Милош Обилић/13
5.
ДРУГА АВЕТ долети, пређашње
ДРУГА АВЕТ: Помагајте, помагајте!
ТРЕЋА АВЕТ (пође јој на сусрет).
Где си, сестро, где остајеш,
Зашто одмах не долазиш,
С сестрама се не радујеш
И весеље с њима делиш?
ДРУГА АВЕТ: Помагајте, ако веру знате! Умори ме страва.
ТРЕЋА АВЕТ: Шта је, сестро, да од пакла нађеш?
ДРУГА АВЕТ: Пропадоше чини, утамани се наша сила, бацајте те знаке лажљивог чарања, па скочимо у безданску зјаву, кад нас и смртни надвишују!
ПРВА АВЕТ: Шта нас мучиш, мучиле те гује! Говори шта је, ко је.
ДРУГА АВЕТ: Милош Обилић.
ПРВА И ТРЕЋА АВЕТ: Милош Обилић?
ДРУГА АВЕТ: Милош Обилић! Чујте моју судбу: Место сам изабрала на крушној пољани, ту сам вешто дужност испуњавала; ал' ето ти Милоша Обилића и с њим Ивана Косанчића: Милош шета, а Иван попева. Како пева Косанчићу Иване, сво се дрвље умилно осмењује, а травице ветар моле да им мира поклони, да ту слику гласа боље саслушати могу. И сама се неколико позаборавим, али брзо к себи до¬ђем, и таман кад ће другом почети, ударим трском по трави и таки ми стрела изиђе, коју пустим из тетиве, те Ивана усред срца згодим. Зашто да ме песмом узнемирује?
ПРВА АВЕТ: То си добро учинила.
ТРЕЋА АВЕТ: То си лепо урадила.
ДРУГА АВЕТ: Ал' да ви'ш сад невоље! Писну Иван силно, и самртним гласом Милоша из восхишченија подигне, који на ме копље управи.
ТРЕЋА АВЕТ: Где ти је била трска?
ДРУГА АВЕТ: Ја пустим стрелу и на њега, али Милош носи амајлије: њега оружје не бије, и стрела на троје одскочи. Сад он снажније к мени потрчи, а ја у страху ударим трском и створена крокодила на њега пустим. Хуј, каква сила! Милош шчепа шестоперца: колико је кожа у крокодила чврста, расцепи је једним ударом, и на мене ожесточен полети. Ја хтедох трском ударити, ал' ме буздован окрецне и њу ми из руке избије. За час Милош допадне, па ме стаде топузином куцати, да му Ивана из мртвила повратим. А,тужна невољница! Морадох сама траве набрати и ране му извидати! Једва потом нађох трсковачу. Бадава сам змајеве шиљала: нико Милошу не могаше нахудити. То је узрок мога јада. Сад шта стојите овде као одрвенчене? Устајте, отрите сузе другарки, ил' ме пустите, да у подземну пучину скочим и у очајанија пламену несносне дне проводим.
ПРВА АВЕТ: Сестро, знаш ли начин, да се муња у руку стиснути може? Казуј. Никаквог труда пожалити нећемо.
ТРЕЋА АВЕТ: Ој, стани! Гледајте овде што ми прстен вели: судбина се окреће, велика се радост указује. Весело, другарице! Жеља се мора испунити.
Кад се густи облак спусти
Грозом, маглом и тамом,
Дан у поноћ преобрати,
Земљу пуни са стравом;
Но јединим зрачком сунце
Нека само осине:
На мах сокрушено срце
Несносима скорб мине.
ПРВА АВЕТ: Кула лежи у пољани
Голема и снажна,
Од громова ништ' не брани,
Нит' од ветра парна;
Али нека, постој само,
Сама ће ти пасти:
Од тежине грдне своје
Мора се згрувати.
ДРУГА АВЕТ: Ви, које сте снажне силе,
Аветиње, хале, виле,
Вукодлаци, бауци, море,
И остале све утворе,
Помозите, да сестрице
Сад искале своје срце.
Ви, змајеви и скорпије,
С хијенама нилске змије,
Дајте нама жаоку вашу,
За умножит' јарост нашу.
ПРВА И ТРЕЋА АВЕТ: Дајте нам жабку вашу,
За умножит' јарост нашу.
ДРУГА АВЕТ: Пст! Ево један од смртних.
ТРЕЋА АВЕТ: То је Бранковић. Прстен ми јавља да му раскажемо судбину: повинујмо се заповести!
ПРВА АВЕТ: Огледало ми вели да му рок проучимо: покоримо се заповести!
ДРУГА АВЕТ: Трска ми каже да му судбу изјавимо: следујмо заповести!
СВЕ ТРИ: Трска, прстен, огледало
Јесу вести нелажне,
Дочекајмо худног смртна
Нашим знањем превишим.
|