Napast

←Sumnjiva priča

Napast Pisac: Dragiša Vasić Vitlo i druge priče

Vitlo→

Pred glavnom kafanom sedelo je nekoliko ljudi, sa onim mrtvopraznim izrazom palančana kad ništa više nemaju da kažu sve dok ne stigne današnja pošta s novinama. Dobro me promeriše. A ja opet niti sam mlad, niti toliko naivan da ne bih znao zašto: oni su na meni tražili ma kakav smešan povod te da prekrate onu mučnu dosadu do novina. „De, de, mislim, znam, braćo, šta vam treba, pojeo sam i sâm podosta palanačkih lepinja s kajmakom, ali to što na meni tražite, na vašu veliku žalost, nećete pronaći.“

Bio sam ozbiljno i, kao što se kaže, besprekorno odeven i obuven; nisam bio ni bogzna kakva lepota a ni nakaza, ni cvet u rupici od kaputa nisam imao, niti mi je krajičak bele maramice virio iz džepa na prsima, a u ruci držao sam torbu prepunu poklona ženi koju sam ne velim obožavao, ali među tolikim i posle toliko vremena izabrao i pošao da zaprosim kao čovek ozbiljan i svestan svojih uveliko zrelih godina i situacije.

Iz mene je zračila radost, možda, ali to sasvim nije smešno. A i kako ne bi zračila radost iz mene onda kad sam se nalazio samo dvadeset kilometara do mesta gde su me očekivali sa najvećom radošću. Tako mi je bar pisala verenica, to jest da me očekuju s radošću, jer su sva obaveštenja koja je njen otac dobio o meni i posle kojih se odlučio i dao svoje da, na koje sam poduže morao da čekam, bila izvanredno povoljna. Uostalom, on je tražio da sazna svega ovo: jesam li ja, njegov budući zet, čovek na svome mestu. U pismima kojima se obraćao svojim prijateljima od kojih se raspitivao o meni, molio je on da ga obaveste jedino o tome: imam li ja, čovek koji traži njegovu kćer, kakav god između velikih poroka, to jest, jesam li bekrija, kockar, ubojica ili tako šta. U tim svojim pismima, otkud ja znam zašto, on je ovo ubojica stavljao uvek na prvo mesto a podvlačio debelom crvenom crtom, te izgleda po tome da je to za njega bila stvar najglavnija, da je tu manu ponajviše mrzeo. Hvala Bogu, ja nisam imao nijedan od ovih zaista grubih poroka, zbog kojih ni ja svoje dete drugome ne bih dao, i mogu reći da sam bio sasvim hladan za sve vreme ove ankete o mom vladanju i karakteru, kome se zaista nije imalo šta da zameri.

Čim sam sišao s voza i došao pred onu kafanu ja umolih gospodu da me obaveste: mogu li brzo pronaći kakvog bilo kočijaša da me odveze do mesta, gde me, kako rekoh, očekivahu s radosnom nestrpljivošću. Oni mi, moram priznati, sa velikom predusretljivošću, odgovoriše, da u čaršiji postoje dva fijakera, pa čak svratiše nekoga dečka koji slučajno tuda prođe i narediše mu da sopstvenika jednoga od njih pronađe i dovede. „Dok nije proradio voz, rekoše mi, bilo ih je više, a sad su svega njih dvojica, od kojih je jedan sasvim gluv i još s jednom manom (i tu se pogledaše i zasmejaše) a drugi veliki namćor.“

Ja sam tek ispijao svoju crnu kavu, tanju, slađu i s penom kakvu ja volim da pijem, kad se onaj dečko povrati zajedno sa kočijašem i to onim gluvim što sam na prvi pogled zaključio da me ubijete ne znam po čemu.

Ubrzo se pogodismo, jer u takvoj prilici nisam se mnogo ni obzirao na cenu, samo ga umolih da što pre zapregne i dođe natrag. I nisam dugo ni čekao zaista, a on se pojavi iz jedne sporedne ulice poguren na svom sedištu tako starog, rasklimatanog i propalog fijakera da sam pomislio kako on ni do kafane ne može stići sa svima svojim točkovima. Kljusine su bile užasne nejednake crkotine sa rebrima koja sam na onom, ne baš malom, odstojanju ispred kafane lepo mogao izbrojiti, i toliko malaksale da o kakvom njihovom kasu ne bi ni pomena moglo biti na najvećoj nizbrdici. Sve to oneraspoloži me. Jer svoj ulazak u mesto moje tazbine zamišljao sam sasvim drukče. Ja sam zamišljao da ću tamo kroz varoš projuriti u trku, u tako besnom kasu da cela palanka primeti moj dolazak, a pred stanom verenice zaustaviti se najedanput, naglo, usred onog besnog kasa i treska kaldrme. Tako mi se to nešto činilo vrlo otmeno i gospodstveno i ja sam to hteo da ugovorim s kočijašem koga pogodim i da mu za to naročito platim. „Do đavola, pomislih, kakav li ću izgledati u ovoj užasnoj olupini koja tandrče i pravi veću larmu nego četiri klonfernice jedna uz drugu.“

Tek što sam to pomislio a on stiže pred kafanu, te se podigoh da prikupim stvari. Ali samo što sam ih namestio i naumio da sednem pa da krenemo, kad se odnekud pojavi pa nam priđe jedan čovek skoro trčeći. Oko njegovog dugog mršavog vrata lepršala je kravata sasvim crvene boje. On je bio visok, neiskazano mršav, sa crnim pokvarenim zubima među kojima se videla i dva tri zlatna, usnama i prstima požutelim od duvana i gumom na inače neviđeno visokim potpeticama kao ćilibar žutih cipela. On je imao oči hitre kao u miša i jako bio uzrujan.

— Gospodine, — reče on zadihano — vi se nećete protiviti da putujem s vama. Nužno mi je da smesta otputujem odavde ma na koju stranu, ma na koju stranu. Vrlo mi je nužno. Platiću polovinu pogođene cene.

I gledajući u onu gospodu ispod oka on stade tražiti novčanik ali ga ne izvadi.

Priznajem bilo mi je vrlo neprijatno. Ja pokušah da odbijem:

— Oprostite, vi sami vidite da sam ja čovek vrlo pun, a konji sasvim slabi.

— Ne brinite ništa, — navali on — neću vam ja biti na smetnji, Bože me sačuvaj. Prosto me stavite pored vas kao što bi stavili vaš sopstveni štap. Ja vidim zaista da ste vi vrlo pun, ali vi isto tako vidite da sam ja trska, i da ste poneli kišobran više bi vam smetao od mene.

Kao čovek vrlo mek i bolećiv ja popustih.

Tako posedasmo obojica (on zaista kao štap uz mene) i kad se kretosmo ja pozdravih onu gospodu koja me otpozdraviše, čini mi se, podsmevajući se mome saputniku. Skoro pola sata mi smo mileli kroz varoš i ceo je svet otvarao prozore ili izlazio ispred dućana da nas posmatra. Pešaci su nas uveliko pristizali i čak ostavljali za sobom. Ponekad se činilo da će konji stati i tu ostati da lipšu. Ja sam se već stao nervirati i ko zna šta bi bilo da gospodin moj saputnik ne otpoče vrlo živo da govori:

— Poštovani gospodine, — reče on okrenuvši se upola — vi i ne sanjate o tome koliko je nesrećno stvorenje čovek koga ste ljubazno pustili u svoja kola, ne sanjate tako mi Boga. Da sam sinoć imao revolver, koji sam založio pre tri dana a oteo u bugarskom ratu na Vlasini od jednog neprijateljskog oficira, ja bih sad bio samoubica i ne bih vas danas ni uznemiravao.

Ja ga pogledah začuđeno a on se upola podiže sa sedišta:

— Dopustite — reče pružajući mi ruku i izgovarajući svoje ime — ja sam arhivar, a dugo godina bio sam rezervni narednik. U velikom ratu ostao sam udovac, a posle rata, kao svaki pametan čovek, pipao sam, procenjivao, rešavao se, razmišljao, sve dok ponova ne padoh u klopku. „’Ajde, rekoh, ne zna se šta je gore, da probam opet.“ Računam prošao sam sve, video sveta, govorim francuski, pun sam iskustva, Filadelfija jednom reči, pa nosićemo se. I tako se oženih. I tako se, na moju nesreću, oženih, gospodine. Jer posle četiri meseca moj brak posta ludnica, borba na život i smrt, rat, gospodine, rat iz koga sam se jedva bio iščupao više mrtav nego živ. I tako do sinoć. Šta je bilo sinoć? Evo šta, gospodine. Sedeli smo, pijuckali smo, pričali smo, sami znate, doživljaji su neiscrpni, ratni. Ja uvek pričam iskreno, lepo, precizno i kao čovek od talenta mnogo unosim temperamenta. Ona zna moju slabu stranu, doliva vino, pretvara se kako je zanima moja priča, a posle kad završim, kad izvuče sve što joj treba, ona za gušu.

Dakle pričam ja jedan svoj marseljski doživljaj, ovako: Čitam novine jednoga dana pred kafanom na La Cannabiére i vidim, Nemci pritiskuju li Pariz pritiskuju. „Boga mu, mislim, propali smo. Propadnu li saveznici propali smo i mi.“ I obuze me užas. „Zar da se nikad ne povratim kući?“ Naručim čašu vina i opet čitam novine, i opet čitam novine i opet naručim čašu vina. Ali posle šeste ne vidim šta čitam, ali stvar mi ne izgleda baš tako opasna. „Batali, mislim, šta brineš, čoveče božiji, saveznici su jači, spremniji, bogatiji. Pravda je na našoj strani“, i opet naručim čašu vina. Ali se setim Berte i sneveselim se, pa se setim i Amerike i njenog bogatstva i opet naručim čašu vina. I sve tako i sve tako dok ne obnevideh. Posle nekog vremena gledam svu onu gužvu oko sebe, sedim i mislim gde sam ja. „U Beogradu nisam, u Aleksincu niti ima tramvaja niti ove galame, praktikant nisam, to sam bio pre rata, umro nisam, u rovu nisam, hvala Bogu oslobođen sam. Onda šta? Ili sanjam ili sam mrtav pijan. ’Ajde, mislim, da se uštinem za butinu, pa ako me zaboli znači ja sam.“ I stegnem koliko igda mogu. Stegnem ja, ali ne osetih bol u butini gde sam se svom snagom uštinuo, nego ga osetih u vilici, gde me neko što je do mene sedeo, pošto ispusti strahovit vrisak, skoro urlik, udari jedinstvenom veštinom boksera. Dakle ipak ne sanjam, onda sam pijan, stvar prosta. Pogledam oko sebe i vidim da su one prilike oko mene Francuzi. Prema tome, šta? Prvo sam trebao reći na francuskom šta je sa mnom: „Ljudi braćo, kažem ja, ali na srpskom, sa mnom se desilo slučajno ovo što vidite; nagomilava ljudska nevolja, tuga za otadžbinom, bol od života, eto.“ Oni me gledaju. Vidim ja da me ne razumeju. „Braćo, kažem ja, la patrie“, i odjedanput, onako kao iz rukava setim se: „complètement“, kažem ja. Hoću da im kažem da već nemam kud, da sam stvar. Oni se povaljali od smeja. Vidim ja pomoći nema, a već ne znam koje doba noći. Pokušam da ustanem — ni pomeriti. „Braćo, velim ja, zar je to saveznički?“ Opet ne razumeju. Tada se ponova setih i uzviknuh koliko sam mogao: au ѕecourѕ, au ѕecourѕ! I tako vičem ja u pomoć kao lud a oko mene lom, urnebes. „Braćo, velim ja, ne braćo, nego nebraćo, svršeno je sa savezom, kidamo savez, kidamo, kidamo najozbiljnije, cepamo ugovor, ugovor je parče artije, tražićemo druge kajaćete se.“ I dok se oni sve više smeju, ja sve više besnim kao otrovan. Kako ću da ih uvredim, mislim, i da kažem da bi me svaki drugi pošten saveznik, pa i neprijatelj, odveo da spavam. I na moju nesreću, ne mogući da sastavim rečenicu koja bi tu moju misao iskazala, viknem prosto: vіve leѕ bocheѕ! Posle već ne znam šta je bilo. Kad sam se osvestio ja vidim da ležim ispod dva astala, pod jednim noge i šešir, a pod drugim glava i cipele. Onda se iskobeljam kako-tako i krenem kući.

Na ovom mestu zastade moj saputnik.

— Gospodine, — reče potom gledajući me onim svojim nemirnim očima punim grabljive bistrine — da li me je ono marseljsko vino istrugalo, šta li, želudac mi se stegao i ruke mi drhte od gladi. Imate li slučajno što za jelo?

Ja izvadih pečeno pile iz torbe, ponudih ga i zamolih iskreno da se ne ustručava. Kad ogloda i poslednju koščicu on zapita za cigarete, pa kad ja izvadih tabakeru on uze tri odjedanput pa dve ostavi u džep od prsluka, a jednu zapali. Onda nastavi:

— Stan mi je bio blizu, rue... Bogami ne mogu da se setim, ključ u džepu, sprat sam znao, treći. I zaista nađem kuću, zazvonim, kažem nouvau locataіre, jep sam se uselio pre tri dana, cordon, ѕ’іl vouѕ plait, i uđem. Uđem, gospodine, i pođem uz stepenice. Izbrojim tri sprata, probam ključ, ne ide. „Šta ovo može biti?“ mislim, uporno petljam oko one brave, zapnem — ništa. Popnem se jedan više, probam ključ — ne ide; siđem dva sprata niže — ni maći. Obiđem sve spratove i sva vrata i sve prozore — ništa. A stomak — da poludim, vri, čupa, svira, cvili, razdire, ključa. „Svršeno je, mislim, jer u pomoć više ne smem vikati dosta mi je ono batina pred kafanom.“ Sednem na stepenice, stegnem usnice koliko god mogu, razmišljam, ne znam u čemu je stvar. Ustanem prekrstim se, ponova siđem dole i počnem da brojim. Na prvom spratu lupnem štapom i viknem premіer (računam na francuskom ću pre pogoditi), na drugom pogrešim i opet kažem premier i vratim se — opet počnem iz početka, dođem na drugi i znam da treba da kažem drugi, ali ja kažem quinzième, jer sam imao toliko velikih čaša vina, a tek treći put dođem do trećeg sprata i kažem troisième. Dakle kažem ja troisième i energično probam ključ — Bože sačuvaj, ni da priđe. Stegnem stomak, siđem ponova i kad dođem opet na treći ja zalupam iz sve snage. „Ko je?“ pita moja gazdarica (užasno puna žena preko 130 kila). „Šta, ko je?“ razderem se ja, „otvarajte ili ću sve poklati.“ Ona ne razume i samo viče „ko je?“, „ko je?“ jer ne može da pozna moj glas. Taman ja da kažem komite da bih zaplašio, kad opet nadahnuće: La clef ne marche paѕ“, kažem ja. I tek tada ona otvori. Ona otvori, gospodine, ali tada, oh tada je sve bilo dockan, vi me razumete! Uđem ja unutra i sav srećan hoću da je zagrlim. A kad ona vrisnu i pobeže od mene kao, daleko bilo, od leša. Posle se ipak povrati, čudi se šta to može biti s ključem i traži da ga vidi. Onda ga prinese sijalici, zagleda ga pa se zasmeja i stade ga lupati o astal. Kad tamo, a ona rupa ključa puna sitneži od duvana, koga uvek ima u mojim džepovima.

Odem ja i legnem. I te noći sanjam najstrašniji san u mome životu. Kao zakačio se ja za nogavicu od pantalona, glavačke visim na balkonu trećeg sprata nad ulicom punom sveta koji mi se ruga i povraćam. Povraćam, gospodine, svoja sopstvena creva povraćam i s njima zajedno fascikulu po fascikulu iz arhive prvostepenog aleksinačkog suda, koju sam ja uredio krv pljujući i u kojoj sam na njenu čast služio kao punoplatežni praktikant bez upoređenja. E, verujte, gospodine, u mome burnom životu, pa i za vreme rata, u najstrašnijim borbama, nikad crnjeg straha pretrpeo nisam.

Dakle pričam ja to mojoj ženi i čekam efekat. (Ja vam svoju ženu neću opisivati, ja hoću da vi iz njenih sopstvenih reči dobijete predstavu i pravu sliku toga čudovišta pakosnijeg od pauka.) Čekam ja efekat i taman prineo čašu s vinom da se prikupim za novu priču, kad me ona svom snagom lupi po ruci: „Propalico, veli, zar te nije stid da to pričaš? Alkoholičaru, veli, pa ti ništa drugo u Francuskoj i nisi radio nego žderao to vino i dan i noć.“ Žderao, gospodine, je l’ to lepo, kažite sami? Eto tako kaže: žderao i to meni svome zaštitniku i svome tako reći vrhovnom putovođi života. „Ostavi se, kažem ja, jer kao pametan čovek hoću da stišam stvar, smiri se, kažem, umesto da se dičiš što za muža imaš čoveka jače inteligencije i retko duhovitog...“ „Ti duhovit?“ prekide me ona cerekajući se tako pakosno da mi se parče po parče ovog inače izmučenog srca otkidalo. „Ti si kreten!“ „Ko kreten, boga ti tvoga, planem ja i uhvatim se za glavu da ne poludim, ja sam genije, ja sam zvezda, bio sam novinar, sad sam arhivar prve klase, a sutra ću biti inspektor.“

I onda uvreda za uvredom, pakao, gospodine, pakao nad svima paklima u svima svemirima. Ja smelo tvrdim da u svetu, da u vasioni nema muža koga je jedna žena ikad toliko naružila, kome je ikad jedna žena toliko uvreda u lice bacila kao moja žena meni. Šta kažem, moja žena? Juče da, ali nikad više. Moram vam priznati ipak da sam se donekle odupirao, da i ja nisam sasvim ćutao. Usred onoga pljuska od uvreda i užasa evo šta sam učinio. Po leteo sam u drugu sobu i zgrabio sam Vukov Rečnik. Ranije sam ja već bio obeležio sve što treba pa sam sad, čas gledajući u knjigu i prevrćući listove, a čas u nju, izređao sve što je zaslužila. A kad sam bio gotov ja sam stao na prozor i to isto, da svi čuju, ponovio. Tek kad smo promukli oboje, vidite sami kako šištim, onda smo se smirili. A noćas nisam oka sklopio i, na kraju razmišljanja, našao sam: da treba da begam, gospodine, bestraga da begam, jer nemam više ni snage, ni hrabrosti, ni vlasti nad sobom, ni moći da vladam svojom voljom.

U tom trenutku skoči on kao oparen s kola, a i ja osetih da je u njima već nemoguće opstati. Ja sam i ranije pomišljao da se nekako spasavam, ali za vreme njegovog pričanja nisam mogao opomenuti starca koji je spavao.

— Slušajte vi, čika Mišo — reče on kočijašu drmajući ga snažno — za Boga jedinoga, zar se bar vi ne možete toliko savladati? U kolima se ne može opstati, a mi smo platili, to jest gospodin je platio jer ja nemam ni prebijene pare, da se vozimo.

— Dok ne zadremam ja se savlađujem i još kako — izvinjavao se kočijaš — ali čim zaspim ja ne mogu odgovarati.

I tako smo se peli i skidali uvek kad bi čika Miša zaspao.

Ja sam, čini mi se, napred rekao da sam čovek vrlo bolećiva i meka srca. Slušajući sa puno saučešća svoga nesrećnog saputnika ja sam, još u toku njegovog dirljivog izlaganja, razmišljao o tome kako bih mu ublažio njegov, uistini, veliki bol supruga.

— Gospodine, — rekoh kad se atmosfera nešto malo raščistila te opet sedosmo u kola — vi ste bili i suviše dobri da mi, i ne poznajući me dovoljno, poverite vašu intimnu familijarnu istoriju, koja me je, odmah ću vam reći, veoma tronula. Hvala vam na tome, gospodine, i radujem se, ukoliko je to u ovoj prilici moguće, da sam na vas tako povoljan utisak ostavio. Gospodine, — nastavih ja posle ovoga uvoda koji sam dosta nespretno i zbunjeno izgovorio zbog onoga radujem se — život je borba. (Ja znam da ovo što sam rekao ne samo nije ništa novo već čak banalno ali sam tako morao započeti.) On je to bio uvek, a naročito posle rata. Posle rata naravi su se čudno izmenile (i to je stara fraza ali je i ona morala doći u nizu mojih misli), i od naše pokorne srpske žene pre rata, vi danas imate ženu buntovnika. Ja ću odmah reći: jednog nesimpatičnog revolucionara. Sve njoj nije pravo, sve hoće da se meša u naše muške stvari, i sve hoće na ravnu nogu.

— Jest, — prekide me on — a gde je bila na ravnu nogu i što se nije mešala u muške stvari za vreme rata, nego mi svi izgibosmo, a one sve ostadoše?

— Dopustite — rekoh. — Eto ja imam veliku familiju i posmatrao sam i posmatram. Svud je pakao, baš kao što vi kažete, ludnica, užas. Nervi su oslabili, zaista, ali šta? Zar klonuti pred jednim ipak slabijim stvorom od nas? Zar dozvoliti da se svet podsmeva našoj slabosti, našem mekuštvu, našem kukavičluku? Zar pristati da to slabo stvorenje trijumfuje nad nama, da ono nama stane nogama odozgo umesto mi njemu, kao što je prirodno i kao što je uvek bilo, zar begati ispred njega umesto ga prinuditi da na kolenima moli oproštaj svojih nerazumnih ispada i postupaka?

— Dragi gospodine, — prekide me on ponova — ja moram priznati da vi govorite sjajno, da vi govorite osobito razumno, da me vaš divni govor podiže, uzbuđuje, hrabri, oduševljava i dira u najosetljiviji živac. Ali, jest ali? Zar to isto i meni nije prolazilo kroz glavu? Zar ja sve to ne znam? Koliko puta, pri takom sukobu, šapućem ja u sebi žestoke pretnje. I verujte mi, kad bih ja izgovorio sve ono što mi je u danom trenutku na umu, ja bih bio pobedilac, nesumnjivi pobedilac. Ali šta? Ja imam jednu manu zbog koje bih poludio, zbog koje se na kraju krajeva moram obesiti u vezi sa faktom da sam reduciran, te, kao što sam rekao maločas, ne mogu ni platiti svoj deo za kola.

— O, ništa, molim — rekoh ja mucajući više zbunjen nego moj saputnik koji živo nastavi:

— A tu manu objasniću vam odmah. Recimo nastane sukob, strašan, besomučan sukob i šta? Baš kad ja dođem na red, baš kad ja treba da eksplodiram, da kažem ono što mi u srcu kipi, da je proždrem — ja zavežem. Ja ne mogu, oh, ja ne mogu, gospodine, a da ne saslušam sve što ona prokleta žena, ne žena nego hijena, meni ima da kaže i slušajući ja se izgubim, nekako stešnjeno, zaplašeno, prestravljeno izgubim, gospodine, izgubim. Da li se i vama to isto kadgod desilo ... ali, pardon, ja sam zaboravio da vi niste oženjeni, na čemu vam zavidim poslednjim nervom koji je mojim nesretnim brakom upropašćen. Dakle tako ona ostaje pobedilac. Kao čovek bolećiv, ja, toga trenutka, umalo što nisam zaplakao, jer je on tako očajno kršio svoje ogromne koščate prste da mi se činilo kako nikad nesrećnijeg stvora pred sobom nisam video.

— Zaboga, gospodine, — uzeh reč skoro jecajući — pokušajte da se otresete toga očajanja, pokušajte da se oslobodite tih okova, pomislite. Na naše očeve, eto pomislite samo na naše slavne očeve. Jeste li vi Srbin? Ako Boga znate jeste li vi Srbin? Jeste li vi sin ove zemlje u kojoj je žena do juče izlazila natraške iz sobe svoga muža, svoga gospodara, svoga Boga? Jeste li vi čovek?

Ja ne znam kako sam ovo izgovorio i kako je to moglo toliko uticati na njega da on poskoči sa svoga sedišta i ščepa me besomučno za ruku.

— Gospodine, — jeknu on kao izbezumljen — spasioče moj, oče moj, jest, znam šta govorim, svestan sam onoga što kažem, oče moj, jer iz vas govori sam veliki duh moga pokojnog oca, čije sam zanimanje bogami, zaboravio. Isto mi je on tako govorio i eto tu me je trebalo dirnuti tu, gospodine, u tu žicu. Bednik kako sam mogao popustiti, ja sin moga pokojnog oca koji je tri žene na moje oči u grob oterao? Ali zaklinjem vam se, evo zaklinjem vam se ovde u ovim karucama u kojima ste me velikodušno i sasvim besplatno povezli, i da ne govorim o piletini kojom ste me uslužili, ja ću se osvetiti.

I dok sam se ja topio u zadovoljstvu svoga neočekivanog uticaja na čoveka čija me je sudbina toliko kosnula, on strahovito škrgutnu ostacima onih svojih pokvarenih zuba, pa zgrabi kočijaša za leđa i grmnu nekim tuđim, užasnim glasom:

— Okreći, okreći natrag!

Naglo i grubo povučen s leđa kočijaš se trže, a malaksali konji najedanput stadoše kao ukopani.

— Gospodine, — uzviknuh zaprepašćen — šta vi to činite? Ostavite tog čoveka, pustite da produžimo put.

— Da produžimo — dreknu on — jeste li vi poludeli? Vraćamo se u varoš. U vašem prisustvu, pred vama, kroz jedan sat, ja ću pokazati i dokazati ko je sin moga pokojnog oca.

— Poludeli ste vi — rekoh ja — jer šta se mene tiče sin vašeg pokojnog oca? Kroz jedan sat ja moram stići na proševinu.

— Na proševinu! — zacereka se on. — To ćemo videti tek posle njenoga poraza, ali samo posle njenoga potpunog poraza. Tada, kao vaši gosti, možemo poći svi troje. Da, možemo poći svi troje. Ali pre toga ona mora saznati ko je sin moga pokojnog oca, čijeg se zanimanja nikako ne mogu da setim.

Pored sve svoje dobroćudnosti ja počeh da besnim, dok nas je kočijaš začuđeno posmatrao ne znajući u čemu je stvar.

— Čujte, — rekoh — ostavite se vi budalaština i sedite mirno u fijakeru u kome uživate gostoprimstvo jednoga retko dobrog čoveka, kad već moram o sebi da govorim, inače ću vas smrviti kao buvu.

— Sin moga pokojnog oca, Bog da mu dušu prosti (i tu se on prekrsti) neće se lako dati smrviti kao buva — povrati mi on. — A vi pojmite moju situaciju, zaboga, pojmite moju situaciju. U varoši se nalazi još svega jedan fijaker i moja žena uzeće ga da otputuje svojima. Ja to moram sprečiti po svaku cenu.

Više se nije imalo šta govoriti i ja zgrabih dizgine i bič iz ruku kočijaša pa stadoh besno šibati konje. Ali i moj saputnik, čije su ruke bile kao klješte, strelovitim pokretom dočepa uzde i pokuša da okrene kola u suprotnom pravcu. U tom zlokobnom okretanju, i dok smo mi vukli svaki na svoju stranu, jedan točak naiđe na neki veliki kamen pa se kola nakretoše, a kako smo bili nad nekom visokom jarugom to se ona i konji s kočijašem i s nama zajedno survaše u onu rupčagu punu trnja.

Šta mogu da vam kažem? Razjarenim naporom, na jedvite jade, ja se nekako iskobeljah ispod koša, koji mi je jednu nogu sasvim bio prignječio. Tada ugledah kako mi krv curi niz košulju, moju novu novcatu košulju, dok mi je lice bilo svo u krvi, pesku i prašini. Ja dograbih onaj bič i kako se moj saputnik još trzao ispod federa baš kao u epilepsiji ja ga šibah sve dok se bič nije sav iskidao. Ali se i on, bitanga, nekako iskobelja pa, čim se oseti oslobođen, pojuri kao lud natrag odakle smo došli. Koraci su mu bili neverovatno dugački pa mi se činilo, gledajući za njim, da ono i nije čovek nego nekakav ogroman skakavac.

Ja podigoh stvari poispadale iz kufera i rasturene po prašini, pa, pošto bacih novac kočijašu koji osta da podiže kola psujući nas obojicu, olučih pešice u svome pravcu.

Kad sam malo poizmakao izvadih ogledalo da vidim šta je sa mnom. Užas! Sav sam bio isečen kao da sam glavom probio najtvrđe okno prozora.

Ja se opet okretoh, tvrdo rešen da ponovo pojurim za čovekom koji je, znam sigurno, upropastio moju sreću, promenio moju sudbinu, porušio sve moje ideale. Stegnutih pesnica, sav crven i raščupan kao neka velika tica, ja se osvrtoh strašno preteći, ali on, rđa, zamače zavojicom smejući mi se koliko ga grlo donosi.