Miloš Obilić/13
5.
DRUGA AVET doleti, pređašnje
DRUGA AVET: Pomagajte, pomagajte!
TREĆA AVET (pođe joj na susret).
Gde si, sestro, gde ostaješ,
Zašto odmah ne dolaziš,
S sestrama se ne raduješ
I veselje s njima deliš?
DRUGA AVET: Pomagajte, ako veru znate! Umori me strava.
TREĆA AVET: Šta je, sestro, da od pakla nađeš?
DRUGA AVET: Propadoše čini, utamani se naša sila, bacajte te znake lažljivog čaranja, pa skočimo u bezdansku zjavu, kad nas i smrtni nadvišuju!
PRVA AVET: Šta nas mučiš, mučile te guje! Govori šta je, ko je.
DRUGA AVET: Miloš Obilić.
PRVA I TREĆA AVET: Miloš Obilić?
DRUGA AVET: Miloš Obilić! Čujte moju sudbu: Mesto sam izabrala na krušnoj poljani, tu sam vešto dužnost ispunjavala; al' eto ti Miloša Obilića i s njim Ivana Kosančića: Miloš šeta, a Ivan popeva. Kako peva Kosančiću Ivane, svo se drvlje umilno osmenjuje, a travice vetar mole da im mira pokloni, da tu sliku glasa bolje saslušati mogu. I sama se nekoliko pozaboravim, ali brzo k sebi do¬đem, i taman kad će drugom početi, udarim trskom po travi i taki mi strela iziđe, koju pustim iz tetive, te Ivana usred srca zgodim. Zašto da me pesmom uznemiruje?
PRVA AVET: To si dobro učinila.
TREĆA AVET: To si lepo uradila.
DRUGA AVET: Al' da vi'š sad nevolje! Pisnu Ivan silno, i samrtnim glasom Miloša iz voshiščenija podigne, koji na me koplje upravi.
TREĆA AVET: Gde ti je bila trska?
DRUGA AVET: Ja pustim strelu i na njega, ali Miloš nosi amajlije: njega oružje ne bije, i strela na troje odskoči. Sad on snažnije k meni potrči, a ja u strahu udarim trskom i stvorena krokodila na njega pustim. Huj, kakva sila! Miloš ščepa šestoperca: koliko je koža u krokodila čvrsta, rascepi je jednim udarom, i na mene ožestočen poleti. Ja htedoh trskom udariti, al' me buzdovan okrecne i nju mi iz ruke izbije. Za čas Miloš dopadne, pa me stade topuzinom kucati, da mu Ivana iz mrtvila povratim. A,tužna nevoljnica! Moradoh sama trave nabrati i rane mu izvidati! Jedva potom nađoh trskovaču. Badava sam zmajeve šiljala: niko Milošu ne mogaše nahuditi. To je uzrok moga jada. Sad šta stojite ovde kao odrvenčene? Ustajte, otrite suze drugarki, il' me pustite, da u podzemnu pučinu skočim i u očajanija plamenu nesnosne dne provodim.
PRVA AVET: Sestro, znaš li način, da se munja u ruku stisnuti može? Kazuj. Nikakvog truda požaliti nećemo.
TREĆA AVET: Oj, stani! Gledajte ovde što mi prsten veli: sudbina se okreće, velika se radost ukazuje. Veselo, drugarice! Želja se mora ispuniti.
Kad se gusti oblak spusti
Grozom, maglom i tamom,
Dan u ponoć preobrati,
Zemlju puni sa stravom;
No jedinim zračkom sunce
Neka samo osine:
Na mah sokrušeno srce
Nesnosima skorb mine.
PRVA AVET: Kula leži u poljani
Golema i snažna,
Od gromova ništ' ne brani,
Nit' od vetra parna;
Ali neka, postoj samo,
Sama će ti pasti:
Od težine grdne svoje
Mora se zgruvati.
DRUGA AVET: Vi, koje ste snažne sile,
Avetinje, hale, vile,
Vukodlaci, bauci, more,
I ostale sve utvore,
Pomozite, da sestrice
Sad iskale svoje srce.
Vi, zmajevi i skorpije,
S hijenama nilske zmije,
Dajte nama žaoku vašu,
Za umnožit' jarost našu.
PRVA I TREĆA AVET: Dajte nam žabku vašu,
Za umnožit' jarost našu.
DRUGA AVET: Pst! Evo jedan od smrtnih.
TREĆA AVET: To je Branković. Prsten mi javlja da mu raskažemo sudbinu: povinujmo se zapovesti!
PRVA AVET: Ogledalo mi veli da mu rok proučimo: pokorimo se zapovesti!
DRUGA AVET: Trska mi kaže da mu sudbu izjavimo: sledujmo zapovesti!
SVE TRI: Trska, prsten, ogledalo
Jesu vesti nelažne,
Dočekajmo hudnog smrtna
Našim znanjem previšim.
|