Mejrima/9
| ◄ ПОЈАВА VIII | POJAVA I | ПОЈАВА II ► |
ČIN DRUGI
POJAVA I
CVIJAN:
Dodaj, Jakšo, tu lopatu Vuku,
On je stari vračar.
VUK:
Hej mahni se,
Po lopati vračaju i djeca.
CVIJAN:
Gle ti njega! I ti de priviri,
Neće t’ oči na nju iskipljeti.
VUK:
Dođavola. Daj ovamo pehar.
Toči, Jašo.
RADAT:
Dovoljno si pio,
Opićeš se, bolan.
VUK:
Ništa za to,
Crvenika i jest za junake;
Zaboravi Kraljevića Marka?
RADAT:
Al' je Marko Turke obarao,
A ti pijan zavađaš se s nama.
VUK:
A da šta ću kad Turaka nema
Da mejdane s njima dijelimo?
Harambaša postao nam jagnje,
I uz njega moraćemo skoro
Odučit se od puške i noža.
Pijem, braćo, a u zdravlje svima!
Harambašu Bog nam umudrio,
Te skoro nas poveo na sukob!
MILUTIN:
Tako zboriš jer ga ovđe nema.
VUK:
Ovo bih mu i u oči rek’o.
MILUTIN:
Bogme ne bi.
VUK:
Ne bih? Ili misliš...
Rek’o bih mu i još grđe nešto,
Rek’o bih mu da je kukavica.
SVI:
Ha, ha!
(Smiju se.)
RADAT:
Mahnite ga; već je gotov.
MILUTIN:
Baš i ja ću napiti mu, Vuče,
Nu drukčije nešto.
Živ i zdrav nam Harambaša bio!
Sveđ gonio ispred sebe Turke!
Đe prispio braću osvetio,
Otkud poš’o tamo beg ne doš’o!
A mi uza nj zdravi svud i srećni!
SVI:
Amin Bože!
RADAT:
Nazdravi mu krasno.
A još da nam zapjevaš uz gusle,
Zdravicu bi dično začinio.
MILUTIN:
Dajte mi ih, i volja me sada.
VUK:
On je tome i najbolje vičan.
MILUTIN:
Znam tetivom rukovati vješto,
A i sabljom valjda, Vuče, nešto.
(Gudi pa pjeva.)
Lijep li je taj hajdučki život!
Na vrsima življeti planina
Bliže Bogu i žarkome suncu,
Đe na zlatnim sjedeć’ oblacima
Nebom plove oblakinje vile,
I sipaju na junake sreću!
Ovđe čovjek nema gospodara,
Ne boji se nikoga do Boga,
Slobodan je, bezb’jedan ponosit,
Kao vrli na visinam’ or’o.
Lijep li je taj hajdučki život!
Kad sve nebo zastre se crninom
Mirnim okom gledati nad glavom
Đeno gmižu ognjevite munje,
Slušat’ đeno svuda naokolo
K'o pomamni gromovi ti riču,
Osjećati pod sobom planinu
Đe se kao iz temelja ljulja,
A ti na njoj, posred svih strahota,
Pjevat’ pjesmu junačku uz gusle!
Lijep li je taj hajdučki život!
Sa planine kano oluj pasti
Pa dvorove turskih tih spa’ija,
Tu spa’jine odrubiti glave,
Iskrstiti spainice mlade,
Sve oteto oduzeti blago,
Pa dvorove ognjem izgorjevši
Da prokleta ne ostane traga,
Vratiti se pojuć’ u planinu.
Oj l’jep li je taj hajdučki život!”
RADAT:
To je pjesma! Hvala, Milutine.
CVIJAN:
Kanda vila iz grla mu pjeva!
VUK:
Mlado momče, još si novak ovđe;
Ali postoj malo i naznoj se
Našeg znoja, pa hajdučki život
I planina ova puna čara
K’o pakao izgledaće tebi.
MILUTIN:
Pakao je međ’ Turcima dolje,
Ovđe đe se krst osvetit’ može —
Ne znam za te, Vuče, ali za me
Život j’ ovđe da ne tražim boljeg.
JAKŠA:
Zbilja, Mile, još nam ne ispriča Zašto dođe k nama.
MILUTIN:
Zašto? Ja se
Pohajdučih čisto iz prkosa.
Jednom jahah poljem a jahaše
Prema meni Rusgan-beg Zmajević.
Jedan drugom kad se primakosmo,
„Sjaši more”, srdito mi vikne.
Znađah dobro za običaj kleti,
Al’ mi s’ uv’jek sramotan činjaše,
Pa s ramena hitno svrnuv pušku,
„Jok”, odviknem „Jaši napr’jed, Ture,
Ima dosta za nas oba puta”.
Još ne bijah dobro ni izrek’o,
A on s nožem već potrč’o na me.
Dočekah ga, u z’o čas po njega,
Udarih ga po tjemenu puškom,
I pol’mrtva ostavih na putu.
VUK:
Te nam dođe da se kao hajduk
Često patiš i glađu i žeđu,
Teškom zimom i vrućinom težom,
Obnoć ne spiš, obdan ne miruješ,
Po šumama i brd’ma se skitaš,
Sad napadaš, a sad k’o zec bježiš.
To je bolan, naš hajdučki život.
Nije l’ bolje kod majčina krila
Tiho noćit' i daniti tiho,'
I igrati kolo s djevojkama?
MILUTIN:
A kud, more, tim riječ’ma ciljaš?
Sve jednako šta me zadijevaš?
Il' cijeniš da mlad k’o ja čovjek
Takovoga brkata ne vr’jedi?
Bre, počuj me: neću t’ ustupiti
Ni u kakvom junačkome djelu;
Đe udariš, udariću i ja,
Dokle god se ti kamenom baciš,
Više ću se dobacit’, ne manje,
Koliko god ti poskočiš skokom,
Odskočiću dvaputa toliko.
Pa je li te volja još da sa mnom
Uhvatiš se za junačke grudi,
Ako na tle ja ne svalim tebe,
Ti, duše mi, nećeš mene nikad.
Rekoh, pa sam i na d’jelo gotov.
CVIJAN:
Ho, ho Vuče! Momak izazivlje.
JAKŠA:
Vuk umuče! Vuk ne smije! Bruka!
VUK:
Ko to veli?
JAKŠA:
Vjere mi! Ne smiješ.
VUK:
Da ga malo pameti naučim.
Neću da se kamenom, ni skokom,
Ni rvanjem zanosim k’o momče,
Nego kad si taka junačina
Jataganom da se ogledamo.
RADAT:
Šta to biva? Ili poluđeste?
SVI (ustaju):
Ne damo vam tako što.
VUK:
Daleko!
Prvom koji među nas uleti
Boga mi ću rascijepit’ glavu.
(Hirambaša utrči naperiv samokres.)
HARAMBAŠA:
A ja onom od vas dva koj’ mrdne.
Ovu svađu ko je pođenuo?
MILUTIN:
Harambašo, ja svađe ne tražih.
HARAMBAŠA:
Vuk je onda.
JAKŠA:
Da kažemo pravo,
On je prvi povoda joj dao.
HARAMBAŠA:
I ti vazda svađaćeš se tako?
Daj oružje.
VUK:
Boga mi ga ne dam.
HARAMBAŠA:
Naumi li protivit’ se, bolan?
VUK:
Prije glavu nego li oružje.
(Radat ga hvata ostrag za obje mišice.)
RADAT:
Zaklesmo se slušat' starješinu.
HARAMBAŠA:
Sve oružje uzmite od njega,
Pa za onu vežite ga lipu,
Da tu malo svikne na pokornost.
(Odvode Vuka.)
Tebi, momče, nek je zasad prosto;
Al’ unapr’jed, to svi znajte, ko god
Nož il’ pušku potrgne na druga,
Ko god mene umah ne posluša,
Izgubiće onog časa glavu.
Slijep posluh hoću od svakoga,
Ako komu nije taj po volji,
Put mu širok, ne zadržavam ga. –
Ko dolazi? A gle moga Novka!
|