Наход Симеон/16

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

ДЕЈСТВО ДРУГО
◄   9 10. 1   ►
10.

(Горњица у царичином двору).

Царица, Ламбра, мало затим Омар.

ЛАМБРА: Царице, ако Бога знаш, престани!

ЦАРИЦА: Ах, Ламбро, израженија заклетве, подобна једовитим змијама, подижу се и моју совест нападају. Ах!

ОМАР (ступи).

ЛАМБРА: Оди, старино, употреби средства, не би ли је како утешио.

ЦАРИЦА: Ах, Омаре, и ти си овде, од вечитог судије послат, да ми дела пишеш. Ах, ја сам пропала — чуј ме! — ја сам пропала. Опрости ми.

ОМАР: Шта је то? Каква промена од отоичашње тихости на ово движеније! Шта је ово, Зулмо, ћерко?

ЦАРИЦА: Ах, Омаре, ја сам заклетву порушила. И како се ужасавам при овом помислу! Ја љубим, Омаре, ја љубим! И ти се не трзаш? Опомињеш ли се отоичашњих речи, отоичашњег обећања, отоичашње заклетве? Ја сам је сама порушила, без сваке совести порушила. Ах, ја љубим!

ОМАР: И љубов те тако узнемирава, дете моје; љубов, што би требало да тихо кроз твоје жиле тече; љубов тебе тако узнемирава?! Дођи к себи. Ти ниси никакав порок учинила.

ЦАРИЦА: Нисам учинила?! Где је моја заклетва? Зар да је тако порочном згазим ногом? Ја љубим, Омаре, и љубим — немој се згадити! — љубим оног странога, који је дошао мене за помоћ молити. Каква пужљивост! Тек што сам га смотрила, сва ми се крв узмути, чувства ме напусте, и ја останем сасвим у наручју свирепе љубови. Његово ми се чело најмиље учини, његов ми се облик учини, кога ја одавно тражим. Шта сам му говорила, не знам; како сам га од себе отпустила, не знам. То знам: да сам се издала; то знам: да сам му дала познати да га љубим, — Омаре — да странога љубим!

ОМАР: Емаровог друга? И ти се те љубови устручаваш, дете моје?! Може ли што благородније бити, него дари, које овај младић притежава?

ЦАРИЦА: Ах, ти му помажеш, Омаре. Можеш ли тако свиреп бити сврх мене? На што ми је он? Ја сам, несрећом мојом, царица. Може ли он на престол ступити? Не, не може. И ја сам на сваку руку пропала.

ОМАР: Чуј, Зулмо, дете моје. Ако мислиш да и моја реч штогод у народном сабору вреди, то уверена буди, да ћу тога страног на престол попети, чим твој супруг буде. То ти се овом седом брадом и вишњим Богом, који правду љуби, заклињем. Нико ми не може у том противостати.

ЦАРИЦА: И ти ми љубов одобраваш, свирепи, чим ме убити гледаш?! Зар се не сећаш оних мука, које ћу поднети, ако против совести што учиним? Зар су ти тако закони правде непознати? Јест, они су теби непознати. Омаре, Омаре, ти си остарио, вид си изгубио, и не можеш тако очима да допреш, као што ја могу. како се моме взору совест представља: сва изгребена и испребијана, с раздрљеним грудма и расплетеном косом, јауче, до Бога се чује, и мене, њену мучителницу, проклиње, која је троструким бичем шибам! Сад могу ли још дело продужавати, могу ли је, бедну, мучити без никаквог сожаленија? О, Омаре, Омаре, какво се беснило у мојим прсима залегло! Ах, ја сам свирепа, ја сам свирепа!

ОМАР: Царице, царице! Хоћеш ти више да знаш, младо дете, од мене старца, који сам осамдесет пролећа преживео, и који сам век провео закон и вољу Божју испитујући! Не можеш себи да улијеш у главу да љубов код тебе није забрањена, и да је твоја заклетва разрешена. Шта си се ти, млада, и у онаком очајанију, и завештати могла? Ти нити си се кадра заклети, ни заклетву порушити.

ЦАРИЦА: Ах, то су речи, да би само моју совест утишале. Но ја их, несрећна, примити не могу.

ОМАР: Ти мојим речма не верујеш?

ЦАРИЦА: Ах, оне из источника доброте извиру. Ја сам несрећна.

ОМАР:Омар. Чуј, царице, моју последњу реч: Цео овај порок ја на моју стару душу узимам. Ево овде се торжественом заклетвом завештавам.

ЦАРИЦА: Ја дрхћем, Омаре.

ОМАР: Ја не дрхћем, јер знам шта је дрхтати; него ти отечески советујем: приони љубови, прими супруга, ког је твоје срце изабрало. Ти ћеш срећна, — на моју душу! — бити, само прими љубов.

ЦАРИЦА: Ах, како ћу змију загрлити, која ме је већ смртно ранила?! Ја несрећна!

ОМАР: Прими љубов, кад ти старац искусан советује, који Богу и пророку служи. Прими љубов: Ти ћеш срећна бити!

ЦАРИЦА (загрли га): Омаре, слатки Омаре! Ако ме превариш? Ако ме несрећном учиниш? Ја примам — чујте сви, који сте овде! — ја узимам себи супруга.

ОМАР: Ти примаш мој совет, чедо моје. Нек те Бог благослови!

ЛАМБРА: Срећна буди, наша мила царице!


(Завеса падне).


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 164 године.