Милош Обилић (Јован Суботић)/22
| ←Седми призор | Милош Обилић (Јован Суботић) Писац: Јован Суботић ПРВИ ПРИЗОР |
Други призор→ |
ЧЕТВРТИ ЧИН
ПРВИ ПРИЗОР
Дворана у Обилићевом двору у граду Звечану. Свећа скоро догорела. Поноћ.
ВУКОСАВА (седи сама, забринута).
ЈЕВРОСИМА (уђе, зачуђено);
Светла госпо, зар ти јошт’ не спаваш?
ВУКОСАВА:
Јошт’ не пређе сан овога прага.
ЈЕВРОСИМА:
Иди лези, поноћ давно пређе.
ВУКОСАВА:
Не могу ти склопити очију:
Чудан немир у срце ми уђе.
ЈЕВРОСИМА:
Откуд немир?
ВУКОСАВА:
Сама не знам откуд!
Али ми је хладно око срца,
У жилама крв ми се смрзава.
Но и чудни јављају се знаци.
Пуче нешто крај мене у соби
Као да се ту сам гром развали;
Заурла ми под прозором псето
К’о да когод за мрцем нариче;
На кући ми црн гавран загракта
У поноћи кад никад не гракће.
Све то, мајко, на добро не слути;
Какав-такав зао глас ћу чути.
(Скочи и слуша.)
Чујеш топот?
ЈЕВРОСИМА:
Моје ухо много не вриједи.
(Слуша.)
Ништ’ не чујем. Ал’ и ко би сада
У поноћи по граду јездио.
ВУКОСАВА (слуша, па отрчи к прозору):
Чујем топот, ал’ не видим ништа...
Сад престаде; глуха поноћ влада
На улицах, и мртва тишина...
Чујеш? Наша зашкрипише врата...
К нама иде неко! Није добро!
Зло ће бити кад тако долазе.
(Чује се ход пред врати.)
ВУКОСАВА:
То је Милош... по ходу познајем...
(У тај пар отворе се врата.)
|