Novo doba/2

Milutin Ilić

Novo doba

◄   ПРИЗОР ПРВИ

ПРИЗОР ПРВИ   ►

PRIZOR DRUGI

(Zbor sviju partija u kavani kod „spavaćivog lava“; u dnu podiguta kao neka gonornica, na njoj sto, zvonce, mastionica se peskaonicom i hartija. Malo podalje, desno, sede tamburpši; neki od njih hodaju, neki puše a neki udešavaju tambure. Građani se malo po malo iskupljaju.)

ŠKRABALO: Šta je? Jesu li se već svi iskupili? Baš sam radoznao, kako to izgleda. (Meće šteker na oči).
1-VI GRAĐANIN: Ovo Je tek jedan deo došao.
ŠKRABALO: Hoće li biti zastupljene sve partije?
1-VI GRAĐANIN: Svi se složili, da izjave poslaniku nepoverenje. Ne zna se još samo, hoće li i socijaliste pristati.
2-GI GRAĐANIN: (pristupajući mu). Zdravo, Andrija! Kako ti? Otkad te nisam vidio! Jesi li zdrav? Kako radnja?
1-VI GRAĐANIN: Hvala bogu! Sve je dobro, nego da ti prikažem svoga gosta. Gospodin Škrabalo, urednik slobodoumnih novina iz Beograda
2-GI GRAĐANIN: Milo mi je, milo mi je osobito! Zacelo ste radi da vidite, kako ovamo stvari idu?
ŠKRABALO: A, ne! Putujem radi pretplate.
2-GI GRAĐANIN: (sebi). Laže ćoravi ugursuz! Nacivraće članak dva sata dugačak u novinama. Znam ja to.
(Građani u gomilama dolaze. Neki sedaju za stolove u kavani a neki stoje zdraveći se: „Kako si? Hvala Bogu! Jesi li se rešio? Krajnje je, krajnje je nreme! Mnogi dolaze sa ženama. Kavana se napuni Dolazi Maksim.)
STANKO PONOĆ (penje se na govornicu; viče glasno): Braćo, pre nego što se otpočne zbor, valja prvo i prvo da biramo predsednika.
SVI (viču): Da biramo predsednika, da biramo predsednika!
PONOĆ: Pa koga ćete?
1-VI GRAĐANIN: Ja držim, braćo, da će dobro biti, da se prvo dogovorimo o tome.
SVI (čuje se i po neki ženski glas): Da se dogovorimo, da se dogovorimo! (skupljaju se u pojedine gomile i dogovaraju se).
ŠKRABALO: Kakve je političke boje onaj debeljko, što mu žena nosi na glavi tepeluk?
1-VI GRAĐANIN: Doskora je ćutao i nije se znalo upravo, kome pripada? Ali se držalo, da to dolazi otuda, što je sirotnog stanja bio a i radnja mu slabo išla. Ujedanput pozove on nekoliko prijatelja svojih na večeru a oni, kad mu dođoše u goste, ugledaše na zidu njegovom tablo sviju ministara Po večeri ustade on i svečano ispi čašu u njihovo zdravlje, izjavljujući, da je rad, da ga vlada svojim duhovnim očima uvek prati, i na ulici i u kući, i danju i noću. Od tada se ta slika skida sa zida samo onda, kad se mnnistarstvo promeni. Vlada je — veli on — na mom zidu obešena a ne ministri! I što je čudnovato, radnja mu od to doba pođe na bolje.
ŠKRABALO: A ko je onaj mršavi, što larma onoliko ?
1-VI GRAĐANIN: To je fanatičan socijalista. Uvek nosi duvanjaru, na kojoj stoji naslikan po koji vođa te partije, ili kao što on veli: „mučenik.“ Dotle tera, kako pripovedaju, da je jednog od čuvenijih ljudi iz protivne partije, krijući sliku, ponudio iz svoje duvanjare duvanom. Veli, da ga. zadahne duhom socijalističkim.
2-GI GRAĐANIN: Dakle, jesmo li se rešili?
SVI (čuje se i po.neki ženski glas). Rešeno je!
2-GI GRAĐANIN: Hoćemo li gazda-Stanka?
SVI: Hoćemo, hoćemo!
(Ponoć se penje na govornicu).
MAKSIM. (sebi): Prokleti brica, prevario me! Ovaj se zbor, kao što vidim, sasvim va drugo sastao. Šta ću onda ja ovde ? Bolje da idem. (polazi). Ali ne. Čini mi se, da sam ga vidio, kako se uputio amo. Kakva mi sretna misao na um pade! Pričekaću, pak ako samo dođe ovamo, napraviću mu posla, da se sve puši.
ŠKRABALO: Hoće li već otpočeti?
2-GI GRAĐANIN: Sad će.
(Larma. U gomili blizu vrata viču: „Evo monarkista, monarkista, monarkista! Ulazi Boža Pita, kovač, krupna ljudeskara, sa ogromnom drenovlčom u ruci.)
BOŽA: Živila svetla porodica! (lupa drenovačom o sto). Mehandžija, vina!
ŠKRABALO: Što ga zovu monarkista?
1-VI GRAĐANIN: Diraju ga. Kad je u društvu, obično peva jednu te jednu pesmu: „Magla pala na Srbiju.a U ostalom drugu i ne zna.
MEHANDžIJA (donoseći mu vina): Izvolite, džanum, odmah pare. Znaš, Božo, napred se plaća. kad je taki svet.
BOŽA. (izmahuje drenovačem): Sad ću ti dati!
MEHANDžIJA: (uzmičući). Fala džanum, fala!
(U kavanu ulazi Dragomir).
DRAGOMIR: (uprepašćeno). Naopako! Ovde je zaista nekakav zbor!
MAKSIM. (sebi): Aha! Evo došao je.
PONOĆ (viče): Braćo, pored predsednika valja i jedno sposobno lice, koje će vršiti dužnost delovođe. Dakle, koga ćemo? (larma u gomili. Boža prilazi tamburašima, i čuje se, kako im govori: „Onu, ziaš, „Magla pala na Srbiju.“ Tamburaši taman udese i počnu pevati prvu strofu, a predsednik kuca u zvonce i viče) Mir! (okreće se tamburašima) Vi ćete biti isterani ako i dalje larmate.
BOŽA (skače na sredinu): Koji je taj, što je kadar moje svirače isterati? (mnogi se iskupe oko njega umirujući ga! „ Božo brate, mani se ćorava posla!“) Šta, narodna stvar? I ja sam narod i moji su svirači narod. (ostali opet navale na njega. te ga odvuku.)
DRAGOMIR: (sebi). Čudna stvar! Politički zbor i ja na njemu, pa još ako čuje čika! — Oh, ala to ime izgovaram sa punim ustima. Rešeno je. Najbolje će biti ako blagovremeno strugmemo. — Vidiće me ko, pa može javiti još i predsedniku.
MAKSIM: (sebi). Nešto se uzverio, kanda se sprema da bega?
PONOĆ: Jeste li se dogovorili?
MAKSIM: Ja mislim, braćo, da bi najbolje bilo, da izaberemo za delovođu gospodina Dragomira Krasića. On je i onako vešt na peru a i valjan i odan narodnoj stvari.
SVI: Krasića, Krasnća!
DRAGOMIR: (sebi). Sad sam propao! (glasno). Hvala vam, braćo, hvala!
MAKSIM: (sebi). Tako! Sa ovim sam mu napravio posla kod gazda-Trivuna. Znam ja njegovu narav. Samo dok čuje! Od svatova neće biti ništa. Pa još dok čuje i njegov predsednik. Sad mogu miran biti. Neće taj vnše ostajati od kancelarije i sediti s mojom Martom, kod kuće, kad ja nisam tamo! Samo dok čuje to njegov predsednik!
PONOĆ: Sad, braćo, da vam prikažem izaslanika opštinske vlasti u licu gospodara Gavrila Crvendlakića i izaslanika policije u licu gospodina Leje Vreljanca, praktnkanta načelstva (okreće se Dragomiru) Jeste li otpočeli zapisnik?
DRAGOMIR: Jesam, evo! (čita). Zbor je u potpunom redu otvoren i izabrao je za predsednika —
PONOĆ (šapuće mu): Zabeležiti: jednoglasno.
DRAGOMIR: (čita). I izabrao je za predsednika jednoglasno Stanka —
PONOĆ (šapuće mu): Uh, ala nemate stila! Kad su ga izabrali jednoglasno, sigurno je i uvaženi građanin.
DRAGOMIR. (čita): I izabrao je jednoglasno za predsednika uvaženog građanina Stanka. Eto dotle sam došao.
PONOĆ: A molimo, kamo ime delovođe?
DRAGOMIR: Pa to ne mora biti zabeleženo. Eto na primer u Francuskoj i Engleskoj —
PONOĆ: Batalite to! Već ako se šta plašite —
DRAGOMIR. (ljutito): Ko? Zar ja? (beleži). Evo!
PONOĆ: Sad, braćo, blagodareći vam na poverenju, imam da izrazim još jednu radost. Mislim, da se i vi svi radujete, što vidimo ovde i socijaliste, koji su voljno pristali, da rade sa nama na ovom blagorodnom zadatku.
ONAJ S DUVANjAROM: Ko pristaje sa vama? Mi samo za ovaj slučaj — (larma).
PONOĆ (viče): Njima, koji su prema svome programu uvek bili protivni miroljubivom razlaganju. moramo u ovoj prilici izraziti priznanje — (opet larma; socijaliste protestuju.)
KOMARAC: Ja sam od onih, koji su uvek i privatne poslove predsednikove osuđivali, kao veoma špekulativne prirode, — a mislim, to čini i cela partija socijalistička. (socijaliste viču: „Svi, svi!“).
DRAGOMIR (šapuće): Da izbrišemo ono „jednoglasno?“
PONOĆ (uprepašćeno): Jeste li poludili?
KOMARAC (nastavlja): Pa oženio se iz špekulacije. (mnogi viču: iije! Među tima je i žena predsednikova).
DRAGOMIR (šapuće): Je l’te, gospodine predsedniče, da izbrišemo ono „uvaženi?“
PONOĆ. (ljutito): Šta hoćete? Vi kanda terate samnom šalu?
DRAGOMIR (sebi): A, hoćeš da me goniš da potpisujem svoje ime?
KOMARAC (nastavlja): I takav čovek da osuđuje ljude, koji su, da se poslužimo figurom, pokazali uvek svoje anđeoske osobine. (larma. Mnogi viču: Niste! Socijaliste viču: Jesmo!
PONOĆ (lupa u zvonce): Braćo! Prvo i prvo, što ću reći, to je, da prelazim ćutke preko svojih familijarnih osećaja, koji su u ovoj prilici uvređeni. Neću o tome da govorim, bili ste i sami očevidci toga nemiloga pojava. Da bih jednom prekinuo razgovor, ja iznosim na rešenje pitanje, radi koga smo se i sakupili: Jeste li svi za to, da izrazimo osudu na našega poslanika?
DRAGOMIR. (sebi): Zar ja da pišem osudu našem čiki?
FILIP SUŠA: Najjaču osudu. Ta taj nikad ništa nije govorio u skupštini. Šta će nam mutan poslanik?
NIKOLA BEĆAR: I ako je govorio, nije ništa za nas govorio.
PONOĆ: E to je preterano! Otkuda će on tamo da govori za nas?
FILIP SUŠA: Ne samo to, gospodine predsedniče, nego i kad nije glasao za vladin predlog, tvrdo sam ubeđen, da se smešio i ćutećki klimao glavom, kao da odobrava.
KOMARAC: Ovaj mehandžija mora uvek iz forme izaći. Kad se naljuti, udari mu sva krv u nos. pa se crveni kao patlidžan. Molim vas, pogledaj- te samo!
PONOĆ: Dakle, kao što vidim. većina je zato, da mu se iskaže nepoverenje. I to je pitanje rešeno. Sad valja o tome da se dogovorimo: hoćemo li izabrati nekoliko ljudi iz svoje sredine, koji će kao deputacija otići k njemu i izjaviti mu nepoverenje od naše strane?
Filip Suša: Da biramo deputaciju!
DUJAN PROSEK: Ali ljude!
NIKOLA BEĆAR: Koji bi mu sve iskresali!
KOMARAC: Je sam tog mišljenja, da će najbolje biti, da mi sastavimo revoluciju.
PONOĆ: Kakvu revolucijuU
KOMARAC: Po gornjim mestima obično tako biva. Sastave revoluciju.
JEDAN IZ GOMILE: Valjda rezoluciju?
KOMARAC: Na sad ne znam uprano! Tako nekako.
SVI (viču): Deputaciju! Da biramo deputaciju!
PONOĆ: Dobro, braćo! Odlučeno je dakle da se bira deputacija i onda ja od svoje strane predlažem za člana toj deputaciji Filipa Sušu. Pristaje li zbor?
SVI (viču): Pristajemo, pristajemo!
FILIP (sebi): Ovo je naopako! Ja mu ne smem na oči izaći! Već toliko vremena kako mu nisam platio oco vino, a mislim još nekolnko stotina akova da dignem. (glasno) Hvala, braćo, ali ja sam prost čovek. (sebi) Koji me je đavo gonio, da toliko govorim?
SVI: Tebe ćemo, tebe ćemo. Ti si dobar govornnk.
PONOĆ: Za drugog člana deputacije predlažem Nikolu Bećara. Pristaje li zbor?
NIKOLA (onako sedeći gotovo rikne; sebi): Aoh! Zaklaše me bez noža! Baš sam mislio da uzajmim od njega novaca! (glasno) Braćo! mahnite se vi mene! Ono, što no reč, ja sam imao vnše posla sa stokom, nego sa ljudima. Tu bi valjalo govoriti štogod uglađeno, a ja, ja presečem kao satarom. (lupa se u glavu; sebi) Baš sam pravi vo! Ko me je đavola gonio, da bistrim politiku?
SVI: Baš te zato i biramo! (Nnkola sede na svoje mesto, očajnički zvera i uzdiše: Zaklaše me! Preklaše me!)
PONOĆ: Za trećeg člana predlažem Dujana Proseka. Pristaje li zbor?
DUJAN (sebi): Ovo je užasno; Menicu mu nisam platio a rok je skoro tu. (glasno) Braćo! Zar iz vaše sredine neće biti boljeg čoveka, kojeg ćete izabrati za člana deputacije? Promislite, braćo! Ja mogu inače. da vičem i govorim, ali u tim svečanim prilikama prosto sam mutav. (sebi) Prokleta menica!
SVI: Tebe ćemo, tebe ćemo!
KOMARAC: Ja bih imao primetiti, da ba za četvrtog člana deputacije valjalo izabrati kakvog inteligentnog čoveka, koji je sa svojih osobina poznat i uvažen. (sebi) Baš sam rad da uđem u deputaciju. (glasno) Pa ako se što oni zbune, on krasnorečivo da iskaže što treba.
PONOĆ: Onda ja predlažem Dragomira Krasića, delovođu našeg. Pristaje li zbor?
SVI: Pristajemo, pristajemo!
DRAGOMIR (klone na stolicu): Propao sam!
PONOĆ (sebi; zlobno): A? Jeli? Hoće čovek da briše jednoglasno i uvaženi građanin! (glasno) Pa sad, braćo, članovi deputacije neka se izdvoje i izvrše odluku zbora. (Filip, Nikola, Dujan i Dragomir izlaze ljutito.) A mi, braćo, možemo sada rešiti, koga ćemo na njegovo mesto za poslanika? (čuje se kako tamburaši udešavaju).
PONOĆ: Šta je to?
JEDAN IZ GOMILE: Monarkista zapovedio opet, da mu sviraju.
(Čuje se, kako Boža pijan viče: „Svirijte! Ko sme da vas dira ? Ja plaćam! Dede! Magla pala na Srbiju! Larma. Božu hoće da izbace na polje on skače na sredinu i razmahujući drenovačom viče: „Ko sme? Razljućene socijaliste potpomažu ga.)
LEJA VRELANAC (ustaje sa svoga mesta i svečanim glasom viče): Braćo! Pošto se desio nered, to u ime zakona raspuštam zbor!
(Larma. Ponoć silazi sa govornice. Mnogi odlaze).
BOŽA (diže drenovaču i viče): Svirajte! Ja plaćam!

{Zavesa pada.)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milutin Ilić, umro 1892, pre 132 godine.