Nečista krv/Glava dvanaesta
| ◄ Glava jedanaesta | 33. | Glava trinaesta ► |
U zoru, kada su svi bili polegali da se odmore, Marko, sada već svekar, kome su takođe bili namestali, neopažen se diže, i siđe dole. Krišom Magdu zamoli da mu dovede konja. Samo ga Sofka opazi. Istrča za njim.
— Kuda, tato?
Marko se zaradova usled te njene pažnje a i uplaši, da se zbog toga drugi gore ne probude.
— Ćuti, ćeri! Sada će tata da se vrati! Idem, da naredim kod kuće.
Morao je to. Nije smeo novoga prijatelja da odvede onako, pošto je znao da kod kuće niko ne zna i nije ništa spremno. Zato je on cele noći, pored svega pića i vesela, jednako morao da se drži, čuva, da bi, eto kao sad, pre no što svane, otišao kući, spremio i tamo udesio i posle došao po prijatelja da ga vodi k sebi, na dalju čast i dalje vesele.
Zato i on, kad se oseti na alatu, kad iziđe iz kapije, drhćući iz sve snage, pođe slobodno, srećno, što se ne prevari, što se ne ispuni njegova sumnja da nikada Sofka, i tolika i takva lepota, neće poći za njegova sina, još manje ući u njegovu, seljačku kuću, i biti njegova snaja. I on, ni sada još nikako ne verujući u to, od sreće, nije na konju mogao da se smiri. Alat, začuđen tom njegovom nemiru u sedlu, a zbog jako zategnute uzde i njegovih grčevito stegnutih kolena u slabine, poče, propinjući se od bola, da okreće k njemu svoju glavu, kao da ga pita i vidi šta mu je gazdi. Ali Marko samo položi ruku na alatovo čelo, na grivu, između ušiju, i čisto stidljivo, kao umiravajući ga, promuca:
— Ćuti, alate!
I pusti mu dizgin. Alat pojuri grizući uzdu i izmahujući njom, a pazeći da svoje zadnje noge mnogo ne izbacuje u stranu, da ne bi Marka naglim kretanjem svojih sapi u sedlu drmao i druskao. Poleti kao tica pokraj mahala ka njihovoj ulici. Modrina zore i svež, još vlažan vazduh, poče da ih šiba. Tek se svanjivalo. Iz kuća po mahalama razlegali su se na sve strane petli. Upaljene sveće videle su se iz pojedinih soba i štala. Rubovi dolina ocrtavali su se na nebu i gubili jedno u drugom. Marko ulete na otvorenu kapiju, koja je, kao uvek kad bi on bio u varoši, a ne bio kod kuće, nekud noću otišao, morala cele noći otvorena da stoji.
Arsa ga prvi vide, i preplašen odjuri unutra, u kujnu, kod gazdarice, da je probudi:
— Gazdarice, gazda!
U to Marko dojaha do praga kujnskog. Stana, njegova žena, iziđe i pridrža mu konja.
On još s konja, skidajući se, pruži joj ruku.
— Celivaj!
Ona ga celiva, ali se trže uplašeno i poče da blene.
— Kaži, dragička!
— Pa... dragička — poče Stana, snebivajući se i čudeći se.
— Snahu imaš!... — Ali, kao da mu to ne beše dovoljno, zastade i gledajući je odozgo, svetlo, nastavi:
— Snahu imaš, što ceo svet nema, Sofku, hadži-Trifunovu unuku. Ali ne znaš ti, — okrenu se on ljutito, kad vide da ona ne samo što se ne zaradova, već se i uplaši.
Brzo uđe u onu veliku sobu i otuda ču se kako viče:
— Da se namesti! Što god ima, sve da se donese. Sve da se skine s tavana.
Arsa poče kao bez duše, od straha, da donosi i uz pomoć Staninu da namešta. Marko je stajao, gledao i sam naređivao Arsi šta će gde da se namesti i kako.
— Tu... Tako... Još... — I onako u čizmama, pojasima, sa silavom i gunjom, saginjao se i, za čudo, sam svojom rukom, a ne nogom, nameštao je i doterivao asure, pokrovce, govoreći:
— Tako... To ovde... Tako... Daj još... Sve donesi!...
Pošto namestiše sobu i pošto je Marko još jednom pregleda, čizmama utapka, naročito krajeve, | oko zidova, da ne štrči ispod ćilimova slama novih rogoža. I pošto još jednom zapreti Arsi da sve uredi a osobito da se ona, gazdarica njegova, odmah obuče kao što treba, i spreme sve za doček, brzo i to peške ode, vrati se kod Sofkinih, da otuda dovede prijatelje, efendi-Mitu.
Stana, tek kada on ode, kad ostade sama, uvide da je zaista sve to istina. I onda se sasvim uplaši. Ali Arsa joj ne dade. Silom, donoseći joj haljine, gonio ju je da se oblači. Naročito je pazio da, po običaju svom, ne veže i obesi o pojas onaj seljački nožić sa nekim starim, zarđalim ključićima. Ona se oblačila, ali nikako nije mogla još sebi da dođe i nikako nije verovala u sve ovo. Ali, kada docnije, pošto se sasvim razdani, pošto sunce uveliko ogreja, odozgo počeše da se čuju svirači, i već ovamo kod njih da se viđaju mahalska deca kako ispred svirača jure, i kad, sigurno na taj glas svirke, iz komšiluka, tobož zbog vode sa njihovog bunara, počeše da dolaze žene, ona, kao da se sakrije, pobeže, uđe u kuću. I tamo u kujni, da li od radosti, sreće, ili ko zna zbog čega, briznu u plač.
Arsa međutim istrča da širom otvori kapiju I da tamo na njoj dočeka novog prijatelja.
Stana ih, jedva se držeći na nogama, brišući suze, a jednako osvrćući se i krijući se, da je toliki svet, koji odjednom ispupi dvorište, ne vidi i spazi kako plače — dočeka u kujni. Marko, kada je vide takvu smušenu, ne samo što se, po običaju, ne naljuti i ne zgranu na nju, nego smejući joj se, kao da je izvede iz zabune, poče je dirati:
— Ne plači, babo! Da te nije žao, što si postala baba?
I efendi Mita joj priđe, poljubi se sa njom.
— Kako si, prijateljice? Jesi rada prijateljima?
Ona je samo mucala:
— Kako da ne, kako da ne!
I dok su njih dvojica tamo u sobi na pokrovcima sedeli, Arsa im iznosio od svake sorte rakije, da probaju, koja će im se dopasti, pa da im posle tu toči I donosi, ona ovamo, u kujni, nije mogla od ognjišta da se makne. Još više je zbunjivala svirka ispred kuće a najviše navala sve ta: komšiluka, dece, i starih žena, što počeše, kao na svakoj proševini, da pune kuću čestitajući:
— Srećno, srećno, tetka-Stano!
Od Cigana, koji bi joj potražio da štogod pije, svakome je po punu okanicu, onako kako bi dohvatila, davala sa tepsije, po kojoj ih je Arsa bio naređao. A međutim, ma da je znala da to treba, i baš je to najviše i plašilo, osećala je kako nikako ne može da se sagne, da kafu na ognjištu pristavi i skuva, još manje da slatko iznese i posluži, ili bar da uđe tamo k njima, u sobu, i, kao što je red, sa novim prijateljem se razgovara: pita za zdravlje snahe i nove prijateljice, koje istina nije još poznavala, ali koje su joj sad toliko mile i drage, kao da su joj rođene.
A Marko, kao da je znao kakva je ona sada, ponovo iziđe, da je ohrabri.
— De, šta ti je?
I, što nikada, pomilovao je po njenoj uskoj, gotovo sedoj glavi.
Nju to još više potrese:
— Oh, ne mogu, bre, Marko!
I to reče takvim glasom, sa takvim sjajem u očima, kao ko zna pre koliko godina, valjda celog života jedan put, valjda još u početku braka, prve bračne noći, ako joj je tako milo i potreseno izletelo to: „Oh, bre, Marko“, pa eto tek sada, posle tolikih godina. I od sreće dohvati Markovu ruku, prinese je svome licu i poče je ljubiti, osećajući kako je prsti njegovi miluju.
— De, de... — I samoga Marka to teknu i razdraga. — Pa drži se, ne podaj se... — hrabreći je vrati se u sobu.