Мртви Богови
Мудрости доста! О, пали смо ниско.
У вечну ноћ нас наше воде зубље,
А чини нам се сунце нам је блиско.
Мремо без свести, тонемо све дубље.
Раскрстили смо са прошлошћу гњилом,
У ноћ зала је погребосмо целу,
Будућност својим љуљушка нас крилом.
Сами у своме грцамо опелу,
А чини нам се то је песма дана,
Песма спасења и живота млада.
Кријемо прошлост с похлепношћу врана,
Грцамо у сну вечних маскарада,
А чини нам се да здерасмо маске.
Разлупали смо богове и горди
Слушамо голих речи празне праске.
И слични дивљој Атилиној хорди,
Жртвенике смо развејали давно.
И сад без вере у магле јесење
Дршћемо бледи и плачемо стравно:
Срушеног храма дави нас камење.
Пустош без искре светлости што плама
Свуд око нас је, а нама се чини
Истине зубља да гори у нама
И да нас води небеској висини.
Зар је већ јесен човекових дана
Посула иње по срцу, затрне
Последњи спомен прошлих великана?
А светлост камо да из магле црне
Води нас Богу? Бога, Бога камо?
Истина ваша и наука нова
Вечито гробље умова је само,
А над њим сјакте Вавилонска слова.
О ја бих радо приче праисконске,
Ја волим бајке: младости су пуне,
У њима јек је трубе јерихонске,
Док ваша срећа по гробљима труне.
Нек' моја срећа сања и на лажи.
Више је волим но науке ваше:
И луду младост моје око тражи,
А најмудрији гробари га плаше.
У дуге, кишне и јесење ноћи
Крај разрушених гледам жртвеника.
Бесциљан живот без вере и моћи
Блуди по магли и грца без крика.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.
|