Monografija Vrbaske banovine (Kumarić) 0

MATKO KUMARIĆ - MONOGRAFIJA VRBASKE BANOVINE

Predgovor od senatora g. Dra Vase Glušca

Osnivanjem Vrbaske Banovine ukazana je napokon dužna pažnja i Bosanskoj Krajini koja u sklopu Kraljevine Jugoslavije čini i znatan i značajan deo.

Bosanska Krajina ušla je cela u formaciju Vrbaske Banovine; granice joj se u glavnom poklapaju sa banovinskim, izuzev istočni deo koji ide izvan njene teritorije. Ona je bila još i u srednjem veku neki corpus separatum izvan ostale Bosne i zvala se Donji Kraji, od čega je kasnije nastalo ime Krajina ili, odrećenije, Bosanska Krajina.

Kad su Osmanlije 1463 godine osvojili Bosnu, bili su prodrli i u Donje Krajeve, do tvrdih gradova Ključa na Sani i Zvečaja na Vrbasu; ali ih je odatle iste godine potisnuo mađarski kralj Matija Korvin sa svojom vojskom i osvojio sem ovih gradova i tvrdi grad Jajce. I tako su Donji Krajevi opet došli pod hrišćansku vlast, a kako su i u bivšoj Kraljevini Bosni činili neku posebnu teritorijalnu i političku celinu, to ih je i Kralj Matija Korvin proglasio posebnom Banovinom sa sedištem u Jajcu, koja se po imenu toga grada prozvala Jajačkom Banovinom. Ova se Banovina držala sve do godine 1528 kada su je konačno osvojili Osmanlije i pripojili Bosanskom Sandžaku.

U vremenu od 1463 do 1528 godine mnoge su hrišćanske porodice iz srednje i gornje Bosne prebegle pod hrišćansku vlast u Donje Krajeve, odiosno u Jajačku Banovinu, i otuda u Bosanskoj Krajini imamo srazmerno više pravoslavnoga življa nego u čitavoj ostaloj Bosni i Hercegovini.

Odmah iza kako su Osmanlije konačno osvojili Jajačku Banovinu, vidimo da vođe krajiških Srba pregovaraju sa austrijskim carem Ferdinandom da im dozvoli da se presele na njegovu teritoriju. Tako je nastala ona znamenita seoba Srba iz Bosanske Krajine u Žumberak, gde se i danas nalaze. Ali kako im ni tamo nije bilo dobro, to su se mnogi od njih opet vraćali na svoja stara ognjišta, da tu od osmanlijskih vlasti traže i zahtevaju svoja čovečanska i državljanska prava.

U narodu se stalno održavala budna svest o slobodi i oslobođenju i stoga nije prolazilo ni po pedeset godina u miru, a da se ovde ili onde nije podigao revolt potlačene raje. Ta želja za oslobođenjem naročito je oživela početkom XIX veka kada je do severo-zapadnih granica Bosanske Krajine dopirala Napoleonova Kraljevina Ilirija, a u Šumadiji se digla Karađorđeva Srpska Kneževina. Stoga su tokom XIX veka bosanski Krajišnici dizali nekoliko puta narodne ustanke od kojih je svakako najvažniji i najveći bio ona] od 1875 godine, kada je među ustanike došao princ Petar Karađorđević i s njima zajedno, kao vojvoda Petar Mrkonjić, poveo borbu za oslobođenje.

Iako ni ovaj ustanak nije uspeo, Krajišnici ipak nisu gubili vere u oslobođenje, nego su mu se uvek tvrdo nadali, a naročito od 1903 godine kada je njihov ustaški vojvoda postao Kralj Srbije. Isto onako kako se od toga vremena Kraljevina Srbija počela intenzivno pripremati za buduće oslobodilačke ratove, tako se i ovaj deo našega naroda u Bosanskoj Krajini, iako pod tuđinom, rečju i delom svoje inteligencije pripremao za veliko delo oslobođenja. I kad je buknuo veliki svetski rat, narod je bio svestan da je kucnuo poslednji odlučan čas biti ili ne biti. I s toga je svesna i nacionalna Bosanska Krajina od svih naših krajeva dala najveći broj dobrovoljaca koji su se sa srpskom i jugoslovenskom vojskom junački borili i ginuli za oslobođenje i ujedinjenje svoje porobljene Otadžbine.

A kad su pod konac godine 1918 došli oni veliki i svetli dani oslobođenja, i kada se naša rasparčana Otadžbina našla slobodnom, Bosanski Krajišnici nisu čekali ishod mirovnih ugovora ni domaćih pregovora o unutrašnjem urećenju buduće jugoslovenske države, - nego su bez ikakva kompromisa organizovali prisajedinjenje Bosne i Hercegovine Kraljevini Srbiji i proveli ga u jedan isti dan i čas, 27. novembra 1918. Privodeći to u delo Bosanska je Krajina bila samo konsekventna svojim starim nacionalnim tradicijama.

Ovakova Bosanska Krajina zaslužila je da joj se od strane narodne vlade ukaže svaka pažnja. I ona joj je napokon i ukazana osnivanjem Vrbaske Banovine.

Iako je ovaj kraj bio oduvek nacionalno svestan, ipak je u kulturno-prosvetnom i ekonomsko-socijalnom pogledu mnogo zaostao iza ostalih krajeva naše Otadžbine. Sve što je u tome pogledu imao, stvorio je u glavnom sam svojom vlastitom pomoći i privatnom inicijativom. Bivša neprijateljska uprava hotimično ga je zanemarivala i nije mu posvećivala nikakve pažnje osim eksploatisanja njegovih dobara. Tek iza oslobođenja, kada je ovaj kraj došao u sklop nacionalne države, počelo se raditi na njegovom podizanju, ali se intenzivniji rad u tome pravcu razvio istom od formiranja Banovine, te je nastao potpuno nov život podizanja i stvaranja.

Ova Monografija Vrbaske Banovine u kojoj je prikazan svestran, intenzivan i plodan trogodišnji rad Banske Uprave ostaće kao svetao primer šta se sve može učiniti za kratko vreme kada se radi sa voljom i ljubavlju.

Dr. Vaso Glušac.

Stvari pok. G. Principa
Kuća u kojoj je blaženopočivši Kralj Petar držao tajne sednice