сам вас што узнемирио?
ТРИВУН и ЦВЕТА (вичу): А, откуд? Нисте, нисте!
ОЦИЛО: Узбуђен сам, знате, па дођох, да видим, шта радите. У вароши читава узбуна, изађох из дућана да видим, кад ме пресретоше неколико њих, вичућн: „Доле с послаником! Нећемо таквог посланика!
ТРИВУН: Нека их, нека! Знао сам већ зато, али, ако бог да, вратићу им жао за срамоту.
ОЦИЛО: Окупише и мене: хајде, веле, и ти си грађанин, и ти треба да даш глас за народни посао. Једва их се отресох говорећи: маните се ви мене, имам ја и свога посла. Они ме онда нападоше. Срам те било, веле, и ти си грађанин, и ти се смеш рачунати у људе. Чега се имаш плашити, кад су и многа господа пристала уз нас?
МИЛЕВА (шапуће): Наопако, да није и Драгомир —
СТАНА (шапуће јој): Сва стрепим! Али ваљда није; ја сам му писала.
ОЦИЛО: Махните ме се, рекох, шта ме се тиче, што су тамо господа, то је њихов посао; па одмах дотрчах овамо, да видим, шта радите.
ТРИВУН: Хвала вам, господине Цифрићу, веома сам вам захвалаи, али прво — изволите, седите!
ОЦИЛО: Не, не, благодарим! Није, знате, у реду. Прво ваља домаћин и фамилија да претходе примером. (Тривун и Цвета седају). Љубим руке, фрајлице! Али ви нисте изволели сести.
ТРИВУН: Седи, Стано!
ЦВЕТА: Седи, Милева!
ОЦИЛО (седајући): Чудан свет заиста! Оставили своје дућане па јуре као бесни по вароши; гдегод кога стигну, ухвате га а по неког и пијаног вуку на тај њихов збор.
ТРИВУН: Зиам ја њих; знам их све у главу!
ОЦИЛО: Шта вам је, за бога, — рекох уз пут Николи Бећару, — шта вам је крив човек, што сте дигли толику вику противу њега? Крив нам је, вели, што је мутав —
ТРИВУН (љутито): Ха, ха, ха! Мутав, мутав, вели? Проговорићу им у своје време, али ће ме онда добро упамтити.
ОЦИЛО: Па и та господа — (Стана устаје да иде, Цифрић уплашено) а, молим, молим, куда тако?
ТРИВУН: Куда ћеш, Стано?
СТАНА: Да послужим.
ОЦИЛО: Молим, молим, имајте опростити! Био сам сувише радознао. (себи.) Ох, слатко, па још из њене руке!
ТРИВУН: Збиља, господине Цифрићу, да се махнемо политике. Како радња?
ОЦИЛО: На данашње време, знате, како. Хвала богу те сам наследио онолико имање, а по радњи у садашње доба тешко би ишло.
(Стана улази с послужавником и како кога послужи, свако јој каже: иХвала!“)
ОЦИЛО: Ја не знам како ћу. Рука ми нешто дркти.
СТАНА: Изволите.
МИЛЕВА: Онако с кашиком.
ОЦИЛО (окреће се Милеви). Баш сте враг. (Кад му Стана каже: „На здравље!“ одговара: „Љубим руке!“ и „Хвала!“ Стана одлази).
ТРИВУН: Па мислите ли се скоро женити?
ОЦИЛО: Како да кажем? Четрдесета је већ ту. Али, али —
ТРИВУН: Шта вам смета? Имања доста, радња, у колико ми је познато, добро иде. Да се и ви нисте бацили у политику?
ОЦИЛО: Ви ме вређате! Каква политика? Мало час бог зна шта нису радили, да идем да гласам против вас, али ја им кажем: ја поштујем газда- Тривуна, нећу!
ТРИВУН: Е баш миого хвала —
ОЦИЛО: А, молим, молим, немате на чему! Ја нисам од оних, који не умеју ценити карактере једног поштеног газде и посланика. Што се тиче женидбе, оно — кад се мало размислим — заиста крајње је доба. Сам сам, немам ни оца ни мајке. (себи.) Знам ја, да то многе девојке воле, па зато никада не пропуштам, да им кажем то. Чисто се, боже прости, помало и радујем, што су помрли, особито кад се на Станчицу сетим. Ох!
ТРИВУН: То би ваљало да вас нагони, да што пре скинете бригу с врата.
ОЦИЛО: Није што сам нестрпељив! Али, чини ми се, нећу никада дочекати то златно доба. Но — како да кажем, Ја сам управо за друго и дошао у физиту.
МИЛЕВА (устаје): Ирепоручујем се. До виђења.
ЦВЕТА: Куда ћеш, Милева? Причекај Стану.
МИЛЕВА: Нећу никуд далеко, идем да јој помогнем око ручка. (изађе).
ОЦИЛО (себи): Баш јој хвала, што отиде, а био сам као иа жеравици у њеном присуствију. (гласно.) Ја сам, знате, ја сам давно помишљао о томе. Родитељи су ми, као што вам је познато, већ одавно помрли —
ТРИВУН и ЦВЕТА: Па што се не жените?
ОЦИЛО: Хвала на питању! Зато сам управо и дошао, да се с вама поразговарам. Одавна ме је гризла брига: коју бих? Ако нађем, која би ми се допала, та није довољно васпитана, а ако је васпитана, та ми се опет не допада. Можете разумети, каква је то неирилика!
ТРИВУН и ЦВЕТА: Заиста!
ОЦИЛО: Одавна сам бацио око — имајте опростиги — на фрајла-Стану. Чим сам је видио, одмах сам помислио: Ох, господар Оцило, то је за тебе. Девојка таман како треба! Ем на око, ем васпитана. Ех, али и ту канда ће бити иеке мале неприлике. Фрајлица, чујем, воли другога.
ТРИВУН: Како то? (Цвети.) Ти ми ништа о томе ниси приповедала?
ЦВЕТА: Мени је сасвим непознато.
ОЦИЛО: Дакако, дакако! Веле, некога Драгомира Красића, писара судског. Али ја, знате, не могу веровати свету. Кћи поштена трговца, синовица богата трговца, к томе васпитана, мора отићи у трговачку кућу, да води домазлук. Али, знате, свет као свет! Па сам зато дошао, да из ваших уста чујем, шта је у ствари; а из њених, хоће ли поћи за мене?
ЦВЕТА: Сад ћемо чути.
ТРИВУН: Зови Стану.
ЦВЕТА: Ево је иде.
(Улази Стана с Милевом и служи каву.)
ТРИВУН (свечано): Стано синко, ти ниси више мала; сад си већ одрасла девојка. Мој покојни брат и снаха немају друге деце ван тебе а тако исто ни ја: ти си нам све и сва. Али опет нећемо да станемо на пут твојој срећи и ако нас је Бог зна како жао да се растанемо с тобом. Али и сама знаш, од маторе девојке, уседелице, нема веће бруке за родбину —
СТАНА (себи): Боже, шта ли ће то бити?
МИЛЕВА (себи, весело): Зацело прошевина, права варошка прошевина!
ОЦИЛО (прекидајући Тривуна): Молим, да госпођицу сам запитан. Ја сам, знате, доста странствовао. (свечано.) Многопоштована госпођице! Питам вас, али да ми искрено кажете, да вам не лежи на срцу, да нема може бити каква прилика у комшилуку, која вам буди у души пријатие какве осећаје?
СТАНА: Ја не разумем —
ТРИВУН: Молнм вас, господар-Цифрићу, за часак .само —
ОЦИЛО: Молим само једну реч. (свечано.) Слика, слика онако из скоре прошлости. (себи.) Хвала богу, сад ме је зацело разумела. (гласно.) Слика тако пријатка и мила —
ТРИВУН (прекида га): Молим вас, господар-Цифрићу!
ОЦИЛО (продужује): Јер има и такових, које кад мину пред умне и телесне очи, оставе мрзост и разне непријатности —
МИЛЕВА (себи): Као на пример Цифрићева.
ОЦИЛО (продужује): А има и таквих, које ма и за часак мину поред нас, ипак оставе дубока утиска, трајну љубав и вечито сећање.
МИЛЕВА (себи): Као на пример Драгомирова и мога Алимпија.
ОЦИЛО: Слике и прилике, што леже, како се оно пева, „са леве стране крај срца“. Разумете ли, госпођице?
СТАНА: Опростите, не разумем.
ОЦИЛО (себи): Ала је лепа! (оставља шољу на послужаоник). Совршено сам се заљубио!
ТРИВУН (свечано): Станка дијете! Много је времена протекло, откад је мој покојни брат а твој отац умро. Ти си онда била мала. Од оног доба има доста и ти си сад постала велика девојка, па ето госнодар Цифрић —
ОЦИЛО (себи): Ух, ала је прост! (Гласно.) Молим вас, газда-Тривуне, за часак само (окреће се Стани, која је у забуни оставила послужаоник на сто па слуша). Вама је веома познато, деца док су мала, знате, друга су им занимања, а кад одрасту, опет друга (кине).
СВИ (вичу): На здравље!
ОЦИЛО (клањајући се): Хвала! Видите, госпођице, да је истина. Сад управо реците ми: да нема каква узрока, због кога бих вам, рецимо, непријатан могао бити?
СТАНА (себи): Ово је страшно! (Гласно.) Опростите, али зашто бих вас мрзила?
ОЦИЛО (себи): Боже! Она ме воли!
ТРИВУН: Молим вас, господар-Цифрићу, само да објасним. (свечано.) Станка синко!
ОЦИЛО: Шта имате ту објашњавати? Ствар је свршена. (скида прстен с руке). Ево, узмите га и од сад је вечито ваш!
СТАНА (уплашено): Господар-Цифрићу!
ОЦИЛО: Чега се имате стидити? Ствар је свршена, само да зовнемо попа. Знате, нисам рад, да се одуговлачи. (Узима шешир.) Ево, одмах ћу доћи са њим.
СТАНА: Али молим вас —
ОЦИЛО: Не брините се, одмах ћу га довести!
ТРИВУН: Само да се споразумемо, па онда — ако вам је по вољи, да се то данас сврши, можемо послати момка, да дозове попу и два три пријатеља.
ОЦИЛО: Нека, нека, ја ћу то све сам извршити. (Полази па стане, себи). Него заборавих, да јој кажем две три о мојој нарави, како би се у животу имала управљати, али — то, чини ми се, треба у вече на дан свадбе.
МИЛЕВА (себи): Ово је наопако! (гласно.) Та за бога! Шта ви то радите? Нисте девојку ни питали.
ТРИВУН: Како? За шта?
МИЛЕВА: Па да да. реч!
ОЦИЛО: Шта-а?
ТРИВУН: Какву реч?
МИЛЕВА. Па пристаје ли, хоће ли?
ТРИВУН: Гле, заиста. ја сам на то и заборавио. У осталом ја мислим, да она није противна. Дакле реци, дијете, реци слободно.
СТАНА (плаче): Не знам, чико, шта сам вам скривила?
МИЛЕВА (окреће се Тривуну): Ви је зацело не волите?
ОЦИЛО (узбуђено): Ко? Зар ја? Колико сам пути, истина у себи, али и на јави и у сну, исповедио само њој љубав. Редовно идем у цркву, да бих се што више за њу богу помолио. Њена ми је љубав служила као амајлија у свима мојим трговачким подузећима, уз њу не тражим више мираза, — та она ми је највећи мираз! — осим спрему, две хиљаде дуката и бунду; мени је главно она; што се тиче новаца, њих узимам тек да се не рекне: узео девојку без пара; газда Тривун је и онако богат, може му се, како веле. Ја бих — ја, ја! Ја бих — ја, ја!
(Улази Сава, момак Тривунов.)
САВА: Газда-Тривуне, траже вас неки људи?
ТРИВУН (љутито): Какви људи?
САВА (себи): Сад, како да му кажем? Молили су ме, да га како не наљутим. Веле: народна ће ствар пропасти. (Гласно.) Па људи неки, мирни онако.
ТРИВУН (љутито): Будало, ко те пита, јесу ли мирни, него: какви људи?
САВА: Добри; — учтиво се разговарају... некакви депутати!
ТРИВУН (љутито): Ето га сад! Какви депутати? Пусти их унутра.
ОЦИЛО (себи): Гледај, молим те, поквариће ми посао!
ТРНВУН (љутито): Увек ми се деси, да ме ко узнемири, кад имах какву важну ствар свршавати.
(Врата се отварају, у собу улазе: Филип Суша, Никола Бећар, Дујан Просек и Драгомир.)
ТРИВУН (дижући се с места): Које добро, газда- Филипе? Како ти, Никола? (Са чуђењем гледа на Драгомира.) А откуд ви? (Сви ћуте.)
ТРИВУН: На којим послом ? Изволите сести! (повуче Филипа за руку).
ФИЛИП: Нека, нека! Хвала, али — није у реду. (окрене се Николи) За Бога, реци!
НИКОЛА: Ти си први на реду, па ваља да кажеш.
ТРИВУН: Па које добро?
ФИЛИП: (уплашено) Ми смо, знате... како да вам кажем? Нас су послали, да вам кажемо — (себи) да му само нисам дужан! (гласно) Послали су нас, да вам кажемо, да ви опет нама кажетс — остало ће казати газда — Никола!
НИКОЛА: Па продужите, кад сте почели.
ФИЛИП: Нека, нека, изволите ви сте некако речитији.
ТРИВУН: Па реците ви, газда-Никола.
НИКОЛА (збуњено): Како да вам кажем? Нас су, онај, опуномоћили, т. ј. нису нас опуномоћили, него су нам казали, да вам кажемо, управо, да вам испоручимо. — (себи) Не могу ништа да смислим! Никако ми из главе не избија онај зајам — (гласно) Oстало ће казати газда-Дuјаn, он је речитији.
ДУЈАН: Ја сам збуњен... језик ми се осекао, (себи) Проклета меиица! (гласно) Ето Драгомира, он је учевнији!
ДРАГОМИР (себи): Пропао сам!
ДУЈАН: Зато нам је и придат.
ТРИВУН (нестрпељиво) Та ваљда вас нико није послао. да ме мучите са таквим говором?
ФИЛИП: Ја сам збуњен!
НИКОЛА: Ја сам се сплео!
ДУЈАН: Језик ми се осекао!
ДРАГОМИР: (себи) Ово је срамота (гласно) Жао нам је, газда-Тривуне. што су баш нас изабрали, да вам морамо тако шта казати. (себи) До ђавола, и мени се канда језик осече, кад погледам само на Станчицу.
ТРИВУН: Молим вас, само продужите!
ДРАГОМИР: Данас су све партије држале збор и решиле, да тргну пуномоћије, које су вам као посланику дали, јер веле, да нисте са довољно енергије заступали на скупштиии народне интересе, да се нисте држали правца, како сте бирачима обећали. Па како имате право још две године да будете посланик. то да вољно положите оставку па своје звање те да се нов избор огласи.
СТАНА (себи): Боже, несрећа за несрећом!
МИЛЕВА (себи): Јадни Драгомире, сад је све пропало.
ТРИВУН: А, дакле, зато сте дошли, јели ? То имате да ми јавите, а? Какав народ, какви народни интереси? Велите: народ! Па шта је то? Народни интереси? А једе ли се то? И ко ми дошао да јави? Ви, које ћу срушити у прах и пепео, само док куцнем на врата судска. (сви, осим Драгомира, вичу: оирости, газда-Тривуне!) Знам ја то! Ви сте то, који иајвећу ларму правите. Појео народу паре. на ништа није учинио. А шта да учииим? Ваљда да идем са вама у кавану те да преклапам: ко нам је бољи пријатељ, Русија или Аустрија? Надате се да дуне каква срећа отуд па ће бити ћара. Будак у шаке! Имају они и своју сиротињу. А сад (показује руком врата) с Богом или ћу — (сви се гурају и бегају кроз врата, остаје само Драгомир.)
ДРАГОМИР: Опростите господар-Тривуне! Ја сам сасвим случајно —
ТРИВУН: Идите, идите! Знам вас врло добро. И ви сте од оних, што трче да „обавесте“ другога а не гледају свој посао.
ДРАГОМИР: Ја ипак понављам, да вам не би штогод криво било, ја сам сасвим случајно —
ТРИВУН: Знам ја, знам све. Узаман ви обилазите моју кућу, уздишете и преподобљавате се, а овамо буните свет против меие. Треба да знате, да сам ја господар у овој кући и док сам жив, онако ће бити, како ја рекнем. А сад с Богом! (Драгомир излизи).
ЦВЕТА: Да безобразна света!
ОЦИЛО: Па и господин Драгомир, (Стана га мрко погледа а он ућута).
ТРИВУН: (ходајући): Научићу ја њих! Неће бити онако, како они хоће. Ставићу ја теби, брајко, забрану на све што имаш, продаћу ти и последњи бакрач у кући. Памтићете ви мене. Не дам, да ми се гори за живота у брк насмеје.
ОЦИЛО: На и господин Драгомир! (Стана га опет мрко погледа а он ућути).
ТРИВУН: Стано дијете. Све је свршено. Моја је воља, да пођеш за господар-Цифрића, па ће тако и бити. Ни речи више, то је моја воља. (виче) Еј Саво, Митре, Томо!
(Сава, Митар и Тома улазе).
СВИ: Шта заповедате?
ТРИВУН: Попа, одмах зовите попа!
(Сава, Митар и Тома излазе.)
СТАНА (клоне у наручје Милеви): Умрећу!
ОЦИЛО. (ширећи руке од радости):Полетећу!
ТРИВУН: Попа, брже попа!
(Завеса пада)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Илић, умро 1892, пре 132 године.
|