Ново доба/1
| ◄ Насловна | ПРИЗОР ДРУГИ ► |
ПРВИ ЧИН
ПРИЗОР ПРВИ
(Соба мала, у њој један кревет, сто, на којем стоје наслагане књиге, чивилув и на њему висе: цри капут, панталоне, прслук. С десне стране прозор а спроћу прозора, сниже кревета, врата, што воде у другу собу. Врата с поља лагано се отварају и у собу улази Максим).
МАКСИМ: Нема никога! А кад сам пошао од куће, чини ми се, да је остао. Марта ми рече, да спава. (прилази другим вратима). Дошло ми је да зазидам ова врата! Изгледа ми, као да им је мајстор, кад их је правио, наменио, да играју неку сумњиву улогу. (слуша) Марта и Савета! Чујем, како се разговарају. Узалуд сам дакле само долазио! А уз пут ми се чинило, као да ми неко предсказање шапуће на уво: иди, иди!... Бадава, несрећа је, чини ми се у томе, што сам се овако матор оженио па узео лепу, младу жену и — без икакве големе користи — за дукат месвчно! — пустио у кућу млада човека, па још човека научена, писара! Док њега нисам примио у стан, све је ишло да не може боље бити, а откако се он усели у кућу, као да се и у мене уселио неки зао дух. Све ми изгледа, да Марта нешто сувише о њему приповеда, а ђаво би га знао, зашто ме то тако једи! Дошло ми је, да јој забраним сваки разговор са њим, али то у колико неби имало узрока, у толико би било нечовечно! Да откажем опет њему у невреме собу, не би имало смисла. Шта ли би свет тек онда говорио, а можда би и он коју додао. Знам ја то. Па ипак овако не може остати, ако нисам рад да полудим. Чини ми се, да и сад понешто лудо бубнем у разговору. Али шта је то? Канда неко овамо долази? Чујем, да неко иде! Дај да се за времена склоним.
(На прстима журно прилази вратима споља, отвори их и судари се са Проданом Комарцем, берберином).
КОМАРАЦ (брзо улазећи): Слава Господу! Али сам се и журио! Ишао сам устопце за вама.
МАКСИМ (шапуће): Лакше, за Бога! (себи). Нисам рад, да нас Марта затекне овде.^
КОМАРАЦ: Нисам имао кад да вам јуче јавим, а управо, нисам ни стићи могао: целу сам варош обишао тумарајући од куће до куће, од дућана до дућана, од магазе до магазе, па сам се тако — ето — и задоцнио овде.
МАКСИМ (себи): Ђаво да га носи! Заборавио сам, да је глув.
КОМАРАЦ: Послали су ме наши да вам јавим, да ће се данас држати збор у кафани код „Спаваћивог лава“.
МАКСИМ (шануће): Лакше, лакше, брате! Какав збор?
КОМАРАЦ: Све се партије сложиле, да изјаве неповерење посланику, јер није како ваља бранио на скупштини народ. Наши су ме послали к вама: иди, веле, и кажи мајстор-Макси. да не одоцни. Крајње је време, да се опростимо господе.
МАКСИМ (радосно): Шта велиш, брате ? Зар да их више никако не буде?
КОМАРАЦ: Ниједног више! Тако смо се сложили.
МАКСИМ: Па баш да се сасвим иселе из ове вароши?
КОМАРАЦ (достојанствено): Из целе Србије.
МАКСИМ: Врло добро, врло добро! (себи) Бар ћу се и ја на тако јевтин начин опростити овога мога —
КОМАРАЦ: Па народ да узме власт у своје руке. Зашто, вели, и ми не би могли сами себи судити?
МАКСИМ: Врло добро, врло добро.
КОМАРАЦ: Па шта је? Хоћемо ли ићи?
МАКСИМ: Одмах, одмах. (себи). Изгледа, као да ми и сам Бог иде на руку. (гласно). Сад ћу одмах. (ирилази другим вратима).
КОМАРАЦ: Ама куда ћете?
МАКСИМ: (важно). Да се опростим с Мартом.
КОМАРАЦ: Шта имате да се опраштате ? Неће ту бити ничега страшног. Казаћемо, шта желимо. па ћемо то ставити и написмено и послати у Београд министрима, да учине по жељи народа. Нема ту ничега страшног.
МАКСИМ: Али ипак, ипак, ако чују — а особито пандури. Није то шала, брате! Лебац им се узима.
(Полази, у исти мах с поља се врата брзо отварају и унутра рупе- Филип Суша, Никола Бећар, Дујан Просек.)
НИКОЛА: До врага! Који вам је ђаво те се тако гурате? Умало се нисам заглавио на вратима. (хуче бришући се). Свега ме зној облио. Џаба ти било и те партаје!
ФИЛИП (себи): И овај брица увек мора први да уграби ... Истина сложили смо се, али тек!...
МАКСИМ: Које добро ? Изволите сести.
НИКОЛА (дувајући и бришући зној): Не могу да говорим, толико сам се задувао! Послали су ме наши, да вам кажем ... Баш јака припека!
ФИЛИП: И мене опет наши.
ДУЈАН: И мене —
КОМАРАЦ: Ја сам већ у име наших позвао мајстор-Максу као нашег човека м он је обећао.
ФИЛИП (себи): Проклети брица!
НИКОЛА (дувајући): Па свеједно сад, и онако смо се сложили да заједнички бранимо права.
ДУЈАН: Да огласимо слободу —
КОМАРАЦ: Да збацимо посланика.
МАКСИМ: Дасе отресемо господе.
ДУЈАН (Максиму): Ко ти је то казао?
МАКСИМ (зачуђено): Па мајстор Продан.
ФИЛИП (заједљиво): И овај брица увек понешто крупно слаже.
НИКОЛА (полазећи): Та прекинимо сада свађу! Тамо ћемо се споразумети — напред!... Баш јака припека!
СВИ (вичу): Напред, напред! (Рупе на врата тако, да Никола остане у средини те га, гурајући се, избаце напоље).
МАРТА (улазећи кроз друга врата): Шта је то? Каква је то ларма и вика у Драгомировој соби? Чекај да видим (прилази прозору). Гле! Максим са некаквим људима! Откуда он овде и куда ће? Чекај да га зовнем. (виче) Максиме, хеј Максиме! Не чује, оде! Али шта ће то бити ? Дела се варош нешто устумарала а и Драгомир (гдеда у кревет) канда ноћас није био код куће! Ево кревет стоји успремљен, као што је и био, а и обућу је обично остављао пред вратима, како не бих улазила изјутра у собу да га будим. Јутрос сам рано дошла и нисам их нашла, куцала сам на врата а затим и унутра ушла, али никога не затекох. Никада досада није ноћу остајао, увек је уредно кући долазио и одатле ишао у канцеларију на дужност, а сада — ето — изостао. Мора да је нека светковина у вароши, јер се цео свет нешто устумарао. Ах, све бих ја то знала, али ме јутрос Савета збуни приповедајући којекакве новости, и ту од ње чух, да ће Драгомир да се
жени и да узимље за жену посланикову синовицу Стану. И он толико доба код нас у кући и ја то да не знам, већ из комшилука да дознам! Чекај, осветићу се — а сад да видим, шта је то у вароши (прилази вратима, на која улази Драгомир, мало весео.)
ДРАГОМИР (мало заплеће језиком): Добро јутро, газдарице; а ви поранили, а?
МАРТА (заједљиво): Дошла да узмем обућу.
ДРАГОМИР: Обућу? Нека, оставите то за други пут. Данас, чини ми се, неће ми требати, нећу никуд ићи.
МАРТА: Зар ни у канцеларију? Па онда шта вам је? Да нисте болесни? (себи). Изгледа, да је мало пијан.
ДРАГОМИР (заплеће): Готово.... тако нешто.
МАРТА: Бледи сте, као да целу ноћ нисте спавали?
ДРАГОМИР: Шта ћу ? Кад се није могло друкчије! Био сам на слави.
МАРТА: А које славио?
ДРАГОМИР: Тодор инџинир.
МАРТА: Општински инџинир? Онај матори, нежењени?
ДРАГОМИР: Зато није ни примао госте у својој кући но у кавани. Заиста чудан човек. Нисам га се могао отрести, пао у неки севдах па хоће да части. Вели: мораш остати, доклегод и ја седим, слава ми је ... А он је седио, шта седио? Освануо! Па — ето — и ја.
МАРТА: Па онда реците ми, шта је то у вароши. Да није каква светковина? Цела се варош устумарала нешто.
ДРАГОМИР (зачућено): Цела се варош устумарала? Не знам, можда слави.
МАРТА: Зар цео свет слави? (себи), Види се, да је приличио! (гласно). Заборавих да вас упитам: где сте се веселили?
ДРАГОМИР. Код „Беле мачке“ (себи). Тако рекоше, јер ја је богме нисам видио. Ето и сад ми нешто у глави кљуца. Бојим се, да се не осрамотим, да не примети, да сам пијан.
МАРТА: Код „Беле мачке“. Та то је баш спроћу посланикове куће. Но то је лепо, ако вас је и он видио!
ДРАГОМИР: Па шта? Шта ми он може? Шта би се као ја имао њега бојати? (себи). Заиста, ако је видио а могао је видити!
МАРТА (себи): Извесно је пијан! Сада ће бити најбоље доба! (претварајући се) Госиодине Драгомире, имала бих вас нешто питати, али —
ДРАГОМИР: Нема ту „али“. Говорите. слободио, све што вам на срцу лежи. (себи). Баш и ова газдарица пријатна женица.
МАРТА: Али се плашим, да вас не расрдим.
ДРАГОМИР: Сад сам већ постао радознао! Дакле, пожурите. (себи). Докле ме ноге нису издале! Ох и те врашке ноге. Обично у најсвечанијим тренутцима изневере човека. 0 томе би се дала читава књига написати.
МАРТА: Савета јутрос вели: цела варош говори — али ви рекосте да се нећете срдити?
ДРАГОМИР: Зашто бих се имао срдити ? У вароши се и пре разговарало.
МАРТА: Зар о томе? И ви да ми ништа не кажете? Просите девојку и ја да не знам!
ДРАГОМИР: Девојку ? То је занимљиво! Баш сам радознао.
МАРТА: Немојте се љутити! Цела варош већ о токе приповеда, како ћете се скоро оженити и да сте већ испросили.
ДРАГОМИР (тужно): Још је то далеко. Ко зна, како ће се све то свршити?
МАРТА: А као зашто ? Мени је јутрос Савета приповедала, да Стана —.
ДРАГОМИР: Ах!
МАРТА: Шта вам је. Што уздишете? Дакле, Стана је та, коју ви волите?
ДРАГОМИР (узбуђено): Да ли је волим? О, питајте боље, да ли бих и часа могао живити а да замислим, да она неће бити моја. Свака мисао противна томе садржи у себи читав пакао! Да ли је волим? Питајте славуја, воли ли пролеће, питајте пролеће, може ли бити без славуја? Да ли је волим? Питајте — (посрће, хоће да падне. Марта га придржи, у тај мах врата се с поља отварају и улази Максим, који, кад их спази загрљене, стоји за часак упрепашћен).
МАКСИМ: Наопако, шта је ово ? Јуче да сам умро, данас не бих знао (потрчи, да их раздвоји вичући): Господине Драгомире, Марта, Марта, Драгомире! (раздвоји их) Шта је то? Господине Драгомире, зар сам то од вас заслужио ? Марта, зар сам то од тебе дочекао?
МАРТА (зачуђено): Откуд ти тако ? И шта ти је те толико вичеш?
ДРАГОМИР: Да ли је волим ? Цео свет нека устане, све је узалуд: срце моје само њу тражи.
МАКСИМ (значајно): Марта!
ДРАГОМИР (окреће се Максиму): Јесте, газда Максиме, немам шта крити; ја је љубим из свег срца, из све душе —
МАКСИМ (окреће се Марти): Чујеш ли Марта!Од данас је свака веза између нас прекинута.
МАРТА: Каква веза?
МАКСИМ: Не будали, нисам ја луд! Не дам никоме, да ми под старост рогове натакне на главу.
ДРАГОМИР: Зар сте и ви противни? Зар и ви држите страну њеном чики?
МАКСИМ: Њеном чики?
ДРАГОМИР: Надувеној празноглавој мешини, што му је сво знање у кеси.
МАКСИМ (себи): Дакле ја „њен чика“. 0, смождио бих га!
ДРАГОМИР: Ако је и посланик! — зар је мало њих, који оду на скунштину а не умеју беле прословити, већ престављају, као у шаху, неме фигуре.
МАКСИМ: Тај канда говорн о газда-Тривуну?
МАРТА: И о његовој синовици Стани, коју мисли да проси, а њен стриц није вољан.
МАКСИМ (заједљиво): Ваљан, додуше, младић! Једну бегенише, а остале 1рли!
ДРАГОМИР: Ох, кад се ње сетим, дође ми да цео свет загрлим и ижљубим! Како оно беше? (пева) „Љубав није шала“ —
МАКСИМ: Овај је канда пијан?
МАРТА:Па посрнуо, и ја га мало придржала, а ти у исти мах уђе у собу —
МАКСИМ (себи): Не могу да разумем, да ли је ово лаж или збиља?
МАРТА: Целу ноћ није био код куће, освануо с Тодором инџиниром. Слава му. Истом што је и дошао.
МАКСИМ: Даке није био овде? (важно). Одсад више никог да не придржаваш, а сад идем — али не! Хајдемо заједно! Пошао сам у кафану код „спаваћивог лава“ на збор.
МАРТА: На збор ! Какав збор ?
МАКСИМ (важно гледајући Драгомира): Чуће се! (полази). Али — у путу ме срете пандур из суда, пита: јесте ли код куће?
ДРАГОМИР (уплашено): Шта? пандур из суда? па где је? молим вас, пустите га! Ето ти сад! Овоме канда сасвим истрезни! Али — шта да радим?Шта да му кажем, зашто данас нисам у канцелараји.
МАКСИМ: Ја га тада запитах: зар он није у канцеларији? Он рече, није, а ја кад то чух, оставих друштво и одмах потр ... (себи). До ђавола! умал се не избрбљах. (гласно) Запитах га, шта ће вам, а он рече да има неко писмо на вас. Зиате, стар је човек па да не би чак овамо долазио, узех ја од њега (вади писмо из џепа) ево! (предаје му па се окреће Марти) а сад хајдемо у нашу собу, да узмем што ситно да ми се нађе па да се пожурим да не одоцним. (себи) Али ипак морам припазити!
(Одлази с Мартом у своју собу, у исти мах с поља се врата отварају и улази Леја Врељанац, практикант).
ЛЕЈА: Добро јутро!
ДРАГОМИР (не видећи га завирује у писмо): Од кога ли је?
ЛЕЈА: Добро јутро, господиие Драгомире.
ДРАГОМИР (тргне се): Ко ли је то опет? А, ви сте? добро јутро! Али — кога тражите?
ЛЕЈА: Дошао сам до мајстор-Макее, па погрешио ето — ушао у вашу собу.
ДРАГОМИР (гледа у писмо): Да, да!
ЛЕЈА (себи): Али сам одоцнио! Ова моја хрома нога увек ми смета — а и г. началник требао ми је пре недељу или две дана јавити, па бих стигао свима да јавим, да не дођу на збор. (гласно) Да иије отишао мајстор Макса?
ДРАГОМИР: Да, отишао (себи). Не може ништа да се распозна! Да видим печат.
ЛЕЈА: Да није на збор?
ДРАГОМИР (љутито): Да, на збор.
ЛЕЈА (ссби): Одмах сам помислио, а и овај г. Драгомир изгледа ми неки црвењак, баш да га запитам. (гласно). А, да нећете и ви?
ДРАГОМИР (љутито за себе): Ово је до зла бога несносан човек! (гласно). Да, хоћу, хоћу! Само да нађем — шта оно беше? А, јесте! да нађем капу!
ЛЕЈА (себи): Извесно га гризе савест, капа му на глави а он је тражи.
ДРАГОМИР (пипајући се по глави): А, ево, нашао сам је! Збогом.
ЛЕЈА (себи): Ово је важно! Одмах идем да јавим начелнику. (гласно) Збогом! (излази).
ДРАГОМИР: До ђавола! (отвара писмо). Боже, од Стане! (чита).
Драги Драгомире!
Ово неколико речи пишем на брзу руку, само да одговорим на твоја дојакошња писма. Ја те волим, али ти то знаш, да другог од рода немам ван чике, коме су помрле и жена и деца и кога је мој покојни отац у своме завештању нарочито обвезао, да ми буде старалац и други отац и мајка, која друге деце нема ван мене. Мајка пак слуша све, што чика каже. Ствар је дакле наша у његовој руци. Оволико ти за сада — као што рекох — на брзу руку пишем, да се знаш управљати, јер се данас готово цео свет дигао на чику,па да не би упао у какву сплетку те тим убио за навек и теби и мени срећу, пошто је чика напрасит, те би нам могао у љутини целу ствар покварити. Нарочито се засада клони којекаквих лармаџија каванских (стане). Гле! мора да ме је ноћас видила па ми преговара. Ох! (чита). На ово, што ти рекох, у толико ћеш више пазити, што ми се јавио просилац у лицу Оцила Цифрића, бакалина код „свињске њушкеи, кога ми у осталом чика веома поштује. Ја ћу већ око мајке настати, да се ствар по нашој жељи сврши, а сад — Збогом.
Твоја до гроба
Сгана.
Ово је сувише среће за један час! Коликоје времена протекло од мог првог познанства са њом до овог другог писма! И како је то златно доба испреплетано драгим успоменама, а целу ту бајну слику крунише слика првог сусрета, првог познанства! То беше на беседи, коју је онда приредио школски одбор на св. Саву. Бејах очаран, кад је угледах међу њеним другама, чисту, светлу и веселу. У њеним паметним и као језеро бистрим очима огледаше се богатство њене чисте и невиие душе. Од то доба прошло је доста времена. Ја сам се често пута у сличним приликаиа виђао са њом, и тада — немадох шта крити — хтедох јој ватреним речима исповедити своју љубав, али ипак, покрај свега пламена, који ме онда сагореваше, реч, којом јој хтедох исповедити лубав своју, смрзавала се на мојим уснама. Ја јој напослетку напишем нисмо. У каввом сам се стању тада налазио, најбоље ће знати они, који ту, како да рекнем, грозницу, крстише са именом љубави! И — напослетку ова радост сада, коју не могу речма представити!... Морам ићи, морам ма куд изаћи! У овој ми је соби тако загушљиво, а мени би требало ваздуха за груди и простора за моје идеале, (полази па стане). Али, шта се наврзао овај Цифрић. Чисто ми је дошло да му главу разбијем. Увек се у оваким приликама нађе покаква хуља, да нашкоди поштеном човеку. Али — избацићу га из седла! Него сад идем у кафану код „спаваћивог лава“, тамо некако, кад сам у шкрипу, боље размислим. Него — чекај! Мајстор Макса а и практикант Леја канда рекоше, да ће бити некакав збор, и то чини ми се баш код „спаваћивог лава“. Лепо би ми ишло, да наиђем тамо на какав политични збор, па још противу чике! Али не, не може бити! Мора да сам пречуо! Тамо до- сада не беше никад политичког збора. Обично се састајали код „Беле роде“. Свеједно, заобићићу око суда, да ме не спазе, па — данас и онако морам бити болестан. — Отићићу код мог „спаваћи-вог лава“, да му само шанем на уво: „она ме воли“. Та једна реч, чини ми се, кадра ће бити, да га пробуди из мртвила — а ако застанем тамо какав збор, умаћићу! Нећу му ништа говорити, оставићу га, нека спава. А сад — збогом, ти моје блажено уточиште! (излази).
(Завеса пада.)
|