Монографија Врбаске бановине (Кумарић) 0

МАТКО КУМАРИЋ - МОНОГРАФИЈА ВРБАСКЕ БАНОВИНЕ

Предговор од сенатора г. Дра Васе Глушцa

Оснивањем Врбаске Бановине указана је напокон дужна пажња и Босанској Крајини која у склопу Краљевине Југославије чини и знатан и значајан део.

Босанска Крајина ушла је цела у формацију Врбаске Бановине; границе јој се у главном поклапају са бановинским, изузев источни део који иде изван њене територије. Она је била још и у средњем веку неки corpus separatum изван остале Босне и звала се Доњи Краји, од чега је касније настало име Крајина или, одрећеније, Босанска Крајина.

Кад су Османлије 1463 године освојили Босну, били су продрли и у Доње Крајеве, до тврдих градова Кључа на Сани и Звечаја на Врбасу; али их је одатле исте године потиснуо мађарски краљ Матија Корвин са својом војском и освојио сем ових градова и тврди град Јајце. И тако су Доњи Крајеви опет дошли под хришћанску власт, а како су и у бившој Краљевини Босни чинили неку посебну територијалну и политичку целину, то их је и Краљ Матија Корвин прогласио посебном Бановином са седиштем у Јајцу, која се по имену тога града прозвала Јајачком Бановином. Ова се Бановина држала све до године 1528 када су је коначно освојили Османлије и припојили Босанском Санџаку.

У времену од 1463 до 1528 године многе су хришћанске породице из средње и горње Босне пребегле под хришћанску власт у Доње Крајеве, одиосно у Јајачку Бановину, и отуда у Босанској Крајини имамо сразмерно више православнога живља него у читавој осталој Босни и Херцеговини.

Одмах иза како су Османлије коначно освојили Јајачку Бановину, видимо да вође крајишких Срба преговарају са аустријским царем Фердинандом да им дозволи да се преселе на његову територију. Тако је настала она знаменита сеоба Срба из Босанске Крајине у Жумберак, где се и данас налазе. Али како им ни тамо није било добро, то су се многи од њих опет враћали на своја стара огњишта, да ту од османлијских власти траже и захтевају своја човечанска и држављанска права.

У народу се стално одржавала будна свест о слободи и ослобођењу и стога није пролазило ни по педесет година у миру, а да се овде или онде није подигао револт потлачене раје. Та жеља за ослобођењем нарочито је оживела почетком XIX века када је до северо-западних граница Босанске Крајине допирала Наполеонова Краљевина Илирија, а у Шумадији се дигла Карађорђева Српска Кнежевина. Стога су током XIX века босански Крајишници дизали неколико пута народне устанке од којих је свакако најважнији и највећи био она] од 1875 године, када је међу устанике дошао принц Петар Карађорђевић и с њима заједно, као војвода Петар Мркоњић, повео борбу за ослобођење.

Иако ни овај устанак није успео, Крајишници ипак нису губили вере у ослобођење, него су му се увек тврдо надали, а нарочито од 1903 године када је њихов усташки војвода постао Краљ Србије. Исто онако како се од тога времена Краљевина Србија почела интензивно припремати за будуће ослободилачке ратове, тако се и овај део нашега народа у Босанској Крајини, иако под туђином, речју и делом своје интелигенције припремао за велико дело ослобођења. И кад је букнуо велики светски рат, народ је био свестан да је куцнуо последњи одлучан час бити или не бити. И с тога је свесна и национална Босанска Крајина од свих наших крајева дала највећи број добровољаца који су се са српском и југословенском војском јуначки борили и гинули за ослобођење и уједињење своје поробљене Отаџбине.

А кад су под конац године 1918 дошли они велики и светли дани ослобођења, и када се наша распарчана Отаџбина нашла слободном, Босански Крајишници нису чекали исход мировних уговора ни домаћих преговора о унутрашњем урећењу будуће југословенске државе, - него су без икаква компромиса организовали присаједињење Босне и Херцеговине Краљевини Србији и провели га у један исти дан и час, 27. новембра 1918. Приводећи то у дело Босанска је Крајина била само консеквентна својим старим националним традицијама.

Овакова Босанска Крајина заслужила је да јој се од стране народне владе укаже свака пажња. И она јој је напокон и указана оснивањем Врбаске Бановине.

Иако је овај крај био одувек национално свестан, ипак је у културно-просветном и економско-социјалном погледу много заостао иза осталих крајева наше Отаџбине. Све што је у томе погледу имао, створио је у главном сам својом властитом помоћи и приватном иницијативом. Бивша непријатељска управа хотимично га је занемаривала и није му посвећивала никакве пажње осим експлоатисања његових добара. Тек иза ослобођења, када је овај крај дошао у склоп националне државе, почело се радити на његовом подизању, али се интензивнији рад у томе правцу развио истом од формирања Бановине, те је настао потпуно нов живот подизања и стварања.

Ова Монографија Врбаске Бановине у којој је приказан свестран, интензиван и плодан трогодишњи рад Банске Управе остаће као светао пример шта се све може учинити за кратко време када се ради са вољом и љубављу.

Др. Васо Глушац.

Ствари пок. Г. Принципа
Кућа у којој је блаженопочивши Краљ Петар држао тајне седнице