Mejrima/14
POJAVA VI
ŽIVAN:
Već je davno kako ne bih ovđe;
Čini mi se pun vijek! A šta sam
I sad doš’o?... Trebaše da dođem.
Ljutu bolju moram ublažit’ joj,
I sklonit’ je da sudbini svojoj
Podvrgne se hrabro; inače bi
Po otmici koju osujetih
Novih čuda mogla počiniti. —
Da njoj bolju blažim! A od bolje
Meni samom raspuklo se srce...
Ho daleko, ljudska slabotinjo,
Vrlinom se moram oružati,
Da poslednji svoj boj izvojujem.
MEJRIMA:
(Eno njega! noge m’ jedva drže,
Magla mi se navlači na oči;
Jaoh! Gušća u duši je mojoj.
Hajd’mo ipak.) Ko je tamo?
ŽIVAN:
Mejro!
MEJRIMA:
Ti Živane!... Ho! Eto te dakle!
Blago meni kad te jednom vidim!
Tomu više nadala se n’jesam.
No reci mi:
Kako ti je s novom miljenicom?
Je l’ ti sada duša puna slasti?
Je l’ obraslo srce u raskošu?
Dan vjenčanja željno l’ očekuješ?
ŽIVAN:
Dobro mi je, al’ ti Bog ne dao
Moje slasti, ni raskoša moga,
Ni vijenca koji mene čeka.
MEJRIMA:
I stoga si za njom odjurio
S'četir’ druga protiv njih šesnaest;
Kada u smrt tol’ slijepo srće
Ko ne ljubi, a šta će ko ljubi?
ŽIVAN:
Istinu ti moram reći, Mejro,
Iako je oboma nam gorka:
Ljubav srcu jest najdraža, ipak
Sama ona ne vlada životom;
Do nje vlada pravda i poštenje.
Pa to troje kad u sukob dođu
Jaoh onom koji sukob snosi!
A mogah li otrpljeti ukor
Od rodbine i moje i njene
Da ja glavom, nevjera najhuđa,
Podgovorih na otmicu Turke?
I mogah li kao golub čistu
A nevinu k’o dijete curu
Ostaviti stidnom nemarnošću
Pohotljivoj vašoj momčadiji?
To mogah li, sama ti presudi,
A da svijet ne prezre me čitav?
MEJRIMA:
Ha! Ta kučka uteče mi sada,
Ali neće drugi put.
ŽIVAN:
Ne tako,
Živim Bogom kunem te, ne tako.
K'o što s’ odah, odaj s’ i ti sudbi;
Sudba nam je kao noć najcrnja,
Ali pusta k’o i nebo stalna.
Ne možeš je ničim pokrenuti.
MEJRIMA:
Ja prkosim i sudbi i nebu;
Ja se vama moram osvetiti:
Neću dat’ vam jednog časa mira,
Svaku ću vam otrovati radost.
Go odlučih, razum’ješ li sada?
ŽIVAN:
Dotle si se prom’jenila, Mejro!
MEJRIMA:
Šta? Ti meni o promjeni zboriš!
Ti koji si tako nevjernički
Pogazio svako obećanje,
Odbacio što si pre tražio,
Pogrdio što si najvolio?
Oh! Ti meni o promjeni zboriš!
ŽIVAN:
Ne rekoh li odmah u početku
Da prevrnut’ neću nikad vjero.
MEJRIMA:
Al' mi i to reče da se nećeš
Ženit’ nikad drugom, pa se ženiš.
ŽIVAN:
Avaj! Ne od srca, znaš i sama.
MEJRIMA:
Ti se ženiš, za drugo ne pitam;
Izdajnik si preda mnom i Bogom.
Da te metnem na najgrđe muke,
Da te ovđe dam isjeći svega,
To bi malo, sve još malo bilo
Prema jadu što g’ od tebe trpim.
ŽIVAN:
Zar ti jedna trpiš? Zar ti jedna
Očajavaš?... Osveti se odmah,
Sada barem u tvojoj sam vlasti,
Daj me ubit', ne marim za život;
Na smrti ću tebi zahvaliti.
MEJRIMA:
Tako l’, zboriš! Iskreno li zboriš?
Alaha ti, ljubiš li me jošte?
ŽIVAN:
Ah bj’ednice! Prestadoh li ikad?
Ljubav kojom ti ozariš život
Sa životom jedino se gasi.
MEJRIMA:
Nu međutim ti me pregor’jevaš,
O Živane, ti se drugoj daješ.
ŽIVAN:
Ne shvaćaš li, ili ne vjeruješ,
Kad to činim da se s dušom borim,
Da sam sebi ja rastržem srce?
MEJRIMA:
Bože, Bože! Ljubimo se tako,
Možemo se nav’jek sadružiti,
Pred nama se sva budućnosg sija
Vsdra, krasna k’o proljetni danak,
A mi ovđe zborimo o smrti?
Kakva s nama zavladala ludost!
Oj Živane, ako me ne varaš,
Još je vr’jeme da sve popravimo.
Ja ću lasno sklonit’ opet oca,
A otklonit’ mrska zaručnika;
Jednu samo riječ da izustiš
Pa eto nas navijeke srećnih.
(Hvata ga za ruku.)
Očinim mi imenom i blagom,
A junaštvom i razumom tvojim
Nadvisićeš sve u Bosni Turke;
Nu je li ti naša Bosna tjesna,
Ali-paša čuven j’ u Stambolu,
Sjajni će ti divan otvoriti,
Te u njemu sjedićeš visoko
Do samoga cara čestitoga.
Ljubav, blago i vlast i gospodstvo,
Što god pamet može zamisliti,
Što god može zaželjeti srce,
Moj Živane, sve donosim tebi;
Ah! Možeš li sve to da odbaciš?
(Vješa mu se o vrat.)
ŽIVAN:
Tvoj glas, tvoje r’ječi, tvoj zagrljaj
Dobio bi i anđela s neba...
MEJRIMA:
Moj si, moj si!
ŽIVAN (istrgne se):
Oh, oh! Pusti mene,
Ja ne mogu krsta pogaziti.
MEJRIMA:
U pameti vjeruj kako hoćeš,
Samo uzmi tursko ime na se.
To bar možeš, to mi ne odreci;
I ti nešto, Živane pregori,
Joh! I na me osvrni se b’jednu.
(Plače.)
Ništa, ništa! Uzdišeš i mučiš!
ŽIVAN:
O, djevojko, mene ne slušala,
Koliko ti moje govorenje
Da m’ ne ljubiš jer nas vjera d’jeli!
Pa sad opet šta mi o njoj zboriš?
Šta mi muku udaraš na muke,
A i sama mučiš se zaludu?
MEJRIMA:
Vjera u vas toliko je jaka?
Njoj vi divno sve pregor’jevate!
Lele meni! Sve bih i ja, sve bih,
Ali ljubav, jednu nju ne mogu.
Pred njom ništa ne vidim na zemlji
Ni na nebu, pred njom i sama se
Vjera moja pokloniti mora.
(Diže k nebu ruke.)
Oj prosti mi, sveče Muhamede,
Što t’ ostavljam, a krst na se mećem.
Sad nas više ništa ne rastavlja;
Vjeru, oca, blago i gospodstvo,
Sve, Živane, sve žrtvujem za te,
Nu još noćas bjež’mo za granicu.
ŽIVAN:
Za granicu! Krst uzimaš na se!
Ha! Sve ovo da opsjena nije?
MEJRIMA:
Istina je, istina je, bjež’mo.
ŽIVAN:
Bjež’mo dakle.
MEJRIMA (grli ga):
Oh Živane slatki!
ŽIVAN:
Ali... nuder promisli se prije...
Kud i kako da se bježi? Šta te
U tuđini čeka? Ti si nježno
I gospodsko čedo, u obilju
I raskoši raslo; zar na mučan,
Siromašan da t’ odvedem život?
MEJRIMA:
Za vremena sve sam predviđela;
Već četiri konja spravna stoje;
Dva su za nas, a dva su za blago
Što g’ odvojih k’o prćiju sebi.
Evo ključa blagajnice. Čekaj.
(Otide.)
ŽIVAN:
Šta bi ovo najednaput sa mnom!
Dođoh amo sa namjerom čvrstom
Kao čovjek,
Pa podlegoh k’o dijete malo!
Ne znadoh se boriti do kraja.
Ali ko bi odoljeti mog’o
Molbama joj i očajnom bolu?
R’ječ joj svaka paraše mi srce...
Ipak, ipak šta učinih? Odljud!
Zaboravih oca, milu majku,
Svoju braću, sav dom zaboravih!
Njoj sve grozno žrtvovah, njoj jednoj!
Plač im čujem, čujem proklinjanja,
Gledam njine odrubljene glave!
Oh, Živane crni, kakva l’ ovo
Druga mis’o preda me iskače?
Kad se Bosna na rat sveti sprema
Da ja stidno u tuđinu bježim?
Druga momčad krv će prol’jevati,
Pred svijetom obraz osvjetlati,
A ja jedan l’jeno i beslavno
Počivaću djevojci u krilu?
I i kada se izbavljenoj braći
Natrag vrnem i zaištem mjesta,
Dl l’ ne nađem ni međ’ poslednjima?
Ne Boga mi, prije će se sunce
Otkinuti sa nebeskog svoda
Nego što ću to sve otrpjeti.
(Dolazi Mejrima.)
MEJRIMA:
Hodi brže, čekaju nas konji.
ŽIVAN:
Čuj, Mejrimo, nešto.
MEJRIMA:
Štaje opet?!
ŽIVAN:
Proklet bješe čas kad viđesmo se,
A i onaj po sto puta proklet
Koji nas je prvi sastavio!
Ja ne mogu nikud sad iz Bosne.
MEJRIMA:
Šta govoriš, ujela te zmija?
ŽIVAN:
Ne, ne mogu, živoga mi Boga!
Kašnje hoću, r’ječ ti tvrdu dajem,
Hoću kašnje, nu zasad ne mogu.
MEJRIMA:
Zašto? Kaži... Kopilane jedan,
Tako li ćeš igrati se sa mnom?
Ili ne znaš đe si i s kime si?
ŽIVAN:
Ne pitaj me, ne grdi, ne pr’jeti,
Čvrst ostajem pri odluci svojoj.
MEJRIMA:
Ha! Divlja me obuzima jarost;
Hodi hodi, još ti jednom velim,
Jošte jednom, najpotonje, hodi.
ŽIVAN:
Prije mrtav nego sad iz Bosne.
MEJRIMA:
Stoj, da vidiš, najmrskiji skote,...
(Viče i odlazi.)
Đe ste, Turci, ispale vam oči!
Lupeži nam odniješe blago.
ŽIVAN:
Nuder vraga! Oh, prokleta bila!
Zv'jeri ljuta, sad te tek poznajem.
ŠERIFA (ušav):
Šta bi vama, grom vas udario!
I ja sada s vas propasti moram.
ŽIVAN:
Otvori mi kojagod znaš vrata.
ŠERIFA:
Sve je ključe ona pokupila;
Već ne možeš nikud da pobjegneš.
ŽIVAN:
Nikud? Moram poginut’ k’o lupež!
Bjež’ ti onda. Pošto mi je mr’jeti,
Bar ću skupo da im prodam glavu.
ŠERIFA:
Nemoj tako; na taj grm se popni,
Turci neće spazit' te u mraku,
A ja kašnje pustiću te lako.
Ho! Eto ih amo s lučevima!
Brzo, brzo, na drvo se popni.
(Otidu. Turci obilaze s lučevima.)
ZAVJESA PADA
|