Напаст

←Сумњива прича

Напаст Писац: Драгиша Васић Витло и друге приче

Витло→

Пред главном кафаном седело је неколико људи, са оним мртвопразним изразом паланчана кад ништа више немају да кажу све док не стигне данашња пошта с новинама. Добро ме промерише. А ја опет нити сам млад, нити толико наиван да не бих знао зашто: они су на мени тражили ма какав смешан повод те да прекрате ону мучну досаду до новина. „Де, де, мислим, знам, браћо, шта вам треба, појео сам и сâм подоста паланачких лепиња с кајмаком, али то што на мени тражите, на вашу велику жалост, нећете пронаћи.“

Био сам озбиљно и, као што се каже, беспрекорно одевен и обувен; нисам био ни богзна каква лепота а ни наказа, ни цвет у рупици од капута нисам имао, нити ми је крајичак беле марамице вирио из џепа на прсима, а у руци држао сам торбу препуну поклона жени коју сам не велим обожавао, али међу толиким и после толико времена изабрао и пошао да запросим као човек озбиљан и свестан својих увелико зрелих година и ситуације.

Из мене је зрачила радост, можда, али то сасвим није смешно. А и како не би зрачила радост из мене онда кад сам се налазио само двадесет километара до места где су ме очекивали са највећом радошћу. Тако ми је бар писала вереница, то јест да ме очекују с радошћу, јер су сва обавештења која је њен отац добио о мени и после којих се одлучио и дао своје да, на које сам подуже морао да чекам, била изванредно повољна. Уосталом, он је тражио да сазна свега ово: јесам ли ја, његов будући зет, човек на своме месту. У писмима којима се обраћао својим пријатељима од којих се распитивао о мени, молио је он да га обавесте једино о томе: имам ли ја, човек који тражи његову кћер, какав год између великих порока, то јест, јесам ли бекрија, коцкар, убојица или тако шта. У тим својим писмима, откуд ја знам зашто, он је ово убојица стављао увек на прво место а подвлачио дебелом црвеном цртом, те изгледа по томе да је то за њега била ствар најглавнија, да је ту ману понајвише мрзео. Хвала Богу, ја нисам имао ниједан од ових заиста грубих порока, због којих ни ја своје дете другоме не бих дао, и могу рећи да сам био сасвим хладан за све време ове анкете о мом владању и карактеру, коме се заиста није имало шта да замери.

Чим сам сишао с воза и дошао пред ону кафану ја умолих господу да ме обавесте: могу ли брзо пронаћи каквог било кочијаша да ме одвезе до места, где ме, како рекох, очекиваху с радосном нестрпљивошћу. Они ми, морам признати, са великом предусретљивошћу, одговорише, да у чаршији постоје два фијакера, па чак свратише некога дечка који случајно туда прође и наредише му да сопственика једнога од њих пронађе и доведе. „Док није прорадио воз, рекоше ми, било их је више, а сад су свега њих двојица, од којих је један сасвим глув и још с једном маном (и ту се погледаше и засмејаше) а други велики намћор.“

Ја сам тек испијао своју црну каву, тању, слађу и с пеном какву ја волим да пијем, кад се онај дечко поврати заједно са кочијашем и то оним глувим што сам на први поглед закључио да ме убијете не знам по чему.

Убрзо се погодисмо, јер у таквој прилици нисам се много ни обзирао на цену, само га умолих да што пре запрегне и дође натраг. И нисам дуго ни чекао заиста, а он се појави из једне споредне улице погурен на свом седишту тако старог, расклиматаног и пропалог фијакера да сам помислио како он ни до кафане не може стићи са свима својим точковима. Кљусине су биле ужасне неједнаке цркотине са ребрима која сам на оном, не баш малом, одстојању испред кафане лепо могао избројити, и толико малаксале да о каквом њиховом касу не би ни помена могло бити на највећој низбрдици. Све то онерасположи ме. Јер свој улазак у место моје тазбине замишљао сам сасвим друкче. Ја сам замишљао да ћу тамо кроз варош пројурити у трку, у тако бесном касу да цела паланка примети мој долазак, а пред станом веренице зауставити се наједанпут, нагло, усред оног бесног каса и треска калдрме. Тако ми се то нешто чинило врло отмено и господствено и ја сам то хтео да уговорим с кочијашем кога погодим и да му за то нарочито платим. „До ђавола, помислих, какав ли ћу изгледати у овој ужасној олупини која тандрче и прави већу ларму него четири клонфернице једна уз другу.“

Тек што сам то помислио а он стиже пред кафану, те се подигох да прикупим ствари. Али само што сам их наместио и наумио да седнем па да кренемо, кад се однекуд појави па нам приђе један човек скоро трчећи. Око његовог дугог мршавог врата лепршала је кравата сасвим црвене боје. Он је био висок, неисказано мршав, са црним поквареним зубима међу којима се видела и два три златна, уснама и прстима пожутелим од дувана и гумом на иначе невиђено високим потпетицама као ћилибар жутих ципела. Он је имао очи хитре као у миша и јако био узрујан.

— Господине, — рече он задихано — ви се нећете противити да путујем с вама. Нужно ми је да сместа отпутујем одавде ма на коју страну, ма на коју страну. Врло ми је нужно. Платићу половину погођене цене.

И гледајући у ону господу испод ока он стаде тражити новчаник али га не извади.

Признајем било ми је врло непријатно. Ја покушах да одбијем:

— Опростите, ви сами видите да сам ја човек врло пун, а коњи сасвим слаби.

— Не брините ништа, — навали он — нећу вам ја бити на сметњи, Боже ме сачувај. Просто ме ставите поред вас као што би ставили ваш сопствени штап. Ја видим заиста да сте ви врло пун, али ви исто тако видите да сам ја трска, и да сте понели кишобран више би вам сметао од мене.

Као човек врло мек и болећив ја попустих.

Тако поседасмо обојица (он заиста као штап уз мене) и кад се кретосмо ја поздравих ону господу која ме отпоздравише, чини ми се, подсмевајући се моме сапутнику. Скоро пола сата ми смо милели кроз варош и цео је свет отварао прозоре или излазио испред дућана да нас посматра. Пешаци су нас увелико пристизали и чак остављали за собом. Понекад се чинило да ће коњи стати и ту остати да липшу. Ја сам се већ стао нервирати и ко зна шта би било да господин мој сапутник не отпоче врло живо да говори:

— Поштовани господине, — рече он окренувши се упола — ви и не сањате о томе колико је несрећно створење човек кога сте љубазно пустили у своја кола, не сањате тако ми Бога. Да сам синоћ имао револвер, који сам заложио пре три дана а отео у бугарском рату на Власини од једног непријатељског официра, ја бих сад био самоубица и не бих вас данас ни узнемиравао.

Ја га погледах зачуђено а он се упола подиже са седишта:

— Допустите — рече пружајући ми руку и изговарајући своје име — ја сам архивар, а дуго година био сам резервни наредник. У великом рату остао сам удовац, а после рата, као сваки паметан човек, пипао сам, процењивао, решавао се, размишљао, све док понова не падох у клопку. „’Ајде, рекох, не зна се шта је горе, да пробам опет.“ Рачунам прошао сам све, видео света, говорим француски, пун сам искуства, Филаделфија једном речи, па носићемо се. И тако се ожених. И тако се, на моју несрећу, ожених, господине. Јер после четири месеца мој брак поста лудница, борба на живот и смрт, рат, господине, рат из кога сам се једва био ишчупао више мртав него жив. И тако до синоћ. Шта је било синоћ? Ево шта, господине. Седели смо, пијуцкали смо, причали смо, сами знате, доживљаји су неисцрпни, ратни. Ја увек причам искрено, лепо, прецизно и као човек од талента много уносим темперамента. Она зна моју слабу страну, долива вино, претвара се како је занима моја прича, а после кад завршим, кад извуче све што јој треба, она за гушу.

Дакле причам ја један свој марсељски доживљај, овако: Читам новине једнога дана пред кафаном на La Cannabiére и видим, Немци притискују ли Париз притискују. „Бога му, мислим, пропали смо. Пропадну ли савезници пропали смо и ми.“ И обузе ме ужас. „Зар да се никад не повратим кући?“ Наручим чашу вина и опет читам новине, и опет читам новине и опет наручим чашу вина. Али после шесте не видим шта читам, али ствар ми не изгледа баш тако опасна. „Батали, мислим, шта бринеш, човече божији, савезници су јачи, спремнији, богатији. Правда је на нашој страни“, и опет наручим чашу вина. Али се сетим Берте и сневеселим се, па се сетим и Америке и њеног богатства и опет наручим чашу вина. И све тако и све тако док не обневидех. После неког времена гледам сву ону гужву око себе, седим и мислим где сам ја. „У Београду нисам, у Алексинцу нити има трамваја нити ове галаме, практикант нисам, то сам био пре рата, умро нисам, у рову нисам, хвала Богу ослобођен сам. Онда шта? Или сањам или сам мртав пијан. ’Ајде, мислим, да се уштинем за бутину, па ако ме заболи значи ја сам.“ И стегнем колико игда могу. Стегнем ја, али не осетих бол у бутини где сам се свом снагом уштинуо, него га осетих у вилици, где ме неко што је до мене седео, пошто испусти страховит врисак, скоро урлик, удари јединственом вештином боксера. Дакле ипак не сањам, онда сам пијан, ствар проста. Погледам око себе и видим да су оне прилике око мене Французи. Према томе, шта? Прво сам требао рећи на француском шта је са мном: „Људи браћо, кажем ја, али на српском, са мном се десило случајно ово што видите; нагомилава људска невоља, туга за отаџбином, бол од живота, ето.“ Они ме гледају. Видим ја да ме не разумеју. „Браћо, кажем ја, lа patrie“, и одједанпут, онако као из рукава сетим се: „complètement“, кажем ја. Хоћу да им кажем да већ немам куд, да сам ствар. Они се поваљали од смеја. Видим ја помоћи нема, а већ не знам које доба ноћи. Покушам да устанем — ни померити. „Браћо, велим ја, зар је то савезнички?“ Опет не разумеју. Тада се понова сетих и узвикнух колико сам могао: au ѕecourѕ, au ѕecourѕ! И тако вичем ја у помоћ као луд а око мене лом, урнебес. „Браћо, велим ја, не браћо, него небраћо, свршено је са савезом, кидамо савез, кидамо, кидамо најозбиљније, цепамо уговор, уговор је парче артије, тражићемо друге кајаћете се.“ И док се они све више смеју, ја све више бесним као отрован. Како ћу да их увредим, мислим, и да кажем да би ме сваки други поштен савезник, па и непријатељ, одвео да спавам. И на моју несрећу, не могући да саставим реченицу која би ту моју мисао исказала, викнем просто: vіve leѕ bocheѕ! После већ не знам шта је било. Кад сам се освестио ја видим да лежим испод два астала, под једним ноге и шешир, а под другим глава и ципеле. Онда се искобељам како-тако и кренем кући.

На овом месту застаде мој сапутник.

— Господине, — рече потом гледајући ме оним својим немирним очима пуним грабљиве бистрине — да ли ме је оно марсељско вино истругало, шта ли, желудац ми се стегао и руке ми дрхте од глади. Имате ли случајно што за јело?

Ја извадих печено пиле из торбе, понудих га и замолих искрено да се не устручава. Кад оглода и последњу кошчицу он запита за цигарете, па кад ја извадих табакеру он узе три одједанпут па две остави у џеп од прслука, а једну запали. Онда настави:

— Стан ми је био близу, rue... Богами не могу да се сетим, кључ у џепу, спрат сам знао, трећи. И заиста нађем кућу, зазвоним, кажем nouvau locataіre, jep сам се уселио пре три дана, cordon, ѕ’іl vouѕ plait, и уђем. Уђем, господине, и пођем уз степенице. Избројим три спрата, пробам кључ, не иде. „Шта ово може бити?“ мислим, упорно петљам око оне браве, запнем — ништа. Попнем се један више, пробам кључ — не иде; сиђем два спрата ниже — ни маћи. Обиђем све спратове и сва врата и све прозоре — ништа. А стомак — да полудим, ври, чупа, свира, цвили, раздире, кључа. „Свршено је, мислим, јер у помоћ више не смем викати доста ми је оно батина пред кафаном.“ Седнем на степенице, стегнем уснице колико год могу, размишљам, не знам у чему је ствар. Устанем прекрстим се, понова сиђем доле и почнем да бројим. На првом спрату лупнем штапом и викнем premіer (рачунам на француском ћу пре погодити), на другом погрешим и опет кажем premier и вратим се — опет почнем из почетка, дођем на други и знам да треба да кажем други, али ја кажем quinzième, јер сам имао толико великих чаша вина, а тек трећи пут дођем до трећег спрата и кажем troisième. Дакле кажем ја troisième и енергично пробам кључ — Боже сачувај, ни да приђе. Стегнем стомак, сиђем понова и кад дођем опет на трећи ја залупам из све снаге. „Ко је?“ пита моја газдарица (ужасно пуна жена преко 130 кила). „Шта, ко је?“ раздерем се ја, „отварајте или ћу све поклати.“ Она не разуме и само виче „ко је?“, „ко је?“ јер не може да позна мој глас. Таман ја да кажем комите да бих заплашио, кад опет надахнуће: La clef ne marche paѕ“, кажем ја. И тек тада она отвори. Она отвори, господине, али тада, ох тада је све било доцкан, ви ме разумете! Уђем ја унутра и сав срећан хоћу да је загрлим. А кад она врисну и побеже од мене као, далеко било, од леша. После се ипак поврати, чуди се шта то може бити с кључем и тражи да га види. Онда га принесе сијалици, загледа га па се засмеја и стаде га лупати о астал. Кад тамо, а она рупа кључа пуна ситнежи од дувана, кога увек има у мојим џеповима.

Одем ја и легнем. И те ноћи сањам најстрашнији сан у моме животу. Као закачио се ја за ногавицу од панталона, главачке висим на балкону трећег спрата над улицом пуном света који ми се руга и повраћам. Повраћам, господине, своја сопствена црева повраћам и с њима заједно фасцикулу по фасцикулу из архиве првостепеног алексиначког суда, коју сам ја уредио крв пљујући и у којој сам на њену част служио као пуноплатежни практикант без упоређења. Е, верујте, господине, у моме бурном животу, па и за време рата, у најстрашнијим борбама, никад црњег страха претрпео нисам.

Дакле причам ја то мојој жени и чекам ефекат. (Ја вам своју жену нећу описивати, ја хоћу да ви из њених сопствених речи добијете представу и праву слику тога чудовишта пакоснијег од паука.) Чекам ја ефекат и таман принео чашу с вином да се прикупим за нову причу, кад ме она свом снагом лупи по руци: „Пропалицо, вели, зар те није стид да то причаш? Алкохоличару, вели, па ти ништа друго у Француској и ниси радио него ждерао то вино и дан и ноћ.“ Ждерао, господине, је л’ то лепо, кажите сами? Ето тако каже: ждерао и то мени своме заштитнику и своме тако рећи врховном путовођи живота. „Остави се, кажем ја, јер као паметан човек хоћу да стишам ствар, смири се, кажем, уместо да се дичиш што за мужа имаш човека јаче интелигенције и ретко духовитог...“ „Ти духовит?“ прекиде ме она церекајући се тако пакосно да ми се парче по парче овог иначе измученог срца откидало. „Ти си кретен!“ „Ко кретен, бога ти твога, планем ја и ухватим се за главу да не полудим, ја сам геније, ја сам звезда, био сам новинар, сад сам архивар прве класе, а сутра ћу бити инспектор.“

И онда увреда за увредом, пакао, господине, пакао над свима паклима у свима свемирима. Ја смело тврдим да у свету, да у васиони нема мужа кога је једна жена икад толико наружила, коме је икад једна жена толико увреда у лице бацила као моја жена мени. Шта кажем, моја жена? Јуче да, али никад више. Морам вам признати ипак да сам се донекле одупирао, да и ја нисам сасвим ћутао. Усред онога пљуска од увреда и ужаса ево шта сам учинио. По летео сам у другу собу и зграбио сам Вуков Речник. Раније сам ја већ био обележио све што треба па сам сад, час гледајући у књигу и преврћући листове, а час у њу, изређао све што је заслужила. А кад сам био готов ја сам стао на прозор и то исто, да сви чују, поновио. Тек кад смо промукли обоје, видите сами како шиштим, онда смо се смирили. А ноћас нисам ока склопио и, на крају размишљања, нашао сам: да треба да бегам, господине, бестрага да бегам, јер немам више ни снаге, ни храбрости, ни власти над собом, ни моћи да владам својом вољом.

У том тренутку скочи он као опарен с кола, а и ја осетих да је у њима већ немогуће опстати. Ја сам и раније помишљао да се некако спасавам, али за време његовог причања нисам могао опоменути старца који је спавао.

— Слушајте ви, чика Мишо — рече он кочијашу дрмајући га снажно — за Бога јединога, зар се бар ви не можете толико савладати? У колима се не може опстати, а ми смо платили, то јест господин је платио јер ја немам ни пребијене паре, да се возимо.

— Док не задремам ја се савлађујем и још како — извињавао се кочијаш — али чим заспим ја не могу одговарати.

И тако смо се пели и скидали увек кад би чика Миша заспао.

Ја сам, чини ми се, напред рекао да сам човек врло болећива и мека срца. Слушајући са пуно саучешћа свога несрећног сапутника ја сам, још у току његовог дирљивог излагања, размишљао о томе како бих му ублажио његов, уистини, велики бол супруга.

— Господине, — рекох кад се атмосфера нешто мало рашчистила те опет седосмо у кола — ви сте били и сувише добри да ми, и не познајући ме довољно, поверите вашу интимну фамилијарну историју, која ме је, одмах ћу вам рећи, веома тронула. Хвала вам на томе, господине, и радујем се, уколико је то у овој прилици могуће, да сам на вас тако повољан утисак оставио. Господине, — наставих ја после овога увода који сам доста неспретно и збуњено изговорио због онога радујем се — живот је борба. (Ја знам да ово што сам рекао не само није ништа ново већ чак банално али сам тако морао започети.) Он је то био увек, а нарочито после рата. После рата нарави су се чудно измениле (и то је стара фраза али је и она морала доћи у низу мојих мисли), и од наше покорне српске жене пре рата, ви данас имате жену бунтовника. Ја ћу одмах рећи: једног несимпатичног револуционара. Све њој није право, све хоће да се меша у наше мушке ствари, и све хоће на равну ногу.

— Јест, — прекиде ме он — а где је била на равну ногу и што се није мешала у мушке ствари за време рата, него ми сви изгибосмо, а оне све остадоше?

— Допустите — рекох. — Ето ја имам велику фамилију и посматрао сам и посматрам. Свуд је пакао, баш као што ви кажете, лудница, ужас. Нерви су ослабили, заиста, али шта? Зар клонути пред једним ипак слабијим створом од нас? Зар дозволити да се свет подсмева нашој слабости, нашем мекуштву, нашем кукавичлуку? Зар пристати да то слабо створење тријумфује над нама, да оно нама стане ногама одозго уместо ми њему, као што је природно и као што је увек било, зар бегати испред њега уместо га принудити да на коленима моли опроштај својих неразумних испада и поступака?

— Драги господине, — прекиде ме он понова — ја морам признати да ви говорите сјајно, да ви говорите особито разумно, да ме ваш дивни говор подиже, узбуђује, храбри, одушевљава и дира у најосетљивији живац. Али, јест али? Зар то исто и мени није пролазило кроз главу? Зар ја све то не знам? Колико пута, при таком сукобу, шапућем ја у себи жестоке претње. И верујте ми, кад бих ја изговорио све оно што ми је у даном тренутку на уму, ја бих био победилац, несумњиви победилац. Али шта? Ја имам једну ману због које бих полудио, због које се на крају крајева морам обесити у вези са фактом да сам редуциран, те, као што сам рекао малочас, не могу ни платити свој део за кола.

— О, ништа, молим — рекох ја муцајући више збуњен него мој сапутник који живо настави:

— А ту ману објаснићу вам одмах. Рецимо настане сукоб, страшан, бесомучан сукоб и шта? Баш кад ја дођем на ред, баш кад ја треба да експлодирам, да кажем оно што ми у срцу кипи, да је прождрем — ја завежем. Ја не могу, ох, ја не могу, господине, а да не саслушам све што она проклета жена, не жена него хијена, мени има да каже и слушајући ја се изгубим, некако стешњено, заплашено, престрављено изгубим, господине, изгубим. Да ли се и вама то исто кадгод десило ... али, пардон, ја сам заборавио да ви нисте ожењени, на чему вам завидим последњим нервом који је мојим несретним браком упропашћен. Дакле тако она остаје победилац. Као човек болећив, ја, тога тренутка, умало што нисам заплакао, јер је он тако очајно кршио своје огромне кошчате прсте да ми се чинило како никад несрећнијег створа пред собом нисам видео.

— Забога, господине, — узех реч скоро јецајући — покушајте да се отресете тога очајања, покушајте да се ослободите тих окова, помислите. На наше очеве, ето помислите само на наше славне очеве. Јесте ли ви Србин? Ако Бога знате јесте ли ви Србин? Јесте ли ви син ове земље у којој је жена до јуче излазила натрашке из собе свога мужа, свога господара, свога Бога? Јесте ли ви човек?

Ја не знам како сам ово изговорио и како је то могло толико утицати на њега да он поскочи са свога седишта и шчепа ме бесомучно за руку.

— Господине, — јекну он као избезумљен — спасиоче мој, оче мој, јест, знам шта говорим, свестан сам онога што кажем, оче мој, јер из вас говори сам велики дух мога покојног оца, чије сам занимање богами, заборавио. Исто ми је он тако говорио и ето ту ме је требало дирнути ту, господине, у ту жицу. Бедник како сам могао попустити, ја син мога покојног оца који је три жене на моје очи у гроб отерао? Али заклињем вам се, ево заклињем вам се овде у овим каруцама у којима сте ме великодушно и сасвим бесплатно повезли, и да не говорим о пилетини којом сте ме услужили, ја ћу се осветити.

И док сам се ја топио у задовољству свога неочекиваног утицаја на човека чија ме је судбина толико коснула, он страховито шкргутну остацима оних својих покварених зуба, па зграби кочијаша за леђа и грмну неким туђим, ужасним гласом:

— Окрећи, окрећи натраг!

Нагло и грубо повучен с леђа кочијаш се трже, а малаксали коњи наједанпут стадоше као укопани.

— Господине, — узвикнух запрепашћен — шта ви то чините? Оставите тог човека, пустите да продужимо пут.

— Да продужимо — дрекну он — јесте ли ви полудели? Враћамо се у варош. У вашем присуству, пред вама, кроз један сат, ја ћу показати и доказати ко је син мога покојног оца.

— Полудели сте ви — рекох ја — јер шта се мене тиче син вашег покојног оца? Кроз један сат ја морам стићи на прошевину.

— На прошевину! — зацерека се он. — То ћемо видети тек после њенога пораза, али само после њенога потпуног пораза. Тада, као ваши гости, можемо поћи сви троје. Да, можемо поћи сви троје. Али пре тога она мора сазнати ко је син мога покојног оца, чијег се занимања никако не могу да сетим.

Поред све своје доброћудности ја почех да бесним, док нас је кочијаш зачуђено посматрао не знајући у чему је ствар.

— Чујте, — рекох — оставите се ви будалаштина и седите мирно у фијакеру у коме уживате гостопримство једнога ретко доброг човека, кад већ морам о себи да говорим, иначе ћу вас смрвити као буву.

— Син мога покојног оца, Бог да му душу прости (и ту се он прекрсти) неће се лако дати смрвити као бува — поврати ми он. — А ви појмите моју ситуацију, забога, појмите моју ситуацију. У вароши се налази још свега један фијакер и моја жена узеће га да отпутује својима. Ја то морам спречити по сваку цену.

Више се није имало шта говорити и ја зграбих дизгине и бич из руку кочијаша па стадох бесно шибати коње. Али и мој сапутник, чије су руке биле као кљеште, стреловитим покретом дочепа узде и покуша да окрене кола у супротном правцу. У том злокобном окретању, и док смо ми вукли сваки на своју страну, један точак наиђе на неки велики камен па се кола накретоше, а како смо били над неком високом јаругом то се она и коњи с кочијашем и с нама заједно сурваше у ону рупчагу пуну трња.

Шта могу да вам кажем? Разјареним напором, на једвите јаде, ја се некако искобељах испод коша, који ми је једну ногу сасвим био пригњечио. Тада угледах како ми крв цури низ кошуљу, моју нову новцату кошуљу, док ми је лице било сво у крви, песку и прашини. Ја дограбих онај бич и како се мој сапутник још трзао испод федера баш као у епилепсији ја га шибах све док се бич није сав искидао. Али се и он, битанга, некако искобеља па, чим се осети ослобођен, појури као луд натраг одакле смо дошли. Кораци су му били невероватно дугачки па ми се чинило, гледајући за њим, да оно и није човек него некакав огроман скакавац.

Ја подигох ствари поиспадале из куфера и растурене по прашини, па, пошто бацих новац кочијашу који оста да подиже кола псујући нас обојицу, олучих пешице у своме правцу.

Кад сам мало поизмакао извадих огледало да видим шта је са мном. Ужас! Сав сам био исечен као да сам главом пробио најтврђе окно прозора.

Ја се опет окретох, тврдо решен да поново појурим за човеком који је, знам сигурно, упропастио моју срећу, променио моју судбину, порушио све моје идеале. Стегнутих песница, сав црвен и рашчупан као нека велика тица, ја се освртох страшно претећи, али он, рђа, замаче завојицом смејући ми се колико га грло доноси.