Miloš Obilić (Jovan Subotić)/5
| ←Četvrti prizor | Miloš Obilić (Jovan Subotić) Pisac: Jovan Subotić PETI PRIZOR |
Prvi prizor→ |
PETI PRIZOR
MARA (ulazeći):
Jer kazati jošt joj se ne htede.
BRANKOVIĆ (pogledi je):
Dakle stoji!
MARA:
Sve sam čula, stoji!
BRANKOVIĆ (zamisli se).
OBILIĆ:
Sad si čuo, dakle ne oklevaj!
BRANKOVIĆ:
Ovde sablje ne smem obnažiti.
Znaš, da glavu izgubiti mora,
Ko u carskom dvoru mač potrgne.
OBILIĆ:
A TI hajde, kud je tebi drago,
Samo odmah...
BRANKOVIĆ:
Jedna kći careva
Tu ošinu drugu po obrazu,
To se mora najpre prijaviti
Svetlom ocu, glavi obitelji.
OBILIĆ:
Tvoja žena moju ženu šinu:
To muževi raspravit’ imaju.
BRANKOVIĆ:
Hoćemo se njemu zameriti
Kad kod njega k’o gosti njegovi
Jedan sablju na drugog trgnemo.
OBILIĆ:
Ja sav primam odgovor na sebe:
Ushte l’ kaznit’, neka mene kazni.
BRANKOVIĆ:
Pa tog čuda, dok pukne po svetu.
OBILIĆ:
Ne treba mu ništa ni da čuje.
Mi smo ovde, žene su nam ovde,
Niko drugi nit’ gleda nit’ sluša.
Moja ljuba ćutaće zacelo,
A ti s tvojom kako naredite!
MARA (ponosito):
Trzaj sablju Brankoviću Vuče,
Ja ću mome ocu odgovarat’,
A svet neka čuje, i pravo je,
Ko se obruka, nek’ sam sebe krivi.
Želio si udesnu priliku
Da pokažeš pocerskom lugaru,
Da ostade dosad nenadvladan
Što na tvoju ne naiđe ruku.
Eto, zgode! Sad svom pusti maču Nek na licu cvijet mu napiše,
K’o što moja ruka napisa ga Na onomu od mleka lanitu.
OBILIĆ (plane):
U zao čas pohvali se Vuče!
Sad te neću bez boja pustiti
Da bih znao glavu izgubiti.
BRANKOVIĆ (Mari):
Glas gospođe mnogo lepše zvoni
Kad stišava neg’ kad razdražuje...
MARA (upadne mu u reč):
Ako tebi ne leži na srcu
Slava kuće kojoj me dovede
Ja ne mogu ništa odobriti
Što ju kalja ma u kom kolenu.
OBILIĆ (pakosno smešeći se):
Čini mi se dragi pašenože,
Da je jezik u tvoje ljubovce
Od tvog mača brži i oštriji.
MARA (k Brankoviću):
Čuješ? Pa ti i to nije dosta?!
BRANKOVIĆ (za sebe):
U kakvu me baci nepriliku
( Glasno.)
Moja ljuba moju mis’o kaza.
Ali ipak ne da se poreći,
Da je danas mlada Vukosava
Ucveljena ljuto bez...
MARA (uđe mu u reč):
Prekini!
Jošt’ ćeš sam ti mene osuditi,
Da pred mladu kleknem Obilićku,
I pokorno mlađu sestru molim
Da s’ smiluje, i da mi oprosti...
No to neće Mara učiniti
Ma mač sama u ruke uzela...
BRANKOVIĆ (trgne mač):
Sad je dosta! Udri Obiliću!
OBILIĆ i BRANKOVIĆ (bore se).
MARA:
Brankoviću, ne smeći s pameti
Da si ime na kocku metnuo!
VUKOSAVA:
Čuvaj glavu, mili gospodaru,
Sa tobom ću i ja poginuti.
BRANKOVIĆ (napreduje).
MARA (vesela):
Tako, tako o junačka ruko!
Blagosloven ko te je rodio!
VUKOSAVA (uplašena):
Jao meni do Boga višnjega,
S mene će mi vojno poginuti.
OBILIĆ:
Pazi, kneže! Sad Obilić steže,
A dosad je pašenog udar’o.
(Navali na Brankovića i izbije mu mač iz ruke.)
BRANKOVIĆ (klone posramljen).
OBILIĆ:
Vidiš, Vuče, tako Miloš tuče!
Sad mi pruži levi obraz amo,
Da ga cvetom nakitim rumenim,
Kakav tvoja presadi ljubovca
Na bijeli obraz Vukosavin.
(Mahne sabljom, da ga ošine po obrazu.)
MARA i VUKOSAVA (ciknu):
Ne Miloše!
OBILIĆ (zaustavi udar, Mari):
Zašto, ne Miloše!
Ne reče l’ taj boju zakon sama?
Zar bi mi se moglo zameriti,
Da učinim, što vi činit’ hteste?
(Turi mač u korice.)
Ali neću! Miloševa ruka
Jošt’ nikada ne dirnu čoveka
Koji pred njim stoja bez oružja,
Pa ni odsad ni dušmana neće.
(Vukosavi.)
Hajde, draga, pa razvedri lice.
Tvoju rugu moja opra ruka.
(Mari.)
Zbogom ostaj lijepa svastiko!
Zovi mene kako ti je drago,
Dok je meni sablje i desnice
Svako će mi ime sijati se
Ka’no jarko na nebu sunašce.
(Odu.)
BRANKOVIĆ (sšoji ponižen).
MARA (gledi ga prezritelno):
Zvala bih te da me vodiš, kneže,
Ali vidim jošt opasan nisi.
(Digne ponosito glavu i pođe.)
BRANKOVIĆ (giba se razdraženo).
MARA (okrenuvši se knezu):
Što ne možeš, ne reci da možeš,
Pa te neću terat na sramotu.
(Ode.)
BRANKOVIĆ (sam):
Obiliću, dobro se uzmi na um!
Branković se grozno osvećuje.
ZASTOR PADNE
|