Miloš Obilić (Jovan Subotić)/21
| ←Šesti prizor | Miloš Obilić (Jovan Subotić) Pisac: Jovan Subotić SEDMI PRIZOR |
Prvi prizor→ |
SEDMI PRIZOR
Car Lazar, Jug Bogdan, Visoki Stevan, Vuk Brankovik, Miloš Obilić. Boško Jugoić, Banović Strahinja, Srđa Zlopogleđa, Milan Toplica, Ivan Kosančić, Jugovići, drugi knezovi iziđu.
CAR LAZAR:
AH, ovde je mnogo prijatnije.
Puno zraka, puno hladovine.
Sad nek svaki po volji uživa.
Neka pije koliko mu drago,
Nek’ napija kom je njemu drago,
Neka sedne kom je s kime volja,
Nek’ govori što kom na um padne:
Samo svi mi budite veseli,
Veselje je život za junake.
(Sedne na stolac, a Juga ponudi na drugi pri tom stolu. Banović pri stolu drugom. Sa njim Branković, Srđa i jošt ko. Boško za trećim stolom, s njim Toplica, Musić i jošt ko. Obilić stojeći malo dalje u sredini unatrag, sa njim Stevan, Kosančić, Jugovići, i drugi.)
BANOVIĆ (k Brankoviću):
Badava mi tu izvijaš, Vuče?
Nemaš pravo, ne treba čekati.
I da nije, ko’ što Ivan kaže,
Opet valja sutra udarati.
Jer čekamo l’ i odgađamo li,
Prva vatra u svakom će preći
I u ljude misao će ući
Da stojimo što ih se bojimo
I nemamo u se pouzdanja.
A tvoj Tvrtko neće skoro doći;
Ko nam htede doći, došao je.
BRANKOVIĆ:
A ti udri, — ja ću sedit’ s mirom.
BANOVIĆ:
TIM ćeš kazat’ da si kukavica.
BOŠKO (Toplici):
Miloš ima pravo, je l’ vojvodo?
TOPLICA:
I meni se tako čini.
BOŠKO:
Meni sve je jedno. Zet mi je Branković,
A zet Miloš. Ali kad ti kažem
Da zet Miloš pametnije sudi
Kad pjan spava nego zet Branković
Kad na javi sve žice zategne...
Onda samo istinu govorim.
BANOVIĆ (Brankoviću):
Pa ti ne bi s nama udarao?
BRANKOVIĆ:
Kad vi slepci u ponor skačete,
Zašto i ja okat vrat da lomim?
Vi koljite svoje ljude ludo:
Ja ću bome svoje da zaklonim.
BANOVIĆ (prezirući ga tura ga od stola):
Id’ od mene: ti si izdajica!
BRANKOVIĆ:
S tobom danas nije govoriti.
(Ode k Boškovom stolu.)
JUG-BOGDAN (caru):
Šta je tebi, svetli gospodaru,
Neka tuga na srcu te tišti.
CAR LAZAR:
Kazaću ti, al’ sada ne mogu.
Mučno mi je, to si pogodio,
Al’ sam Bog zna da li mu ne grešim
Kad tu tugu ne mogu da svladam.
BOŠKO (pristupajućem Brankoviću):
Miloš ima pravo, Brankoviću!
BRANKOVIĆ:
Ćuti! Ti si jošt’ dete!
BOŠKO:
Al’ srce
U prsima junačko osećam;
A tebi je uvek povoljnije
Malo dalje stojat’ od kreševa.
VISOKI STEVAN (k svom društvu):
Ja s Milošem potpuno se slažem:
OBILIĆ:
Što sam kazo to i opet kažem:
Sutra valja udarit’ na Turske.
Kosančić je stan im uhodio,
Što kazuje na to nas poziva.
SRĆA (od svog stola):
U mnogom se sa tobom ne slažem,
Al’ u tome za pravo ti dajem.
(Banović ustane od stola i pristupi Obiliću.. Svi poskaču od stolova.)
BANOVIĆ:
Imaš pravo, dragi Obiliću!
Vidi ti se da ginut’ ne mariš,
A ne kao ona kukavica...
(Pokazujući na Brankovića.)
Izdajica...
BOŠKO (stupi naprao):
Zašto izdajica?
BANOVIĆ:
Jer sam kaže da će nas ostavit’
Ako prije na Turke pođemo
Neg’ što njemu na to volja dođe.
BOŠKO (Brankoviću):
Je li tako?
BRANKOVIĆ (jogunasto):
Tako je, dakako!
BOŠKO:
Kad je tako, onda ti i ja kažem
Da si pravi izdajica...
KOSANČIĆ:
I ja
To ti kažem: ti si izdajica;
I rekneš li da sam laž rekao,
Evo mača a evo desnice,
Pa ću mačem dokazati
Što sam uhom čuo kazivati.
(Svi se uzruje oko Brankovića.)
BRANKOVIĆ (nadesno):
Dalje!
(Nalevo.)
Natrag! Manite se mene!
Jeste l’ radi vidit’ izdajicu?
(Banoviću pokazujući na Miloša.)
Eno ti ga!
(Bošku isto tako.)
Eno ga!
(Kosančiću isto tako.)
Gledaj ga!
(Svi se okrenu Obiliću.)
BRANKOVIĆ (stoji pokazujući rukom na njega).
OBILIĆ (pristupi):
Što ti prstom na mene kazuješ?
Sigurno će kakva ruga biti.
JUG BOGDAN:
Što to naši gosti uzavreše?
BANOVIĆ (Obiliću):
Branković te nazva izdajicom.
CAR LAZAR (Jug Bogdanu):
Anđ’o smrti među njih se spusti.
VISOKI STEVAN (s negodovanjem):
Uzmi tu reč natrag, Brankoviću.
Seti s’ ko si i komu je reče!
OBILIĆ (ponosito Brankoviću):
Oči amo, pa reci u oči!
BRANKOVIĆ:
Istina se tvog oka ne plaši.
Kazao sam, i sad opet kažem,
Kom se hoće vidit’ izdajicu
Nek pogledi Miloš-Obilića!
OBILIĆ (sune):
Ha! Ta će ti i poslednja biti!
(Uhvati za mač.)
BANOVIĆ (prihvati ga za ruku):
Stan’, Miloše, ostavi se mača!
Svakomu je sve prosto kazati
Što u stanju jeste dokazati.
Nek’ govori, ali nek’ dokaže!
Ima l’ pravo, ne dam mu ginuti;
Kleveta li, ja ću mu suditi.
(Svi se skupe oko njih.)
BRANKOVIĆ (slobodno):
Pust’ ga bane: mača mu s’ ne plašim.
(Trijumfirajući.)
Dokaz leži u carevoj ruci.
(Svi se okrenu k caru.)
CAR LAZAR (ustane od stola i pristupi):
Mir gospodo!
BANOVIĆ:
Svetli gospodaru!
Vuk Miloša nazva izdajicom,
Za reč svoju tebe jamca stavi.
Jedan od njih, ma koji, ne može
Duže ostat’ u poštenom društvu;
Zato reci, da znamo koga nam
Valja iz naše isključit’ družine.
CAR LAZAR (ćuti).
VISOKI STEVAN (moleći k ocu i društvu):
Ostavite tu stvar do u.jutru,
Sad nit’ mi smo, nit je vreme za to!
BRANKOVIĆ (U najvećem strahu):
Svetli care, odpečati usta.
Propao sam ako ti uzćutiš.
OBILIĆ (s uverenjem):
Duša mi je od sunca čistija,
Ne bojim se ničega do Boga.
Ma šta da ti na me donesoše
Jednim ću ga dahom razduhati.
CAR LAZAR:
Meni pravo pripada rešiti
Imam li što kazat’ il’ prećutit’!
(Brankoviću.)
A ti, kneže, samog sebe krivi,
Ako sa svog postradaš jezika.
BANOVIĆ (k drugima):
Dakle ipak nešto je u stvari.
Car zna nešto, samo ga prikriva.
(Obiliću.)
Obiliću! Nije čist posao!
OBILIĆ (moleći):
Svetli care! Čuješ, što govore!
Molim ti se kao ocu svome,
Šta je, da je, kaži neka čuju.
Dok ne znadu, svaki će misliti
Bog zna šta je, i što je najgore;
A kad kažeš, lako će mi biti
Laži krinku sa lica zderati.
CAR LAZAR (žalostivo):
Moj vojvodo! Mi nismo bogovi
Da vidimo u srce čoveka,
A laž često tako se pretvori
Da je nemo’š raz’znat’ od istine.
OBILIĆ (užasava se):
Tvoje reči deca su ljubavi,
Ali svaka mračnu sumnju rađa.
Kaži sada ljubavi nek ćuti,
Samo pravda pomoći mi može.
Mene tuže, zar mi nećeš dati
Što se nikom ne sme uskratiti,
Da mi kažu čim me okrivljuju?
JUG BOGDAN (pristupivši):
Svetli care, to ga pravo ide.
Kad Vuk tako ljuto okrivi ga,
Valja dat’ mu put da se odbrani
I opere, ako se oprat’ može.
CAR LAZAR:
Zar vam nije dosta kad ja kažem
Da Miloša za kriva ne držim.
JUG BOGDAN:
TO je dosta, da pred sud ne dođe
I da milost tvoju ne izgubi;
Al’ da vrati imenu čistotu
I prekoru crni jezik veže,
Nužno mu je da svetu pokaže
Da ne ima ni povoda sumnji.
BANOVIĆ i BOŠKO:
Učini mu što s pravom zahteva,
Što se nikom odreći ne može.
CAR LAZAR:
Sutra.
JEDNI:
Sutra, sutra!
DRUGI:
Danas! Danas!
OBILIĆ:
Kazuj odmah, tako ti svetoga.
Ne mičem se s mesta dok ne kažeš.
CAR LAZAR:
Dobro dakle, neka tako bude;
Ali znajte, da ima prilika
Gde ni samom nebesnom anđelu
Kad na njega kužna usta dahnu
Prva vratit’ ne da se čistota
Dok stojimo s ove strane groba.
(Preda pismo Jug-Bogdanu.)
JUG BOGDAN (čita):
Jusuf-paša Milošu vojvodi.
OBILIĆ (naglo):
Ko to pismo donese ovamo?
CAR LAZAR:
Pašin sluga!
OBILIĆ:
KO ga tebi dade?
CAR LAZAR:
Kad ga naši ljudi uhvatiše
Pred mene ga pravo dovedoše,
Sam je Turčin pismo meni dao.
OBILIĆ (uprepašćen):
Pakao se na mene dignuo.
Taj put samo on može iznaći.
JUG BOGDAN (čita pismo):
Što sam tebi reko u Kruševcu
I dan danas drukčije ne stoji.
Tvoja jeste kruna Lazareva,
Padiša je Obiliću daje,
Uostalom čini što ti drago,
Ili odmah amo k nama dođi,
Ili čekaj dok se bitka svrši.
Tek učini što si obrekao.
OBILIĆ:
To tu piše: ti se varaš starče!
Tvoje stare varaju te oči.
Daj ovamo!
(Uzme od Juga pismo, i u sebi čita.)
Istina je prava!
Tako piše od reči do reči.
To je strašno, grozno, nečuveno!
Kako mogu ljudi napisati
Što ni senke nema od isgine?
Ta to niko verovat’ ne može!
(S pouzdanjem.)
Kaž’te, je li da ne verujete?
(Gledi sve redom. Svi ćute.)
OBILIĆ (užasne se):
Vi ćutite? Dakle verujete?
(K Banoviću.)
Banoviću, što si onemio,
Ta ti znadeš Miloša k’o sebe!
(K Bošku.)
Boško mili! Što poniče nikom
Zar ti ne znaš dušu Miloševu!
(K drugima.)
Braćo draga! Svijetla gospodo!
Šta je vama? Kako izgledate?
Lica su vam setna, nevesela,
Gledite me... k’o da me žalite
(Uzveri se.)
Ta vi mene za kriva držite?...
(U zdvojenju.)
Vi držite da sam izdajica
Boga, kralja i naroda svoga!
(Klone.)
BANOVIĆ:
Moj Miloše, srce mi se cepa!
Pomisliti, da si kriv, ne mogu;
Al’ čim kleto da pobijem pismo?'
OBILIĆ:
Ko će kakvu važnost dati pismu
Koje pisa ruka dušmanina?
BANOVIĆ:
Pa baš kroz to ne znam na čemu s.am
Takvo pismo nije sveto pismo.
Može biti i laž i istina!
OBILIĆ:
Pred vašim sam odrasto očima,
Znate svaku u glavi mi misao,
Za svaku mi želju srca znate.
Znano vam je, da u sto bojeva
Za svog cara davao sam glavu,
Da sam uvek s najvećim veseljem
Krv za dičnu lio domovinu;
Kaž’te jednog u ovoj družini
Komu dane ne održah reči;
Kaž’te jednog koji svoju glavu
Ne bi mirno meni poverio:
Pak recite, možete l’ misliti
Da bih mog’o tako preveriti;
Možete li i posumnjat’ samo
Da bih mogo dušmanu izdati
Sve što mi je najsvetije bilo!
SRĐA:
Znam te uvek svetla i čestita,
Al’ i ti si što i drugi ljudi!
KOSANČIĆ (k caru):
Molim ti se, svetli gospodaru,
Ko uhvati turskog pismonošu?
CAR LAZAR (na Brankovića):
Kneževi ga momci uhvatiše.
KOSANČIĆ (svečano):
Onda evo pred svim ovim društvom,
Brankoviću, u oči ti kažem,
To si pismo ili sam pisao,
Ili kaz’o paši da ga piše.
BANOVIĆ (neugodno):
Čuj, Ivane! Prijatelju svomu
Prosto ti je i glavom pomoći:
Ali nije lepo, vojevodo,
Drugog kaljat’ da njega opereš.
KOSANČIĆ:
Klanjam ti se Banović Strahinjo!
Al’ kad vi svom oku verujete,
Zašt’ da ja svom uhu ne verujem?
OBILIĆ (preseče Kosančiću reč):
Stani, druže, ne govori dalje!
Pust’ neka ga ma ko drugi tuži,
Nama sad to činit’ ne pristoji.
Meni valja sad sest’ pa čekati
Dok istina potvoru ne svlada,
Il’ junačku opružit’ desnicu
Te sam derat’ sa svog sunca senku.
No tu treba mirnog promišljanja,
A u meni sav se život smuti.
Zbogom braćo! Al’ mi tub’te reči.
Sunce jarko i onda je sjajno
Kad ga crni pokriju oblaci...
Moja vera i onda je čista
Kad se čini da sam izdajica.
(Hoće da ide.)
CAR LAZAR:
Stoj Miloše, ja ti zapovedam.
Istina se jošt razabrat’ ne da,
Al’ ja tvrdo držim i verujem
Da to pismo Turci nam poslaše
Da mi tebe od srca otkinu
I desnu mi odsijeku ruku
A vojsci mi srce iščupaju.
No baš nek je i istina, kneže,
Što u pismu Jusuf-paša piše,
Ja ti veru nanovo poklanjam,
U ruke ti svoju krunu dajem,
I u punom živim uverenju
Da ćeš mi je verno sačuvati.
U to ime ovako t’ napijam:
Zdrav Miloše, vero il’ nevero!
Zdrav Miloše, vero ne nevero!
(Napije se malo, pa mu pruži pehar.)
OBILIĆ (primi pehar, ispije ga i staavi na stol):
Svetla kruno, to si pogodio
Da su pismo Turci napisali
Da mi veru kod tebe otruju,
Da mi ime u vojsci ubiju!
Što su hteli, to su postignuli.
Miloš stoji kao izdajica,
Sokolu su krila odsečena;
Pade zlatna sa neba zvezdica,
Čelenka se slomi na kalpaku!...
Turci svoju svrhu postigoše,
Ali joj se radovati neće.
Platiće mi tu gnusnu potvoru
Kako nisu ni pomislit’ mogli.
(Uzvišeno.)
Sutra idem u tursku hordiju,
Pa ću iskat’ za štetu naknadu:
Za lijepo ime Miloševo
Uzeću im car-Murata glavu!
Tako ću se osvetiti Turkom,
Vratiću im žao za sramotu,
Pokajaću svoje lepo ime,
Osvetlaću obraz pred svijetom!
Sutra nam je lepi Vidov-danak,
Sutra će se, care, pokazati
Ko je vera, ko li je nevera!
(Poljubi cara u ruku i ode.)
CAR LAZAR (Bošku):
Idi za njim, pa nek’ tu ostane.
Sutra ćemo dalje govoriti
Starije je jutro od večera.
(Boško ode.)
CAR LAZAR (drugima):
Ostavljam vas svijetla gospodo.
I želim vam laku noć svakomu.
(Ode. Svi stoje udivljeni.)
ZASTOR PADNE
|