Mrtvi Bogovi
Mudrosti dosta! O, pali smo nisko.
U večnu noć nas naše vode zublje,
A čini nam se sunce nam je blisko.
Mremo bez svesti, tonemo sve dublje.
Raskrstili smo sa prošlošću gnjilom,
U noć zala je pogrebosmo celu,
Budućnost svojim ljuljuška nas krilom.
Sami u svome grcamo opelu,
A čini nam se to je pesma dana,
Pesma spasenja i života mlada.
Krijemo prošlost s pohlepnošću vrana,
Grcamo u snu večnih maskarada,
A čini nam se da zderasmo maske.
Razlupali smo bogove i gordi
Slušamo golih reči prazne praske.
I slični divljoj Atilinoj hordi,
Žrtvenike smo razvejali davno.
I sad bez vere u magle jesenje
Dršćemo bledi i plačemo stravno:
Srušenog hrama davi nas kamenje.
Pustoš bez iskre svetlosti što plama
Svud oko nas je, a nama se čini
Istine zublja da gori u nama
I da nas vodi nebeskoj visini.
Zar je već jesen čovekovih dana
Posula inje po srcu, zatrne
Poslednji spomen prošlih velikana?
A svetlost kamo da iz magle crne
Vodi nas Bogu? Boga, Boga kamo?
Istina vaša i nauka nova
Večito groblje umova je samo,
A nad njim sjakte Vavilonska slova.
O ja bih rado priče praiskonske,
Ja volim bajke: mladosti su pune,
U njima jek je trube jerihonske,
Dok vaša sreća po grobljima trune.
Nek' moja sreća sanja i na laži.
Više je volim no nauke vaše:
I ludu mladost moje oko traži,
A najmudriji grobari ga plaše.
U duge, kišne i jesenje noći
Kraj razrušenih gledam žrtvenika.
Besciljan život bez vere i moći
Bludi po magli i grca bez krika.
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milutin Bojić, umro 1917, pre 107 godina.
|