Nečista krv/Glava šesnaesta
| ◄ Glava petnaesta | 33. | Glava sedamnaesta ► |
U polumrak vratile se iz amama. I sve dok su prolazile čaršijom, prelazile onaj most, uvijene, pognute i krijući se jedna uz drugu, išle su mirno. Čim se izgubiše iz vida čaršiji, opet počeše da se pogurkuju i obaziru. A već kada kao namirisaše Sofkinu ulicu, sve pojuriše. Svaka je trčala, da što pre stigne. Baba Simka ih s mukom zadržavala, dok naposletku ne diže ruke od njih i gotovo samo sa Sofkom ostade. Ali Sofka je toliko bila umorna da ništa od toga nije primećivala. Samo kad sagleda kuću i već ispred kuće upaljena dva fenjera, koja su gorela i treštala, kao neka dva crvena stašna oka, a između njih se lelujao venac od šimšira i velikih belih ruža, kojim je bila okićena kapija — njoj cela kuća, naročito zbog toga šimšira, kao da zamirisa na nešto pokojno, mrtvačko. Na krovu, koji je prepokrivan sad, sigurno od onog novca dobivenog za nju, padoše joj u oči nove ćeramide, koje su jasno odudarale od starih, crnih, mahovinom već obraslih, crveneći se, kao da su od mesa, kao — a to nije mogla da pojmi otkud joj dođe i zašto — kao da su od njenog mesa, od nje same. Ona se sva strese. Ali se pribra i sa baba-Simkom uđe ne na kapiju, jer će od sada na nju ulaziti samo svatovi, zvanice, gosti, nego iza kuće kroz komšijske kapidžike.
U kući je već sve bilo uzrujano, izmešano, i vrilo od sveta. U kujni je krkljalo jelo u velikim loncima, i svuda masna para; iza kuće buktao je veliki oganj, treštao razgoren žar, na kome se okretali i pekli prasci i jaganjci; iz one komšijske kuće, odmah preko bašte, gde je sada ograda bila izvaljena, da bi se moglo u nju komotno ići, jednako su dotrčavala deca, sluškinje, jednako se tamo vukle haljine, jastuci, jorgani, kolije, jer će se noćas tamo sva deca nositi da spavaju...
A ovamo po kući sve žene, osobito mlađe, bile su tako lepo obučene, sve u stajaća ali većinom tanka, svilena providna odela. Jer sutra, za Boga, treba da se pokažu svatovima novoga prijatelja, da se vidi kakva je Sofkina rodbina. Sve su bile u dugačkim svilenim anterijama a povezane čajkama sa raznim nakitima; a skoro obojenih, masnih i crnih kosa, navučenih obrva, nabeljena lica, osobito podbradaka i grla. Podbratci i vratovi bili su sasvim otkriveni. I to tobož zbog posla, trčkaranja po kući, a najviše i zbog toga što su znale da za sada, ovoga večera, neće dolaziti nijedan stranac, tuđ ,čovek, već će sve biti njihni, iz rodbine, i, nemajući od koga onda da se kriju, zato su sve bile slobodne, više ovlaš obučene, a čisto su uživale u toj svojoj otvorenoj, komotnoj nakićenosti i lepoti. I kao da nisu bile matore, neke gotovo već stare, već kao da su devojčice, tako su se od te svoje otkrivenosti i slobode bile razdragale. Svaki su čas otuda iz kujne istrčavale sa vriskom i vrelim licem. Svaki čas su silazile u podrum, gde je bilo piće, i oko bunara već je uvek po koja hladila lice i glavu.
Sofka se svemu tome nije ni čudila. Znala je da će one, kao na svima svadbama, veseljima tako i sada biti takve. Kao da će ove noći biti sa drugima, a ne sa svojim muževima, tako će biti lude. Trista će čuda od besa i strasti činiti. I docnije, što piće bude jače, njihni muževi pijaniji, zagrejaniji i one će sve raspaljenije sve strasnije bivati, kao da se sa tim svojim muževima, s kojima su već toliku decu izrodile, tek tada prvi put u životu vide, kao da se prvi put tada zavole i zaljube jedno u drugo. I cele noći biće sve gore, sve bešnje. Svaka će gledati da bude što luđa, što vatrenija, da tim, tom svojom velikom ljubavlju prema njemu, svom mužu, kao podiže mu i daje neki veći ugled i cenu.
Jer eto svaka od njih počela već oko ognjišta da izdvaja od jela i začinjava ga onako, kako njen voli. Neke čak donele od svoje kuće brašna i masla, jer zna da njen najradije od toga brašna voli; neke opet u testijama od svojih vina, jer boji se da će, ako drugo vino, jače piće pije, kao što je lud, trista čuda načiniti, a ovamo od tog, njegovog vina, na koje se navikao, ništa mu neće biti. I tako svaka. Svaka će gledati sebe, da što više ugrabi od veselja, sreće. Nijedna se neće obazreti na nju, Sofku, još manje da joj bude bar blagodarna što eto njoj, zbog njene udaje i svadbe, ima da zahvali za to svoje veselje i radost. I tek će onda, po običaju, u zoru, kada počnu dolaziti gosti, kada treba Sofka da se oblači i bude spremna za venčanje, tek će se onda nje kao setiti. Iskupiće se oko nje, i kao kajući se što su je noćašnjim svojim tolikim, od srca, kao samoživim veseljem, zaboravili, počeće, češljajući je i kiteći, da plaču, nariču oko nje.
Ali zato ipak na njih Sofki nije bilo krivo. Znala je da im je to jedino, kada budu svadbe i slave, što i one mogu da se sasvim odvoje od rada, briga, dece, i osete život. I tada, pošto se i pre same svadbe dugo radi, dugo sprema, onda se kad već i ona dođe, sve zaboravlja, baca, potpuno se predaju jelu, piću i veselu. I to čine nešto zbog toga što im je kao jedino tada dopušteno, a nešto i zbog samih sebe — same se tom udajom i ženidbom zagreju. Valjda ih ona podseti na njihne udadbe, kada se one venčavale. I onda na tim udajama drugih one, neke od razdraganosti što im se nade ispunile, pošle za onoga kojega su volele i želele, sada se kao kaju, što su onda bile tako lude, stidljive i uzdržljive; neke valjda od bola i tuge što im se nikad one nade nisu ispunile, ne pošle za dragoga, niti će ikada osetiti šta je drago i milo — postaju toliko lude i besne.
Zato je njih Sofka sa osmehom gledala odozgo, kako im lica, od pića i od razdraganosti, došla rumena, vrela, i to od onog tamnog ženskog rumenila; kako im se očešljane kose sve više razvijaju i u neredu, viticama, padaju oko vratova; anterije i pojasi im se već olabljavaju i okreću u stranu, i kako već ne mogu više da izdrže. Što više dolazi i pada mrak, one bivaju sve unezverenije. Ne mogu da dočekaju kada će već jednom sasvim mrak da padne (ma da je bio pao), sasvim otpočeti veselje? Od kada su već sve sveće po sobama i fenjeri ispred kuće i po dvorištu upaljeni; odavno se oseća jak i silan miris jela i pečenja; odavno je već i prašina počela od njinog silnog trčanja da se diže, koleba, a još ništa ne počinje. Jer, još svirači ne dolaze, a dok oni ne dođu, dotle ništa nema. I, zaista, što već ti svirači ne dolaze? Jer ako se ovako još čeka, neće se moći izdržati, možda će se pre toga neka od njih već opiti, već zasititi i onda — našta tolika radost, tako dugo čekanje i žudnja... I zato, kada se već jednom ču odozgo svirka, cela se kuća pokrenu, sve polete na kapiju, s uzvikom:
— Eto čalgidžija!
Svirači su zaista dolazili. Čuo se čak i zvon čampara od čočeka, i vika dečurlije, što je skakala ispred njih. Dole u dvorištu, što se svirači više približavali, sve više se dizala graja:
— A, babo, babo!...
To se odnosilo na mater, koja je, onako uzrujana, izgledala da se zgranula od radosti. Nije znala šta će, jer eto i to dođe. Dođe da sada ,kao svaka | mati, koja dočeka ovo veselje, mora prva oro da povede.
Naposletku i svirači uđoše. Pokloniše se pred Todorom i zbiše se i stadoše do zida uz kapiju. Čočeci skidoše čampare, pa i oni pristojno stadoše. Aščika brzo tada priđe Todori, pokloni joj se.
— Srećno, babo!
I predade joj sito, puno šećera, leblebija i ostalih šećerlema, koje će ona uz igru drugom rukom oko sebe prosipati i bacati, da bi tako pun, sladak i raskošan bio novi bračni život njenoga deteta.
Svirači zasviraše. Todora poče... Ali, da li kao od radosti, ili od zbunjenosti što je sve u nju gledalo, pomete se. Poče da greši. Brzo, smejući se, uhvatiše se do nje druge i počeše da je popravljaju. I ona se brzo trže, popravi. Poče da igra, vodi, zanosi i onom drugom rukom iz sita oko sebe, na široko po dvorištu, po kući, čak i preko kuće da baca šećer i leblebije.
Mrak otpoče bivati sasvim gust; fenjeri počeše jače da svetle, kuća, osvetljena i puna toplote od ljudi, ženskinja, njihna odela, mirisa, poče kao da se kreće i nija. A oro nikako nije prestajalo. Sve se jače širi, razvija. Poče da opasuje svu kuću i puni celo dvorište. Već su okolni komšijski zidovi načičkani susedima, osobito devojkama, koje su dovedene da tako preko zida gledaju Sofkinu svadbu. Na kapiji ulaz je već bio zakrčen. Već i tuđi momci iz cele varoši počeli da dolaze, i hvataju se u oro...
A sve to odozdo jednako je gledalo ovamo gore, na nju. I Sofki se učini da, pored nje, najviše gledaju u ono iza nje na doksatu, u njene spremljene i raspoređene darove koje će sutra nositi mladoženji: svilene jorgane, dušeke i jastuke. Osobito kao da su gledali u onaj crven, svilen, svadben, za dvoje širok jorgan. Sofki se učini kao da je gola, jer tako poče, ne znajući ni sama zašto, samu sebe da zagleda, kao da se uveri da li zaista na sebi ima odela, da joj štogod ne fali. Ali brzo se seti da to ne sme dopustiti, osobito, da je taj tuđi svet, načičkan oko zidova i na kapiji, tako gore usamljenu gleda, i po tome doseti se kako je njoj sigurno teško, i onda da je počne žaliti. Brzo zabaci šamiju i siđe. Glasno, kao u inat nekome, ču se kako ona reče:
— Hajde da igramo.
— Mlada, mlada hoće da igra! — I sve se skleptaše oko nje, osobito strine joj, tetke. Sigurno srećne što se time pokazuje Sofka viša, jer eto hoće sama ona da igra, a ne kao ostale udavače, koje se tek moraju tražiti, izvlačiti iz kutova.
Svirači počeše. Čočeci, kao u počast, ispred same Sofke stadoše, da je prate u igri. I Sofka jednim pogledom ispod očiju odmeri sve. I pošto svoju donju vlažnu i vrelu usnu stisnu, da joj se gornja kao i obrazi uzdigoše, nadmeše, povede kolo. Ali kako! Znala je da je noga neće prevariti. Znala je da će je sada najviše gledati, najdrskije piljiti u nju; da će svaki njen pokret, svaki deo njenog tela, bilo noge, bilo koleno, kukove, koji će joj se u igri pojavljivati iz haljina, sve to sada dovoditi u vezu sa sutrašnjicom, sa tim njenim mužem, prvom bračnom noći. Osobito znala je da će je muškarci, tuđinci, koji su je retko viđali, sada proždirati pogledima. I zato se očima, uprtim u svoja prsa, kolena i vrhove nogu, s jednom uzdignutom rukom, pusti celu sebe u igru. Prvo kao pokleknu, odskoči i odmah zatim poče okruglo, toplo da se nija i kreće po svirci.
Ostale jedva dočekaše tu njenu razdraganost, te i one počeše još veselije i bešnje, osobito čuvena i strasna igračica, tetka Pasa. Ona, čim spazi Sofku kako zanosi, igra, čisto surevnjiva, odmah se do nje uhvati. Ali i ostale tetke, mati joj, ne dadoše da se ona sa Sofkom nadmeće. Sve se oko nje uhvatiše, i počeše s njom da se nadmeću. To bi zgodno za Sofku, te se neopažena povuče i ostavi ih da se utrkuju u igri: zagrljene, gotovo jedan korak u korak, jedan pokret u pokret, jedan skok u skok. Uskoro dvorište im postade tesno, svirka jaka i silna, čočeci tamni i razdraženi...