Nečista krv/Glava devetnaesta
| ◄ Glava osamnaesta | 33. | Glava dvadeseta ► |
Sutra sunce zateče čočeke preobučene u bela odela i nabeljene, i to mnogo, utrpano, da bi se sakrile bore i umor na licu od noćašnjice. Dvorište je još mirisalo na prolivano piće i jelo, a osobito po pragovima i stepenicama. U bašti od onoga jučeranjeg velikog ognja jedva se podizao i rasplinjavao okvašen, ugašen dim, koji je već mirisao na đubre.
Dole do kujne, u onoj velikoj sobi, Sofka je već spremna i obučena čekala. Na njoj je bila sama svila. Ali ni šalvare, ni njena gotovo gola prsa, pretrpana nizama i dukatima, nisu mogla od dugačkog i gustog nevestinskog vela sasvim jasno da se vide. Jedino što se ispod toga vela videlo kako joj blješti grlo, vrat i podbradak sa ustima. j Usta joj se nikako nisu mogla da smire. Jednako je gutala pljuvačku. Pokatkad počela bi da oseća kako joj i pored sveg naprezanja i upinjanja, iznenada, odjednom zaigraju kukovi. A nije smela da sedne, odmori se. Osećala je kako joj znoj na prsima kao graške izbija, valja se i između dojaka, niz onu dubodolinu, pada, kaplje. A ništa nije sada sa sobom smela raditi, osobito oko svoga tela, jer je znala da, kad bi počela ili da namešta kosu, razgrće šalvare, da bi slobodno mogla kročiti ili, kad bi ta sada oznojena prsa počela brisati, da bi svaki odmah s podsmehom pomislio, kako se ona eto sprema, doteruje za muža. Zato je morala sasvim ukrućena da stoji i da bude ukočena, ukipljena. Sve što se sad oko nje po kući, dvorištu događalo, za nju nije postojalo. Ona je jedino znala i mislila samo na to: kakva će biti kad pođe prekorači prag i pojavi se pred svatovima i svetom. Zato joj i samo vreme brzo prođe. Ona huka, graja, dočekivanje svatova, njihni pucnji pušaka, kao neko halakanje, topot konja, krckanje samara i, po bašti, i od konja i od ljudi, u tišmi rušenje ograde, gaženje cveća — otuda nijedna bašta posle udadbe ne može se po dve, tri godine nanovo podići i sasvim zazeleneti — sve se to oko nje tako brzo zbi. Samo se trže pred izlazak, kada dojuriše tetke i strine, i plačući, praštajući se od nje, počeše je grliti, ljubiti i kititi najviše cvećem po kosi.
U tom uvedoše devera: mlad, visok i, videlo se, naročito odeven i ukrašen seljak, a tamo kroz | kapiju grunuše izmešani i mladoženjini i Sofkini svirači i čočeci sa svirkom i pesmom:
Hadži Gajka, more, hadži Gajka devojku udava.
Mati joj poslednja dotrča, poče da je ljubi i jeca:
— Sofke, Sofkice!
Ali Sofki su čelo i usta već bili hladni, te se ona brzo i nemo sa materom poljubi i pođe, iziđe iz sobe.
Prekorači prag, ali sunce, sjaj i graja je zapljusnu. Veo joj se zakači za prag, i to joj dobro dođe. Zastanuvši, malo okrenuta u stranu, sa uzdignutom rukom kao braneći se od toga sunca, sveta i graje, čekala je da joj otkače veo, i u tom oseti kako se pribira, snaži. Jer stojeći tako na pragu, znala je da je celom tom svetu dala vremena da je već ovako upola dovoljno vide, te da se posle ne preneražuju i začuđuju kada se ona sva k njima okrene. I to bi. Ona, i tako poluokrenuta, čim se pojavi, ču opšti žagor i dah. Osobito se ču kako njegovi, svekrovi seljaci, iznenađeni, zaradovani i čisto ponosni zbog te njene tolike lepote, počeše sebi a naročito njemu, svekru, svome bati, kao da čestitaju:
— Ah, bato! ah, bato!
Kao svakada nisu odmah mogli da joj otkače taj veo, jer svi su hteli i grabili se.
I tako, zastanuvši na pragu, ona se sasvim pribra, i kad bi gotova, brzo se okrenu i sve, i svatove, i okolni svet, mirno, jasno i sa osmehom pogleda i kao pozdravi klimnuvši glavom. Izlazeći na kapiju oseti samo kako joj lice i kosu do- | dirnu onaj venac od šimšira i drugog cveća, već osušenog, gotovo sparuškanog od fenjera, i to je zadahnu nekim zagušljivim mirisom kao na tamjan i sveće. Ali i od toga se ona brzo otrese, jer vide kako je ispred nje ulicom, pa čak tamo do crkve, sa obe strane bilo puno sveta. Sve se kapije crnele, ispunjene ženama, osobito devojkama, koje su iz sviju krajeva varoši i mahala sišle.
Polako i umorno je išla. Daleko ispred nje igrali su i vili se čočeci, praćeni, opkoljavani gomilom dece. Ali Sofka je znala kako niko ne gleda u te čočeke, nego svi odmah ovamo, pravo na nju upiru poglede i, propinjući se iz daleka, trude se da je što bolje vide, i da sve na njoj do sitnica zapaze. Svi hoće da vide da li je zaista onako lepa, onako obučena i okićena kako se mislilo. I zato Sofka, pored svega što je znala da ne treba da se žuri, da treba polako da ide, ipak, i protiv svoje volje, poče da ide brzo, gotovo je devera ona vodila a ne on nju. A što se više približavala kraju ulice, prilazila samoj crkvi, sveta, gužve sve je više bivalo, sve se više oko nje stešnjavalo, crnelo. Uz to se još zvona sa crkve počeše mešati sa svirkom, hukom, te joj poče sve teže bivati. A pored ove gužve i tišme ispred nje, dosađivala joj još i ona svatovska huka iza nje. Znala je da to za njom idu njeni: tetke, strine, a iza ovih njihni muževi, svi u dugim čohanim kolijama a plitkim cipelama, kratkih nogavica od čakšira, da bi im se oko članaka videle njihne, hadžijske, bele čarape. I svi oni, njeni, zajedno jedno uz drugo, da se time kao odvoje od ostalih svatova, osobito od svekrovih, od onih seljaka na konjima. A iza sviju ide on, svekar joj. Radosno se on na alatu, u novom sedlu, isprsuje i hoće sve ispred sebe da gleda: i čočeke, i nju, Sofku, kako se spram sunca a u oblaku od svile i zlata svetluca, a opet ne može da se nasluša svirača, koji, kao poslednji, moraju oko njega da idu, moraju silno da sviraju i pevaju, da bi mogli čak i čočeci tamo ispred Sofke da ih čuju i po taktu da igraju. Odmah uz njega njegov verni Alil. On, onako u čalmi, suv, ide s alatom nogu uz nogu svirajući u grnetu. Marko, od radosti, svaki čas mu lepi dukate po čelu i čalmi. Ovi njeni, hadžije, okreću se neki zlobno, drugi s podsmehom, gunđaju međ sobom: „seljak“, „kerpič“ ali ipak zato svi ga glasno pitaju:
— Svekre, na ćev li si?
— Kako da ne, kako da ne? — čuje Sofka kako im odgovara, i sigurno ponova Alilu lepi novac.
Ispred crkve od prosjaka, dece i zaludna sveta ne može da se priđe. Crkva, onako široka na stubovima, sa tremom oko sebe, starim krovom, starim direcima, nagorelim od mnogih sveća, patosana onim širokim ispucanim pločama i sa mračnim, na svod, gvozdenim prozorčićima, poređanim do ispod samog krova, izgledala je tako hladna, kao skamenjena. A još mrtvija joj dođe crkva kad uđe u portu, a ispred nje potrčaše popovi crneći se i šušteći u svojim mantijama, dugim kosama, zaudarajući onim njihnim mirisom na duvan, burmut i vosak.
Ali u samoj crkvi joj bi bolje. Valjda što ona vreva i svirka presta, a ona, odvedena pred dveri, osta sasvim sama. Tada prvi put u životu, tako pred dverima, u sredini crkve, oseti ona celu crkvu oko sebe, svu njenu širinu, visinu, osobito njene visoke svodove kao čak u nebo, sa počađavelim tamnim slikama, sve iz Strašnoga Suda. Ovamo ispred nje, do samog lica joj, izdizao se visok ikonostas, okićen poređanim kandilima i ispunjen ikonama. To su bile sigurno one najvažnije sa najvećom moći isceljenja i čudotvorstva. I dokle ju je iz ikonostasa, ramova od slika i drvoreza čisto gušio miris na crvotočinu, buđu, tamjan i pokapane sveće, dotle ju je opet iza nje onaj prostran pod, patosan pločama i sa vlažnom, trulom prašinom, hladno obuhvatao i punio jezom. Sunca, svetlosti ni od kuda nije bilo. Jedino iz oltara, iznad časne trpeze bio je veliki okrugao otvor i kroz njega je silno u snopovima prodirala svetlost. A izgledalo je da je to navlaš tako udešeno, da bi pojanje, služenje službe ovamo što svečanije, što jasnije i potresenije bivalo. Sofka prvi put u životu vide jasno ispred sebe, kroz dveri, časnu trpezu i onu mrtvu, tako hladnu, tako staru razvijenu plaščanicu, i oko nje poređane putire, krstove, čirake sa upaljenim svećama. Iza sebe slušala je kako se svatovi kreću, premeštaju s noge na nogu, čekajući a ne smejući ni da kašlju, ni da slobodno dišu. „Njeni“ s jedne strane, poređani u stolove, a „njegovi“, svekrovi, s druge strane, zbijeni, i tamo čak do samoga ulaza. Poče osećati kako je bole noge, osobito listovi, valjda od toga nemog, ukočenog stajanja.
U ruke joj uguraše upaljene kumovske sveće i do nje, tako isto pred dveri, takođe sa upaljenim svećama, dovedoše njega, mladoženju. Ispod očiju, kroz krajeve očne, ona ga poče gledati. Posle ispita sada prvi put ga vide celog. Isto onako mali, sa već širokim prsima i razvijenim vilicama i podbratkom, ali ramenima i ručnim kostima još detinjim. Osobito mu je bila sniska, do kože ošišana detinja kosa iznad ispupčena čela. Ma da je imao najskuplje čohane čakšire i svilene pojaseve, ipak, videlo se da se u njima gubi. Ni kukovi, ni kolena mu se ne vide. Džepovi sa kolutima gajtana sasvim se izgubili u trbuh i u pojas, i jedva su mu virili. Ali ispred njih, u oltaru, poče već da se širi tamjan i začuše se praporci na kadionici. Na donja uska vrata do pevnice iziđe klisar noseći nalonj i venčane, iskićene, srebrne krune. Na to se ču žagor svatova, koji sigurno nagrnuše tamo oko postavljenog nalonja. I onda odjednom i to tako iznenada da Sofku čisto u čelo udari, te joj glava klonu, otvoriše se dveri sa sveštenikom u zlatnoj odeždi, koji, čisto uživajući u toj zaprepašćenosti, silno, glasno zapeva: Mirom Gospodu pomolim sja!
I posle, kada je od dveri povedoše natrag sa mladoženjom, ona je kroz trepavice samo u njega gledala. Samo je njega osećala, kako joj dopire do ispod pazuha. I nikako nije mogla kolena da mu sagleda, tako je on sitno išao pored nje.
Služio sam prota i svi sveštenici i đakoni | pa i klisari sa grobljanske crkve. Svi su oni bili tu, jer se već načulo ko je on, taj njen svekar, gazda Marko, i kako će sada sam dukat padati. I zato, da bi što više kao opravdali taj silan novac što će od njega dobiti, nije se smelo sa venčanjem brzo svršiti. Morala da bude prava, istinska služba, bez skraćivanja. Sofka ču kako otpočeše njeni, poređani tamo u stolove, da odgovaraju na jektenija. To je bilo njihno, njihne kuće i familije kao pravo, odličje.
Ali ovamo oko nje sveće su sve više gorele, i od njih sve je gušći zadah bivao, a sama je ona sve više okružavana i potiskivana od svatova. Osobito se propinjali njeni: tetke, strine, koje su jednako, ne toliko u nju, koliko u njega, mladoženju gledale i piljile, dobro motreći, kako ga Sofka drži za ruku, kako se muči da mu malu detinju ruku zadrži u svojoj. I to držanje mladoženjine ruke bilo je za nju najteže. Osećala je kako njegovi ukočeni, uplašeni prsti samo leže u njenoj ruci, te ona mora jako da ih steže, da bi ih mogla držati. Srećom bili su preko njihnih ruku prebačeni darovi, basme i svile, te se nije moglo videti njeno neprekidno upinjanje: čim oseti kako od njegovih prstiju sve po jedan manje i manje ostaje u njenoj ruci, dok ne ostane samo jedan, ona onda mora ponova celu njegovu šaku da hvata.
Jedini kao da se tome dosećao svekar Marko, jer ga je videla kako se on sve više i jače probija izmeđ svatova i izdiže se na prste, da bi ga ona videla i time je kao ohrabrio. Ali što se više odužavalo venčanje, molitve, pevanje, oko njih sve zagušljivije bivalo, mladoženja se sve više umarao. Sve mu se jače znojila ona ruka u njenoj. Sofka je osećala kako sve mučnije, sve teže, jedva zadržava njegovu oznojenu ruku. Odjednom učini joj se kako ne može više, jer mu toliko klize prsti iz sada i njene već oznojene ruke, da će još pre svršenog venčanja morati da mu ispusti ruku, i razdvoje se. I eto, sad će se njoj desiti ono što se ni jednoj pri venčanju nije dogodilo: da se sve pokvari, jer tim razdvajanjem ruku, padanjem svatovskih darova između njih na pod, prekida se bračna veza. Oseti kako joj od straha i užasa poče crkva da se vrti.
Ne znajući već šta će, odjednom podiže glavu i pogleda svekra tako očajnički, da se ovaj prenerazi i zanese od straha. Pomisli da je ona uzalud sebe mučila i gonila, ali sada, pred svršetak, kada će da se zaključi bračna veza, ne može da izdrži, hoće da odustane od ovakve svoje neprilike, ovakog muža, zato ga sada tako očajno gleda, moleći za oproštaj, što će ga eto obrukati, osramotiti. Ali Sofka mu mimikom odreče da nije to čega se boji, već pokaza svoje rame i ispruženu ruku. On, sav srećan što nije ono, doseti se. I Sofki on dođe tako drag i mio što poznade da ju je razumeo, jer vide kako on brzo pozva crkvenjaka i šanu mu nešto. Crkvenjak proti, prota, davši sveštenicima znak, odmah otpoče:
Isaije, likuj!
Sofka upijajući nokte u mladoženjine prste, da bi ih održala u svojoj ruci, izdrža u obilaženju oko nalonja i jedva dočeka da iziđe iz crkve.
Ne žaleći što vide kako se njeni sa svojim sviračima odvojiše i odoše. ona čisto odahnu, kad poče savijati i silaziti drugim delom čaršije, ka mladoženjinoj kući. Dakle prođe i to što je bilo najgore, najteže za nju, to izlaganje pred svetom u crkvi, na dogled, podsmeh svih.
I što je još više ohrabri, to je što oseti kako Marko sada ide odmah iza nje. Sjahavši s konja i smatrajući za dužnost da on sada ima da je oko nje, da je on vodi, išao je peške odmah iza nje, šireći oko sebe laktove i kao braneći je, da je drugi ne potiskuju. I to nju čisto tronu. Okrenu se i sa osmehom mu zablagodari. On, potresen, razdragan, samo promuca, hrabreći je:
— Ne boj mi se, Sofke! Ne boj mi se, kćeri... Tata će sve...
Čaršija, kojom su silazili, sve se više ispred njih širila I gubila, pošto se tu i završavala. Ma da je ovde iz svih ulica kuljao svet, da ih vidi, ipak nije se gušilo, nije bilo tišme. Kao svaki kraj varoši sve je bilo prostrano, razbacano. Iz sredine same čaršije jasno se naziralo kako po ulicama, iza kuća, štrče plastovi sena, slame. Gore, u vazduhu, kao neke grdne tice vezane užetom za svoje dugačke vratove, crneli su se đermovi od prostih, tek skoro iskopanih bunara. U vazduhu, pored svežine, onolike prostornosti, osećao se onaj vonj od balega, đubrišta, pomešan sa mirisom na presno: na mleko, sirove, i plastove suve kudelje.