Nahod Simeon/15
- 9.
PREĐAŠNjE, HASAN
HASAN: Svetla carice! Narod se kupi i ište svoju pravicu. Bez muške glave carstvo biti ne može, zato mene šilje.
CARICA: Hasane, ti ovde? Da Janja u more potone, ne može gore postradati, nego što ja stradam. (0tide).
LAMBRA (za njom).
HASAN (Jamni): Ču li, devojko? Ti si od robinja caričinih: nije li ti poznat uzrok njene nove tuge?
JAMNA: O, jeste. Meni je dobro poznat, čestiti veziru. No za tebe nije probitačno, da ovu tajnu razaznaš. Ona će tebi škodljiva biti.
HASAN: O, kaži mi, tako ti tih lepih očiju, mlađana devojko! I ja ću tebi kadgod u pomoći biti.
JAMNA: Rado bih ti kazala, čiko; no vrlo mi te je žao. Tvoje će se srce većma batrgati.
HASAN: Ne muči me toliko, lepa devojko, već mi kaži, ako Boga znaš!
JAMNA: E, kad si toliko navalio, evo ti tajne: Moju caricu ljubov muči.
HASAN: Ljubov!?
JAMNA: Jest, ona je zaljubljena.
HASAN (naprasno): U koga?
JAMNA: Ne boj se, nije u tebe. Drugi je predmet njene ljubovi. (Podrugatelno). Mlada je, veli, još, da za starca pođe. (U polasku tiho). Carica drugoga ljubi. Blago meni, moj će Sinan biti! (Ode).
HASAN: Ha, gujo, to li je tvoja žalost! Moj trud da zabadava bude? Čekaj! (Pođe k caričinoj sobi). Ne, zmiju moram tražiti, koja se tako ulagati znala. Njoj najpre glavu da razmrskam, pa ću lako k nameri dospeti. (Otide).
|