Nečista krv/Glava deseta

Nečista krv

Deseta glava

33.

Ovamo, kod Sofke, sutra, ceo dan, bilo je tako dobro. I Sofka zato docnije celog života nije mogla sebi da oprosti: kako da ona to ne oseti, i to ona, Sofka, koja je od uvek sve znala, sve unapred osećala, a sad, baš sad, kad se ticalo njene glave, njenog života, tu se prevari! Ali otkud je mogla i znati? Znala je samo da je kuća prodata, da je sinoćni gost kupac. Otac, pošto se ispavao, digao se oko ručka. Dobro ručao, opet prespavao, i u mrak, u veče, čak sišao odozgo ovamo, k njima u kujnu. Pregledao baštu, dvorište. Silazio je i u podrum. Za njim išla je mati, da bi mu bila pri ruci, davala obaveštenja, kad što zatreba.

Posle večere, Sofka je legla ovamo dole, u velikoj sobi, sa Magdom, pošto tada, da ne bi Sofka bila sama, morala je i Magda u toj sobi da spava. Posle, ko zna šta je bilo. Ona nije mogla znati, nije slutila, te da onda bude na oprezi, da ne spava duboko. Već je bila sasvim pomirena sa tom prodajom kuće, a i zaradovana što se jednom i ovako svršilo, da, makar i bez kuće, makar tamo u tuđini. u Turskoj, ipak budu bar zajedno sa njime, te da jednom i one imaju nad sobom njega, da bi, ispod njegove vlasti i nadzora, mogle slobodno da diši, kreću se i žive. Bila je gotovo srećna zbog toga, i odmah slatko, tvrdo zaspa.

Duboko u noć, valjda čak oko pola noći, kada je bila već lakosana, seća se docnije, čula je odozgo, kroz tavanicu, kako sigurno iz očeve sobe, jednako dolazi šum, čak i glasovi, i neko dugo hodanje. Onda, kao nikada dotle, materin dosta jak glas, kao neko odupiranje, svađa, plač.

Sutra, u jutru, mati joj se pojavi na stepenicama sa rukom na čelu, preko očiju, a usta joj i celo lice bilo gotovo unakaženo, toliko iskrivljeno od užasa. I čim dođe ovamo u kujnu, kod Sofke i Magde, samo što bi u stanju da naredi:

— Magdo, odvedi Sofku kod tetkinih. Ona neka ostane, a ti se vrati.

To je bilo dole u kujni, gde je još bio mrak, vlažna zemlja, skoro počišćena, gore od čađi crne grede, a sproću po polici one žute tepsije. Sofku, čim to ču od matere, a dobro je znala šta to znači, počeše te tepsije kao neke velike krvave oči da proždiru i sve oko nje u kolutove da se okreće. Pošto posrnu, da joj se ruke dotakoše poda, brzo se ispravi i poče, ustrašena, a nikako ne verujući sve to, kao u groznici, očima da traži mater. Ali, ona je već bila otišla tamo, u sobu, i naslonjena na prozor, tiho je, tiho plakala i grcala. Da li od jada, bola, ili od sreće i radosti što je i to dočekala, da eto svoju Sofku udaje? Jer to, da je sluškinja odvede i tamo ostavi, za udavaču zna se šta je: isprošena je, i za dva, tri dana sklanja se u komšiluk, da bi bila pošteđena od navale sveta, zapitkivanja i čestitanja. Sofka, osećajući kako joj se od užasa palci na nogama grče, pa joj se taj grč, bol uz kolena penje i probada joj utrobu, polovinu joj seče kao nož, priđe materi.

— Nano!

Ali mati, kao bežeći, okrenuvši se od nje, sve više je naslanjala glavu na prozor, i sve više | plakala. Kroz plač, poče Sofku da moli da joj ne prilazi, ne pita je, i raspituje se:

— Idi, idi čedo! Oh, zar ne znaš šta je. To je. Sudbina zar? A znala sam ja da od njega šta drugo, dobro kakvo, i ne može biti. Znaš već sada šta je. I bar ti me, Sofke, ne muči. Zašto, moje je i ovako mnogo. Oh!

I opet se predade, ali jednako tiho, iz straha, da onaj gore ne čuje.

Sofki, ma da joj se još sve vrtelo: i soba, tavanice, i ispred nje ona, mati joj, sa tim prozorom sobnim, na koji se bila naslonila, ipak, zbog tot materinog plača, bi lakše, što bar po njemu vide da mati to ne odobrava.

Ali nikako ne mogući da u sve to veruje, ne znajući šta da čini, čisto pade.

— Pa zašta, nano? Zašta?... — poče, a već joj od besa suze udariše.

— Ne znam, čedo! Ne znam, ne pitaj me. Samo to: svršeno je. Eno, on tamo, gore: besni! Na oči ne smem da mu izađem. Oh, crna ja!

Sofka se diže. I, osećajući takvu snagu, takav bes, čak i mržnju prema ocu, pođe ovako sa njom da postupa, što ovako brzo, odmah, kao da je ne može gledati.

Ali, da li što je otac bio odozgo video kako se k njemu penje, ili što Magda, spremajući kod njega u sobi, zaista, kakva je luda, sa suzama i jecajući radila, i on te njene suze video, tek Sofku preseče njegov strašan glas i psovka prema Magdi:

— Ti, nemoj tu da mi sluziš i sliniš! Gle ti pezevenci i ćopeci jedni!

I što je najgore, Sofka oseti kako se to: „pezevenci i ćopeci“ odnosilo na sve njih ovamo dole, a osobito na nju, Sofku.

A glas mu je bio tako suv, stran; u njemu ni topline, treperenja, tako da se Sofka sa po basamaka brzo vrati, još uvređenija. Posle, čim Magda siđe, nemo, nikome se ne javljajući, ode sa njom kod tetka-Katinih. Čisto se spoticala grabeći da što pre ode, kao da pobegne od svega toga, a opet, opet nikako još ne mogući u sve to da veruje. Znala je da oni to i tako sa njome ne mogu da čine. Nije ona kao svaka: nije dete, šiparica, da ništa ne zna i ne sme da zna, pa tako, u tren, kako oni hoće, sa njom da čine... Ali, pored svega toga, najgore, najteže joj je bilo: kako ona da to ne oseti, ako ne u početku, a ono bar sinoć, — da taj gost nije kupac kuće, već, već...

I tada se poče sećati. Tek tada bi joj jasno i ono njegovo zaprepašćenje kad je vide, a posle onda ono neskidanje oka sa njega, pri tom večiti trepet punih mu usta i ono na mahove, kad s ocem ostane nasamo, potvrđivanje: „Ja, što rekoh, ne porekoh!“ Dakle, on, još i ne videvši je, pristao da je uzme, a sad, kad je i video, tim radije i srećnije.

Tetka, kad je vide, iznenadi se. Ali Magda joj mimikom i sa nekoliko turskih reči kaza sve. Tetka od radosti, sreće, nije znala šta će. Ali po Sofkinom licu, po drhtanju, po posrtanju, i naročito po vrelini koju oseti kad je Sofka poljubi u ruku, vide da treba što pre da je ostavi samu. | Zato ona brzo uđe u sobu, i pošto tamo još brže razmesti i počisti, pozva Sofku, kao tešeći je:

— Odu, odi Sofkice. Sedi, odmori se. Ništa nije, i ne boj mi se!

I ne mogući da izdrži, zajedno sa Magdom otrča Sofkinoj kući.

Sofka ničke pade na krevet i, pored svega, oseti blagodarnost prema tetki što, kad ode, Sofka ču kako je zaključa. Bar je oslobodi da ne mora strepiti od nečijeg dolaska.

Ali je trebala bar i kapiju da zatvori, te da kroz nju docnije ne vidi ono što je najviše potrese i zaboli; da ne vidi odovud iz sobe, sa kreveta, kroz prozor i kroz otvorenu kapiju sproću nje, njihnu kapiju i njinu kuću i šta se sve tamo radi. Osobito kada iz njine kuće poče svaki čas da izlazi Magda. A Sofka je znala da ona to trči po rodbini i sve poziva.

Uskoro, vide kako iz rodbine, radosni, na glas da je on, efendi Mita došao a preplašeni što ih zove k sebi, jer to nije imao običaj, počeše da dolaze svi, osobito stariji, tetini, stričevi, ujaci. Svaki čas po koja tetka, naročito Kata, otuda izlazi i opet se vraća. Poče kuća onako sa otvorenom kapijom da se zakrčuje, puni. Ali opet sve zanemelo, sve sa tajanstvenim i gotovo uplašenim izrazom lica. Sigurno gore otac, saopštavajući im Sofkinu udaju, u isto vreme naređuje im da niko o tome ne pisne, da ne bi ko od komšiluka i ostalog sveta doznao, dok se udaja ne bude sasvim svršila. A sada, kada im je to saopštio, mogu da idu kućama, da se spremaju, čiste stajaće | haljine i drugo, da bi bili gotovi kada ih pozove da dođu na svečanost. I to je Sofku najviše poražavalo, ubijalo. Što tako sa njome da čine; i to sa njome, sa kojom su se do skora s tolikim poštovanjem i ljubavi ophodili? A sada: kao da ona nije ništa, i nikada ništa ni bila. Nego, kao da je uvek bila obična, kao neka stvar. I to za koga je udaju? Koji je to? Šta je? Odakle je? I onda bol, tuga, plač, jad, sve veći i veći, poče da je hvata, te poče osećati kako, onako ničke ležeći, čisto u nesvest pada. Po čitav sat gubi se, ništa ne zna za sebe. A zatim teško, dugo, jedva se povraća. Ali što je dan veći bivao i više prolazio, a ona jednako ovamo sasvim usamljena bila, sa užasom poče opažati kako u tim njenim zanosima, nesvesticama, sve više oseća — a od toga odmah bi joj zubi zacvokotali — kako joj sve jasnije dolazi taj, sinoćnji tobožnji kupac kuće, a sada u stvari prosilac. Kao oseća već sebe u njegovu krilu i na sebi ona njegova usta, što su sinoć onako požudno drhtala, i njegove ruke sa onim nežnim, kratkim, odozgo maljavim prstima. I zbog toga kosa joj se poče dizati, i po čelu svuda je hladan znoj probijati. Obezumljena od užasa zbog tih slika, poče se dizati, i kao bežeći iz sobe huktati:

— Bože! Bože!

Ali nemajući kuda, na drugo koje mesto, opet je ničke padala po krevetu.

I već kada sasvim dođe noć, ona najzad doznade sve. Tetka joj se vrati otuda, a Sofka je znala da će sada, kao što je red i običaj, od nje doznati. I to neće baš iz njenih usta čuti, nego | će ova doći sa još kojom ženom, tetkom ili strinom, pa će one, nikako ovamo kod Sofke i ne ulazeći, već u kujni, spremajući večeru, malo bolju (jer za Boga, eto imaju gošću, Sofku), glasno se razgovarati, da bi iz toga njihnog razgovora mogla Sofka sve čuti: i ko je mladoženja, odakle je, šta je, i sve ostalo što treba.

A tako zaista i bi. Pošto otključaše kujnu, upališe sveću, raspališe oganj u kujni, spremajući večeru, počeše da pričaju: — Od uvek je to tako. Eto ta i ta pošla je još za goreg. Ni u snu nije ga snila a kamo li videla. Glavno je da je dobra kuća Sada eto taj Sofkin prosilac, taj Marko, toliko bogat, da se gotovo ne zna šta sve ima. Istina, od skora se doselio iz Turske, ali još tamo po granici drži hanove i prodaje stoku turskoj vojsci. Ovde u varoši od skoro je sa kućom u donjoj mahali...

Ali se Sofka iznenadi kad još ču kako, kao pravdajući se, počeše da pričaju: da, iako je mladoženja još mali, tek mu je dvanaest godina, ipak bi se svaka smatrala za srećnu što u tako bogatu kuću ide. Dakle, ni on je ne uzima za sebe, nije udovac, još manje bez dece, već eto za sina, koji je gotovo još Sofka poče osećati kako će kroz grlo svu krv i svu utrobu izbaciti, jer tako poče da se nadimlje i od bola, neizmerna jada, da stenje. Ali se brzo trže. Iziđe u kujnu. Kada je na svetlosti od ognjišta i sveće ugledaše, tetka joj samo promuca:

— Kuda, Sofkice?

— Daj mi šal! Idem do kuće, nešto sam zaboravila.

Jedva je to mogla da progovori, pa i ne dočeka da se šalom, koji joj tetka preneražena pruži, sasvim zaogrne, uvije, nego samo nabacivši ga, uvijajući više glavu, da je ko ne vidi, iziđe.

Ni mrak, ni samoća, ni mrtvo padanje vode sa česme ne uznemiri je. Sada je već ona svoja, nije Sofka devojka, Sofkica, efendi-Mitina, već prava žena, svoja, ničija više. Od besa stiskajući prsa, da bi od bola čisto jaukala, i dižući šalvare, da što brže i sigurnije korača, brzo pređe sokak, česmu, i uđe u kuću.

I gore, i dole, i svuda su gorele sveće. Kao da nikada nje nije bilo, kao da je ona umrla, odavno je saranili i već zaboravili, tako je u kući bilo sada mirno, i osvetljeno.

Magda ispade iz kujne i čisto ustuknu ispred Sofke. Ali Sofka je, pokazujući gore na očevu sobu, samo upita:

— Ima li koga?

— Sam je.

Sofka se pope. Ispred vrata vide samo njegove poređane cipele i već poče da drhti. Ali silno otvori vrata i uđe. Svetlost se od sveće zaleluja i gotovo što svojim plamenom ne opali kosu očevu. Kada je pogleda, on, kao da je neki stran došao a ne ona, njegova Sofka, podiže se i samo reče:

— Efend'm!

Ali po njenoj uzbuđenosti i silini iz očiju poznavši je i dosetivši se zašta dolazi, smrači se, a usta mu već počeše da igraju.

— Tato! — poče Sofka, a to „tato“ jedva je | izgovarala, od tolike gorčine i uvređenosti što on tako sa njom radi.

— Ja ne mogu i... neću...

I osećajući da će izgubiti svu kuraž i briznuti u plač pred njim, dovrši brzo:

— Ja ne mogu i neću za takvoga da pođem!

Samo vide kako se on podiže, sa nekim suvim podsmehom, onako u čarapama, priđe joj i svečano poče:

— Sofke, sinko! Lepota i mladost za vreme je.

Što Sofku gotovo prenerazi, to je što u njegovu glasu zazvuča to kao njegovo sopstveno iskustvo, jad, gorčina. On je sam to tako nekada mislio da je lepota i mladost najpreča, najveća, sada evo zbog toga došao dotle, do siromaštva; a da nije tako mislio, ne bi njenu mater uzeo, ne bi zbog toga ovoliko pretrpeo, ovoliko se namučio, potucao i još, sada, kada se smilovao i rešio da se k njima kući ponova vrati, a ono, mesto blagodarnosti, gle šta!...

Sofka ipak promuca:

— Ja ne mogu!

— Ni ja ne mogu.

I odskoči od Sofke, uspravi se. Sofka vide kako mu se po ćilimu prsti od nogu u čarapama grče, tresu.

Da ga kao umilostivi, produži Sofka.

— Sramota! Od drugarica i sveta sramota me, tato!

— I mene je sramota!

Jednako uspravljajući se i već od besa tresući se, I to ne kao pred Sofkom, već kao pred samim sobom poče sav jad da izliva:

— Zar mene nije sramota? Zar ja to hoću, milo mi? Zar ja ne znam koliko je to što ja to moram? I to ja, ja! Oh!

I razgnevi se na neblagodarnost Sofkinu, jer on se samo za njenu ljubav vratio, da je dobro udomi. A to što je daje za mladoženju koji je još dete, to nije baš toliko strašno koliko je strašno ovo njegovo: što on eto mora sa tim Markom, seljakom, da se prijatelji, da se ljubi, sa njime da živi. Pa, pored svega toga, eto još i ona — „neće“, „ne može“. A on može! On može sve to, a ona ne može! — I drhteći od besa, osećajući kako mu noge u čarapama upadaju u ćilim, te ispod njega oseća tvrdoću daske, sa rukama zakopčanim ostrag, sa razdrljenim vratom, po kome se, istina sad obrijanom ali već zbrčkanom, jabučica bila isprečila, i gotovo ga gušila, ne gledajući nikako u Sofku, produži sam sebi da govori:

— I ja mogu, a svi drugi ne mogu. Ja sve to mogu, ja sve moram. Ja? Efendi Mita! Nećeš, sramota te, sramota vas je (a to „vas“ odnosilo se na sve njih, na nju, mater, ceo svet). A ne bi vas bilo sramota da ja idem pred crkvu, u amale, u Šareni han, da tamo dočekujem turske trgovce, moje poznanike, prijatelje, koji se nekad za srećne smatrali kada bi im primio pozdrav, rukovao se sa njima, a sada: da ih provodim po čaršiji, po pazaru, da terdžumanim i seiz da im budem, da bi mi platili ručak u hanu i pri polasku strpali koji groš u šaku, da od toga kupim brašna, donesem vama, da bi imali šta jesti... To li vi hoćete od mene? Nikada ga Sofka ne vide takvoga. I što najstrašnije bi, to je što oseti kako je sada ona, njena udaja, njen bol, jad, sve otišlo. A da je on, on sad tu, njegova nesreća i crna sudbina.

Hodao je. Nije mogao da se nadiše. Prsti su mu pucali; glava njegova, već uska, stara, sparuškana i obrijana, sva se tresla. Zahuktan, nije mogao da se smiri. I Sofka oseti da ovo što je rekao, i što se zbilo između nje i njega, nije svršeno, nije najgore, da po ovome što nikako ne može da se smiri, ima nešto još gore da dođe, jer, osvetljen od onih sveća, koje su već nakrivo gorele, videlo se kako mu pojas i sva polovina drhti, trese se, kako ga kolena, butne kosti izdaju, njihaju se. I kako i on sam, osećajući da mora između nje i njega čak doći i do toga, jednako pritiskuje glavu rukama, i ječi:

— Oh! Oh!

I kao da bi hteo da se smiri, zaustavi, da izbegne i spreči to. Ali bi i to.

Brzo se okrete k njoj, približi, prstima je dohvati za glavu, oko uva i kose i sav trepereći i uzdižući se na prste i obzirući se oko sebe, da ovo, što će sad biti, možda i sama noć ne čuje, tiho, grobno poče:

— Ili, zar, sinko, čedo, Sofke, Sofkice moja, ne veruješ tati? Misliš da tata laže, da ima para, nego tako hoće, ćef mu da te uda. I ako to misliš, onda — pogledaj tatu!...

I razgrnu pred njom mintane, koliju.

Sofka, zaprepašćujući se, vide kako su samo krajevi kolije i mintana njegovih i to oni uzani porubi, koji se pri hodu lelujaju i vide, kako su samo | oni bili opšiveni novom, skupocenom postavom, dok ostala leđa iznutra, cela postava, sva je bila stara, masna; pa čak negde i bez postave sa poispadalim pamukom. A sam on, njegova snaga, prsa, koja su mu sada bila otkrivena, zaudarala su na znoj, hanove, nepresvlačenje, neopranost, masnoću.

Sofka samo poniknu i gotovo pade do njegovih nogu.

— Oh, tato, tato!

Brzo iziđe, nije znala kakvog ga je ostavila, da li onako napred raskopčanog i masnog, ili palog, na patosu. Bežeći, primeti kako joj mati prođe pored nje, i ode k njemu. Po tome ona vide da je ova sve prisluškivala, i sada, bojeći se da mu se nije što desilo, brzo otrča k njemu.

I zaista, tek što Sofka siđe niz stepenice, i pođe ka kapiji, ču se odozgo prestrašen materin glas:

— Vode, Magdo! Vode brzo!

Sofka iziđe na otvorenu kapiju i pođe tetki. Nije bila ni vrela, niti osećala jad, bol, već je bila utučena i čisto skamenjena. Brzo pređe česmu i fenjer, koji je mutno osvetljavao oko sebe. Voda je sa česme teško padala. Svuda je bilo mirno i mrakom pritisnuto, nigde se nije čuo ni lavež pasa, ni bat čijih koraka. Jedino gore, iz njine kuće i iz one njegove, očeve, sobe, jednako se svetlost prozorska menjala. Čas je tamnila, čas sijala, sigurno od senke materine, koja je išla po sobi, možda nameštala oca u postelju, polivala ga vodom, osvešćavala. |