Mejrima/30
| ◄ ПОЈАВА I | POJAVA II | ПОЈАВА III ► |
POJAVA II
ALI-PAŠA:
Noćas, Novko, ti ćeš poginuti.
Želio bih da ti smrt uštedim,
Pa ću ti je, alaha mi moga,
I uštedjet’ samo da mi kažeš
Ko te tajno naveo na bunu,
Dokle ona dopire u Bosni,
I ko su vam glavne kolovođe.
To mi otkrij pa, vjera ti moja,
Ni vlas s glave otpasti ti neće.
NOVKO:
Hvala, pašo, na dobroti takoj.
Prvi uzrok očajne mi bune
Već na sudu rekoh, a to drugo
Što me pitaš, sve da i postoji,
Da ja za to i znam baš potanko,
Ne bih rek’o ni riječce jedne,
Ne bih braću izdao, uz život
Da sve blago sv’jeta poklanjaš mi.
Znaš po sebi, grđe nego sablja
Grijeh s’ječe i sramota pusta.
Dva dni više življenja il’ manje,
Efendijo, to nam nije ništa,
Ali sve je duša i poštenje.
FEIZ:
A ne znaš li, kopilane jedan,
Da bi mog’o na mukama reći
Što odričeš na pitanje blago?
NOVKO:
Ti si, beže, dosadanji život
Sav proveo njegujuć’ tijelo,
Pa cijeniš, sudeći po sebi,
Da mukama ne bih odolio.
Al’ u mene t’jelo kan’ i duša
Na zlo svako davno priviknuše;
Njih podvrgni mukama najžešćim,
Iz tog zida ako r’ječ istjeraš
To ćeš, beže, i iz mojih usta.
ALI-PAŠA:
Htjedoh da te spasem, nu slijep si
Idi natrag, i očekuj sudbu. —
Čuste li ga?! Haj’te i nađite
Međ’ našima čovjeka ovakog.
Lele, Turci! Padosmo duboko;
Već u svačem premaša nas raja.
FEIZ:
Na muke ga metni da vidimo
Je l’ na djelu k'o na r’ječma junak.
ALI-PAŠA:
Neću, beže; svojom muževnošću
Jošte bi nas više postidio.
Poginuće, to je dosta. — Zete!
Reference[uredi]
|