Нечиста крв/Глава шеснаеста
| ◄ Глава петнаеста | 33. | Глава седамнаеста ► |
У полумрак вратиле се из амама. И све док су пролазиле чаршијом, прелазиле онај мост, увијене, погнуте и кријући се једна уз другу, ишле су мирно. Чим се изгубише из вида чаршији, опет почеше да се погуркују и обазиру. А већ када као намирисаше Софкину улицу, све појурише. Свака је трчала, да што пре стигне. Баба Симка их с муком задржавала, док напослетку не диже руке од њих и готово само са Софком остаде. Али Софка је толико била уморна да ништа од тога није примећивала. Само кад сагледа кућу и већ испред куће упаљена два фењера, која су горела и трештала, као нека два црвена сташна ока, а између њих се лелујао венац од шимшира и великих белих ружа, којим је била окићена капија — њој цела кућа, нарочито због тога шимшира, као да замириса на нешто покојно, мртвачко. На крову, који је препокриван сад, сигурно од оног новца добивеног за њу, падоше јој у очи нове ћерамиде, које су јасно одударале од старих, црних, маховином већ обраслих, црвенећи се, као да су од меса, као — а то није могла да појми откуд јој дође и зашто — као да су од њеног меса, од ње саме. Она се сва стресе. Али се прибра и са баба-Симком уђе не на капију, јер ће од сада на њу улазити само сватови, званице, гости, него иза куће кроз комшијске капиџике.
У кући је већ све било узрујано, измешано, и врило од света. У кујни је кркљало јело у великим лонцима, и свуда масна пара; иза куће буктао је велики огањ, трештао разгорен жар, на коме се окретали и пекли прасци и јагањци; из оне комшијске куће, одмах преко баште, где је сада ограда била изваљена, да би се могло у њу комотно ићи, једнако су дотрчавала деца, слушкиње, једнако се тамо вукле хаљине, јастуци, јоргани, колије, јер ће се ноћас тамо сва деца носити да спавају...
А овамо по кући све жене, особито млађе, биле су тако лепо обучене, све у стајаћа али већином танка, свилена провидна одела. Јер сутра, за Бога, треба да се покажу сватовима новога пријатеља, да се види каква је Софкина родбина. Све су биле у дугачким свиленим антеријама а повезане чајкама са разним накитима; а скоро обојених, масних и црних коса, навучених обрва, набељена лица, особито подбрадака и грла. Подбратци и вратови били су сасвим откривени. И то тобож због посла, трчкарања по кући, а највише и због тога што су знале да за сада, овога вечера, неће долазити ниједан странац, туђ ,човек, већ ће све бити њихни, из родбине, и, немајући од кога онда да се крију, зато су све биле слободне, више овлаш обучене, а чисто су уживале у тој својој отвореној, комотној накићености и лепоти. И као да нису биле маторе, неке готово већ старе, већ као да су девојчице, тако су се од те своје откривености и слободе биле раздрагале. Сваки су час отуда из кујне истрчавале са вриском и врелим лицем. Сваки час су силазиле у подрум, где је било пиће, и око бунара већ је увек по која хладила лице и главу.
Софка се свему томе није ни чудила. Знала је да ће оне, као на свима свадбама, весељима тако и сада бити такве. Као да ће ове ноћи бити са другима, а не са својим мужевима, тако ће бити луде. Триста ће чуда од беса и страсти чинити. И доцније, што пиће буде јаче, њихни мужеви пијанији, загрејанији и оне ће све распаљеније све страсније бивати, као да се са тим својим мужевима, с којима су већ толику децу изродиле, тек тада први пут у животу виде, као да се први пут тада заволе и заљубе једно у друго. И целе ноћи биће све горе, све бешње. Свака ће гледати да буде што луђа, што ватренија, да тим, том својом великом љубављу према њему, свом мужу, као подиже му и даје неки већи углед и цену.
Јер ето свака од њих почела већ око огњишта да издваја од јела и зачињава га онако, како њен воли. Неке чак донеле од своје куће брашна и масла, јер зна да њен најрадије од тога брашна воли; неке опет у тестијама од својих вина, јер боји се да ће, ако друго вино, јаче пиће пије, као што је луд, триста чуда начинити, а овамо од тог, његовог вина, на које се навикао, ништа му неће бити. И тако свака. Свака ће гледати себе, да што више уграби од весеља, среће. Ниједна се неће обазрети на њу, Софку, још мање да јој буде бар благодарна што ето њој, због њене удаје и свадбе, има да захвали за то своје весеље и радост. И тек ће онда, по обичају, у зору, када почну долазити гости, када треба Софка да се облачи и буде спремна за венчање, тек ће се онда ње као сетити. Искупиће се око ње, и као кајући се што су је ноћашњим својим толиким, од срца, као саможивим весељем, заборавили, почеће, чешљајући је и китећи, да плачу, наричу око ње.
Али зато ипак на њих Софки није било криво. Знала је да им је то једино, када буду свадбе и славе, што и оне могу да се сасвим одвоје од рада, брига, деце, и осете живот. И тада, пошто се и пре саме свадбе дуго ради, дуго спрема, онда се кад већ и она дође, све заборавља, баца, потпуно се предају јелу, пићу и веселу. И то чине нешто због тога што им је као једино тада допуштено, а нешто и због самих себе — саме се том удајом и женидбом загреју. Ваљда их она подсети на њихне удадбе, када се оне венчавале. И онда на тим удајама других оне, неке од раздраганости што им се наде испуниле, пошле за онога којега су волеле и желеле, сада се као кају, што су онда биле тако луде, стидљиве и уздржљиве; неке ваљда од бола и туге што им се никад оне наде нису испуниле, не пошле за драгога, нити ће икада осетити шта је драго и мило — постају толико луде и бесне.
Зато је њих Софка са осмехом гледала одозго, како им лица, од пића и од раздраганости, дошла румена, врела, и то од оног тамног женског руменила; како им се очешљане косе све више развијају и у нереду, витицама, падају око вратова; антерије и појаси им се већ олабљавају и окрећу у страну, и како већ не могу више да издрже. Што више долази и пада мрак, оне бивају све унезвереније. Не могу да дочекају када ће већ једном сасвим мрак да падне (ма да је био пао), сасвим отпочети весеље? Од када су већ све свеће по собама и фењери испред куће и по дворишту упаљени; одавно се осећа јак и силан мирис јела и печења; одавно је већ и прашина почела од њиног силног трчања да се диже, колеба, а још ништа не почиње. Јер, још свирачи не долазе, а док они не дођу, дотле ништа нема. И, заиста, што већ ти свирачи не долазе? Јер ако се овако још чека, неће се моћи издржати, можда ће се пре тога нека од њих већ опити, већ заситити и онда — нашта толика радост, тако дуго чекање и жудња... И зато, када се већ једном чу одозго свирка, цела се кућа покрену, све полете на капију, с узвиком:
— Ето чалгиџија!
Свирачи су заиста долазили. Чуо се чак и звон чампара од чочека, и вика дечурлије, што је скакала испред њих. Доле у дворишту, што се свирачи више приближавали, све више се дизала граја:
— А, бабо, бабо!...
То се односило на матер, која је, онако узрујана, изгледала да се згранула од радости. Није знала шта ће, јер ето и то дође. Дође да сада ,као свака | мати, која дочека ово весеље, мора прва оро да поведе.
Напослетку и свирачи уђоше. Поклонише се пред Тодором и збише се и стадоше до зида уз капију. Чочеци скидоше чампаре, па и они пристојно стадоше. Ашчика брзо тада приђе Тодори, поклони јој се.
— Срећно, бабо!
И предаде јој сито, пуно шећера, леблебија и осталих шећерлема, које ће она уз игру другом руком око себе просипати и бацати, да би тако пун, сладак и раскошан био нови брачни живот њенога детета.
Свирачи засвираше. Тодора поче... Али, да ли као од радости, или од збуњености што је све у њу гледало, помете се. Поче да греши. Брзо, смејући се, ухватише се до ње друге и почеше да је поправљају. И она се брзо трже, поправи. Поче да игра, води, заноси и оном другом руком из сита око себе, на широко по дворишту, по кући, чак и преко куће да баца шећер и леблебије.
Мрак отпоче бивати сасвим густ; фењери почеше јаче да светле, кућа, осветљена и пуна топлоте од људи, женскиња, њихна одела, мириса, поче као да се креће и нија. А оро никако није престајало. Све се јаче шири, развија. Поче да опасује сву кућу и пуни цело двориште. Већ су околни комшијски зидови начичкани суседима, особито девојкама, које су доведене да тако преко зида гледају Софкину свадбу. На капији улаз је већ био закрчен. Већ и туђи момци из целе вароши почели да долазе, и хватају се у оро...
А све то одоздо једнако је гледало овамо горе, на њу. И Софки се учини да, поред ње, највише гледају у оно иза ње на доксату, у њене спремљене и распоређене дарове које ће сутра носити младожењи: свилене јоргане, душеке и јастуке. Особито као да су гледали у онај црвен, свилен, свадбен, за двоје широк јорган. Софки се учини као да је гола, јер тако поче, не знајући ни сама зашто, саму себе да загледа, као да се увери да ли заиста на себи има одела, да јој штогод не фали. Али брзо се сети да то не сме допустити, особито, да је тај туђи свет, начичкан око зидова и на капији, тако горе усамљену гледа, и по томе досети се како је њој сигурно тешко, и онда да је почне жалити. Брзо забаци шамију и сиђе. Гласно, као у инат некоме, чу се како она рече:
— Хајде да играмо.
— Млада, млада хоће да игра! — И све се склепташе око ње, особито стрине јој, тетке. Сигурно срећне што се тиме показује Софка виша, јер ето хоће сама она да игра, а не као остале удаваче, које се тек морају тражити, извлачити из кутова.
Свирачи почеше. Чочеци, као у почаст, испред саме Софке стадоше, да је прате у игри. И Софка једним погледом испод очију одмери све. И пошто своју доњу влажну и врелу усну стисну, да јој се горња као и образи уздигоше, надмеше, поведе коло. Али како! Знала је да је нога неће преварити. Знала је да ће је сада највише гледати, најдрскије пиљити у њу; да ће сваки њен покрет, сваки део њеног тела, било ноге, било колено, кукове, који ће јој се у игри појављивати из хаљина, све то сада доводити у везу са сутрашњицом, са тим њеним мужем, првом брачном ноћи. Особито знала је да ће је мушкарци, туђинци, који су је ретко виђали, сада прождирати погледима. И зато се очима, упртим у своја прса, колена и врхове ногу, с једном уздигнутом руком, пусти целу себе у игру. Прво као поклекну, одскочи и одмах затим поче округло, топло да се нија и креће по свирци.
Остале једва дочекаше ту њену раздраганост, те и оне почеше још веселије и бешње, особито чувена и страсна играчица, тетка Паса. Она, чим спази Софку како заноси, игра, чисто суревњива, одмах се до ње ухвати. Али и остале тетке, мати јој, не дадоше да се она са Софком надмеће. Све се око ње ухватише, и почеше с њом да се надмећу. То би згодно за Софку, те се неопажена повуче и остави их да се утркују у игри: загрљене, готово један корак у корак, један покрет у покрет, један скок у скок. Ускоро двориште им постаде тесно, свирка јака и силна, чочеци тамни и раздражени...