Мејрима/9
| ◄ ПОЈАВА VIII | ПОЈАВА I | ПОЈАВА II ► |
ЧИН ДРУГИ
ПОЈАВА I
ЦВИЈАН:
Додај, Јакшо, ту лопату Вуку,
Он је стари врачар.
ВУК:
Хеј махни се,
По лопати врачају и дјеца.
ЦВИЈАН:
Гле ти њега! И ти де привири,
Неће т’ очи на њу искипљети.
ВУК:
Дођавола. Дај овамо пехар.
Точи, Јашо.
РАДАТ:
Довољно си пио,
Опићеш се, болан.
ВУК:
Ништа за то,
Црвеника и јест за јунаке;
Заборави Краљевића Марка?
РАДАТ:
Ал' је Марко Турке обарао,
А ти пијан завађаш се с нама.
ВУК:
А да шта ћу кад Турака нема
Да мејдане с њима дијелимо?
Харамбаша постао нам јагње,
И уз њега мораћемо скоро
Одучит се од пушке и ножа.
Пијем, браћо, а у здравље свима!
Харамбашу Бог нам умудрио,
Те скоро нас повео на сукоб!
МИЛУТИН:
Тако збориш јер га овђе нема.
ВУК:
Ово бих му и у очи рек’о.
МИЛУТИН:
Богме не би.
ВУК:
Не бих? Или мислиш...
Рек’о бих му и још грђе нешто,
Рек’о бих му да је кукавица.
СВИ:
Ха, ха!
(Смију се.)
РАДАТ:
Махните га; већ је готов.
МИЛУТИН:
Баш и ја ћу напити му, Вуче,
Ну друкчије нешто.
Жив и здрав нам Харамбаша био!
Свеђ гонио испред себе Турке!
Ђе приспио браћу осветио,
Откуд пош’о тамо бег не дош’о!
А ми уза њ здрави свуд и срећни!
СВИ:
Амин Боже!
РАДАТ:
Наздрави му красно.
А још да нам запјеваш уз гусле,
Здравицу би дично зачинио.
МИЛУТИН:
Дајте ми их, и воља ме сада.
ВУК:
Он је томе и најбоље вичан.
МИЛУТИН:
Знам тетивом руковати вјешто,
А и сабљом ваљда, Вуче, нешто.
(Гуди па пјева.)
Лијеп ли је тај хајдучки живот!
На врсима живљети планина
Ближе Богу и жаркоме сунцу,
Ђе на златним сједећ’ облацима
Небом плове облакиње виле,
И сипају на јунаке срећу!
Овђе човјек нема господара,
Не боји се никога до Бога,
Слободан је, безб’један поносит,
Као врли на висинам’ ор’о.
Лијеп ли је тај хајдучки живот!
Кад све небо застре се црнином
Мирним оком гледати над главом
Ђено гмижу огњевите муње,
Слушат’ ђено свуда наоколо
К'о помамни громови ти ричу,
Осјећати под собом планину
Ђе се као из темеља љуља,
А ти на њој, посред свих страхота,
Пјеват’ пјесму јуначку уз гусле!
Лијеп ли је тај хајдучки живот!
Са планине кано олуј пасти
Па дворове турских тих спа’ија,
Ту спа’јине одрубити главе,
Искрстити спаинице младе,
Све отето одузети благо,
Па дворове огњем изгорјевши
Да проклета не остане трага,
Вратити се појућ’ у планину.
Ој л’јеп ли је тај хајдучки живот!”
РАДАТ:
То је пјесма! Хвала, Милутине.
ЦВИЈАН:
Канда вила из грла му пјева!
ВУК:
Младо момче, још си новак овђе;
Али постој мало и назној се
Нашег зноја, па хајдучки живот
И планина ова пуна чара
К’о пакао изгледаће теби.
МИЛУТИН:
Пакао је међ’ Турцима доље,
Овђе ђе се крст осветит’ може —
Не знам за те, Вуче, али за ме
Живот ј’ овђе да не тражим бољег.
ЈАКША:
Збиља, Миле, још нам не исприча Зашто дође к нама.
МИЛУТИН:
Зашто? Ја се
Похајдучих чисто из пркоса.
Једном јахах пољем а јахаше
Према мени Русган-бег Змајевић.
Један другом кад се примакосмо,
„Сјаши море”, срдито ми викне.
Знађах добро за обичај клети,
Ал’ ми с’ ув’јек срамотан чињаше,
Па с рамена хитно сврнув пушку,
„Јок”, одвикнем „Јаши напр’јед, Туре,
Има доста за нас оба пута”.
Још не бијах добро ни изрек’о,
А он с ножем већ потрч’о на ме.
Дочеках га, у з’о час по њега,
Ударих га по тјемену пушком,
И пол’мртва оставих на путу.
ВУК:
Те нам дође да се као хајдук
Често патиш и глађу и жеђу,
Тешком зимом и врућином тежом,
Обноћ не спиш, обдан не мирујеш,
По шумама и брд’ма се скиташ,
Сад нападаш, а сад к’о зец бјежиш.
То је болан, наш хајдучки живот.
Није л’ боље код мајчина крила
Тихо ноћит' и данити тихо,'
И играти коло с дјевојкама?
МИЛУТИН:
А куд, море, тим ријеч’ма циљаш?
Све једнако шта ме задијеваш?
Ил' цијениш да млад к’о ја човјек
Таковога брката не вр’једи?
Бре, почуј ме: нећу т’ уступити
Ни у каквом јуначкоме дјелу;
Ђе удариш, ударићу и ја,
Докле год се ти каменом бациш,
Више ћу се добацит’, не мање,
Колико год ти поскочиш скоком,
Одскочићу двапута толико.
Па је ли те воља још да са мном
Ухватиш се за јуначке груди,
Ако на тле ја не свалим тебе,
Ти, душе ми, нећеш мене никад.
Рекох, па сам и на д’јело готов.
ЦВИЈАН:
Хо, хо Вуче! Момак изазивље.
ЈАКША:
Вук умуче! Вук не смије! Брука!
ВУК:
Ко то вели?
ЈАКША:
Вјере ми! Не смијеш.
ВУК:
Да га мало памети научим.
Нећу да се каменом, ни скоком,
Ни рвањем заносим к’о момче,
Него кад си така јуначина
Јатаганом да се огледамо.
РАДАТ:
Шта то бива? Или полуђесте?
СВИ (устају):
Не дамо вам тако што.
ВУК:
Далеко!
Првом који међу нас улети
Бога ми ћу расцијепит’ главу.
(Хирамбаша утрчи наперив самокрес.)
ХАРАМБАША:
А ја оном од вас два кој’ мрдне.
Ову свађу ко је пођенуо?
МИЛУТИН:
Харамбашо, ја свађе не тражих.
ХАРАМБАША:
Вук је онда.
ЈАКША:
Да кажемо право,
Он је први повода јој дао.
ХАРАМБАША:
И ти вазда свађаћеш се тако?
Дај оружје.
ВУК:
Бога ми га не дам.
ХАРАМБАША:
Науми ли противит’ се, болан?
ВУК:
Прије главу него ли оружје.
(Радат га хвата остраг за обје мишице.)
РАДАТ:
Заклесмо се слушат' старјешину.
ХАРАМБАША:
Све оружје узмите од њега,
Па за ону вежите га липу,
Да ту мало свикне на покорност.
(Одводе Вука.)
Теби, момче, нек је засад просто;
Ал’ унапр’јед, то сви знајте, ко год
Нож ил’ пушку потргне на друга,
Ко год мене умах не послуша,
Изгубиће оног часа главу.
Слијеп послух хоћу од свакога,
Ако кому није тај по вољи,
Пут му широк, не задржавам га. –
Ко долази? А гле мога Новка!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.
|